Бањалучки фестивал политичког бешчашћа у Српској

У сржи афере „аудио снимка“, која је протресла политичку сцену Српске, је оптужба опозиционе коалиције у РС да је премијерка Жељка Цвијановић снимљена како преко телефона расправља о „куповини“ опозиционих посланика. Најбучније и најжешће ту тврдњу артикулише поменути посланик Драган Чавић, у својој ранијој инкарнацији председник Републике Српске чија је Комисија 2004. године сачинила инфамозни Извештај о Сребреници, по мери пресуда Хашког трибунала и по упутствима тадашњег високог представника Педиja Ешдауна. Тај снимак – чију аутентичност прозвана премијерка негира – посланик Чавић је недавно дао на нешто што он назива форензичком анализом, и пре три недеље театрално саопштио јавности предвидиво потврдни налаз проблематичне институције која му је наводно обавила проверу.

Фарсичне појединости Чавићевог „форензичког истраживања“ и Извештаја потпуно некомпетентне установе којој је поверио задатак изнели смо у предходним бројевима Печата. Чавићеве политички мотивисане лажне тврдње деконструисали смо убедљиво и необориво.

Притом, вреди напоменути да је корумпирана појава куповине посланика једно, а у политички зрелом друштву пружање доказа о куповини посланика – или било којој другој штетној појави – нешто савим друго. У готово било којој земљи свако може да сумња, често врло основано, у постојање такве праксе. У Конгресу САД, који ima 535 чланова, „некупљени“ би се могли побројати прстима једне руке. Сви преостали су „папци“. Како нас озбиљни немачки недељник Шпигл обавештава у броју од 9. септембра, у кијевској Ради, скупштини младе украјинске демократије, цена посланика тренутно се креће између три и десет милиона долара. Упоредне анализе ништа не оправдавају, али су изванредна алатка за уравнотежено посматрање ствари.

БЕЗОБЗИРНО РУШЕЊЕ ТЕМЕЉА ДРЖАВЕ

Али, чак ако би, расправе ради, и без специфичних доказа прихватили у РС одвијање такве одиозне праксе (не упуштајући се, наравно, у разматрање деликатног питања да ли би морално скрупулозни хипотетички премијер Чавић – под претпоставком да му зафали неколико посланика да би ојачао своју владајућу већину – одолео њеном искушењу), фундаменталне недоумице остају на снази. Да ли је оно што се претпоставља и у шта се, са више или мање разлога, сумња – доказано, или би требало да то буде, на прописан начин? Зашто би један догађај који је стваран неко био принуђен да документује користећи доказе који су очигледно лажни? Та питања посебно су примерена у политичком амбијенту где се наизглед супротстављене стране заправо узајамно прожимају и на чудесан начин међусобно преливају.

Ту аморалну испреплетаност симболички нико не оличава уверљивије од бијељинског мини-тајкуна и локалног политичког „боса“ Војина Митровића. Тај врли заступник јавног интереса се од Чавићевог финансијера и кандидата, после прошлогодишњих избора (мотивисан несумњиво најузвишенијим идејним побудама), волшебно преобразио у просветљеног новопеченог посланика – владајуће коалиције. Delicious irony, прокоментарисали би на то Чавићеви пословично суздржани енглески пријатељи, и даље не мичући укрућеном горњом усном.

Али, поред потенцијалног трговања посланичким гласовима, суштина овог фестивалског бешчашћа је нешто – ако је то могуће – још озбиљније. То је малициозно и безобзирно рушење самих темеља државе и олако блефирантско подривање ауторитета њених највиших тела, праћено свесним обмањивањем скупштинских колега и јавности, а све ради пролазне и при томе врло условне политичке користи. Ради се – требало би поновити да би било кристално јасно – о темељима Републике Српске као државе, у чије стварање је најмање 25.000 људи уложило свој живот, а не о пуким „стубовима режима“, метама из превратничког приручника Џина Шарпа. Преко те критичне дистинкције иницијатор ове деструктивне афере, посланик Драган Чавић, неодговорно и систематски прелази.

Друга поражавајућа ствар у вези са Чавићевом аудио-афером је релативна лакоћа којом је формиран иницијални пропагандни утисак, и уједно апсолутна једноставност којом је Чавићева безобразна подвала убрзо затим разоткривена и срушена. Разумљиво је да један фосилизовани политичар кога је прегазило време, као Драган Чавић, не схвата домете савремене технологије и брзину – у питању је буквално само неколико кликова на компјутерској тастатури – којом се данас долази до информација које би до пре кратког времена захтевале напорно путовање на удаљене тачке и врло сложена теренска истраживања.

ЧАВИЋЕВО ЛИЧНО БЕШЧАШЋЕ

Пре тридесет година вероватно би му пошло за руком да скромну провинцијску детективску агенцију из унутрашњости Холандије сељанима у Републици Српској лажно прикаже као „реномирану европску форензичку установу.“ Али данас више не. Постоји Google Earth, за који Чавић вероватно није чуо, али помоћу те апликације могуће је видети не само Чавића како пије кафу у башти хотела Босна у Бањалуци него и породичну кућу у холандском селу Пуфлајк, где је смештена његова „реномирана установа“ и где у кухињи или дневном боравку НАТО стручњаци састављају лажни форензички извештај за рушење владе Чавићеве државе Републике Српске.

Мада су техничка питања о аутентичности аудио снимка од великог значаја, кључ за разумевање Чавићеве афере не налази се у аудио