Бањалучке горе и мишеви

Одмах после протеста у Бањалуци Савез за промене је организовао „протестну“ конференцију за медије у Београду, пре свега зато што у „матици“ погрешно повезују Додика на власти са опстанком Републике Српске. У праву су, таква идентификација у „матици“ заиста постоји, али и ако није сасвим тачна, није нимало случајна. Као што није ни сасвим произвољна идентификација опозиције са бошњачким и иностраним заговорницима унитарне БиХ у коју ће се миц по миц утопити Република Српска. Да одговарајућа перцепција, како власти, тако и опозиције, постоји и на терену, показао је исход масовних окупљања у Парку и на Тргу у Бањалуци.

Надувано или није 

Пошто су се протест у Парку и митинг на Тргу завршили у реду и миру, створио се утисак: „тресла се гора, родио се миш“ и „све је било помало надувано“. Али, треба се упитати шта би било да није било „надувавања“. Нису ли национална мобилизација полиције, граничних служби, медија и политичких лидера на обе обале Дрине, и посебно реч патријарха који премошћава ријеку, били ефикасна превенција да не дође до насилних нереда у којима би било разбијених глава и излога, или чак много више и много горе.

Ко је подигао температуру?

Драматизацији скупа пре свега су допринеле изјаве опозиционих политичара. На знаковито упозорење добро обавештеног „Изворног СДС-а“ да се „власт и осваја и губи на изборима“, Младен Босић је одговорио да се „понекад осваја и на улици“. Претњу да ће у Бањалуку довести 40, па и читавих 100 хиљада демонстраната, наравно нико није узео за озбиљно ни пре него што се свела на реалних пет хиљада. Забрињавајућа је била нескривена координација СПЗ-а са муслиманским Сарајевом и „међународном заједницом“, односно Сорошевом Фондацијом за отворено друштво на пројекту ревизије Дејтона, реформе устава, јединствене и функционалне државе, певању „у један глас“, као условима за напредовање ка ЕУ.

Зашто власт није отказала митинг?

Неки аналитичари и Додику су замерили допринос у подизању температуре. Ако је већ Младен Босић арогантно негативно одговорио на помиритељски апел патријарха, зашто предсеник РС, уз љубазан одговор, није једнострано одустао од митинга на Тргу, него је то условљавао отказивањем протеста у Парку? Одговор треба пре свега тражити у Додиковом људском и политичком темпераменту коме не одговара дефанзивна игра. Али, не ради се само о томе.

Он, није хтео да наступи као власт која се брани од опозиције која напада. Хтео је да две конкурентске страначке, тј. коалиционе формације, равноправно одмере снаге. Неутралном државном апарату (полиција, царина, обавештајци) препустио је да чува уставни поредак и закон, ред и мир, безбедност људи и јавну имовину.
Нескривени циљ опозиције био је да масовношћу протеста у Парку покаже да власт, истина, има већину у парламенту, али не и у народу, те да је натера на оставке, на концентрациону владу, на ванредне изборе и сл. Ипак, не само да у томе није успела него се испоставило да, бар по броју учесника, Додикова коалиција има чак и већу предност него у парламенту.

Све слабости опозиције

Отежавајућа околност за опозицију било је што су „играли у гостима“, на бањалучком терену, на коме СНСД има традиционално већу подршку. Нешто боље би вероватно прошли да су утакмицу заказали у Источном Сарајеву, Зворнику или Гацку, где СДС обично боље пролази и држи локалну власт. Али, боже мој, ако неко претендује да мимо избора преотме власти у Републици, онда мора доћи у главни град, где она и столује.

Ништа мањи хендикеп за организаторе протеста били су свежи антисрпски инциденти које су изазвали „сарајевски комуналци“ бацањем цвећа положеног у спомен жртвама у Добровољачкој. Они службују у том граду и лепо сарађују са том влашћу и природно је да их људи у Српској негативно повезују са бројним непријатељским испадима бошњачких власти.

Слични инциденти се свакодневно множе, и Савез за промене мора с тим да рачуна као са својим хронично лимитирајућим фактором.

Не треба занемарити ни утицај оснивача странке, ветерана националног покрета, те утемељивача РС који су се окупили у Изворном СДС-у. Иако ни по одмаклим годинама не би могли успешно да поведу конкурентски СДС, Момчило Крајишник, Алекса Буха и други саборци Караџића и Младића сигурно полажу више права на наслеђе најбољих традиција СДС-а, него Босић, Тадић, Шаровић, Бјелица, а индиректно су подржали Додика.

Најзад, ту су и две већ поменуте важне поруке из матице: од патријарха и од премијера.

Ниједна није била против опозиције, него против ратоборних подела и насилних нереда које слабе Српску и рефелектују се на положај националналног корпуса у целини. Одговор да „СПЦ ако хоће да се бави политиком треба да формира странку“, није ни пристојан, ни политички мудар.

Социјално-економски аргумент опозиције

Тешка социјално-економска ситуација била је главни аргумент СЗП против власти. Статистика, међутим, каже да су плате у просвети, здравству и полицији веће него у Србији, а буџетске обавезе се редовно измирују. При томе су у Српској цене струје, горива, хране и других артикала ниже него у суседству. У пограничним подручјима људи из Хрватске и Србије долазе у снабдевање у Градишку, Бијељину и Требиње. БДП у Српској је у лаганом расту, али се у свакодневном животу слабо осећа. Чињеница је, такође, да је стопа незапослености врло висока, поготово међу младима, а да су стари притиснути ниским пензијама. Све у свему, економски показатељи су негде око регионалног просјека. Међутим, компаративни показатељи су за народ слаб аргумент, а не треба занемарити да се у Српској под овом истом влашћу током ранијих десетак година живјело и знатно боље.

Где су били материјално угрожени

Савез за промене је претендовао да окупи социјално угрожене против корумпиране елите на власти али се та димензија није дала препознати на протесту. Старим класним метафорама речено, у маси у Парку нису доминирали они „са качкетима“, као што у маси на Тргу нису преовлађивали они „са полуцилиндрима“. Још мање су се у том погледу разликовали говорници на два скупа. И једни и други су већ годинама професионални политичари и више од две деценије смењивали су се на власти. Бивали су функционално привилеговани посланици, министри, премијери, председници и, наравно, нису баш аутентични представници социјално угрожених слојева.

Већина остала код кућа

На крају, шта је било са већином која је „дана Д“ остала у папучама и митинг гледала из фотеље на ТВ? Неравномерно расподељених на два скупа, учесника укупно није било више од 20 хиљада и представљали су тек једноцифрен проценат житеља РС. Шта је са преосталих 98 одсто којима није баш толико добро да изађу на Трг да аплаудирају власти, али им је још мање толико лоше да је руше у Парку? Према неформалним анкетама медија, испада да су пре свега страховали од насилних нереда, страдања људи којег је ратом било и сувише и уништавања тек после рата обновљених материјалних добара. Највише их је страховало да ће Србин на Србина, да ће то, зна се већ ко, искористити и да више неће бити Републике Српске.

Катарза изостала

Ако се неко помирљиво нада да је после протестних скупова у Бањалуци дошло до катарзе, односно да су „политичари са оба скупа чули поруке народа“ и сличе „жваке“, грдно се вара. Ништа се није завршило, него је тек почело, иако, бар за сада, дубоко разочаравајуће за опозицију. Забринути и огорчени Чавић је и најавио да ће се протести наставити, али „на други начин“. Шта би то могло да буде?

Пошто се изјаловило „крајишко пролеће“, као шанса да опозиција нешто уради неколико месеци пре локалних избора, преостаје јој још једино „дуго топло лето“. У наставку се тако могу очекивати вишедневне манифестације пред зградама институција, дуги предаси у лежању на трави, са бесплатним сендвичима и соковима, свирком популарних бендова, наранџастим шаторима и сунцобранима, те све остало већ толико пута виђено у свету …

Мобилизациона вежба здружених снага РС и матице

Иако је рецепт „ненасилних револуција“ већ прочитан, Кина, Русија, Израел и друге међу најмоћнијим државама света превентивно су забраниле инострано финансирање невладиног сектора, или бар ревносно прате одакле паре стижу, с којом наменом и на шта се стварно троше. Власт у Српској дичи се да су протест и митинг, будући да су протекли у реду и миру, били демонстрација њених демократских капацитета. Можда је важније рећи да је то била њена успешна здружена мобилизацијска вежба Српске и Србије против комшијских и иностраних непријатеља. Док су га псовали у Парку, Додик је са Трга позвао домаћу „заблуделу браћу“ на јединство у одбрани Републике. А то некако боље звучи.

Извор: Фонд Стратешке Културе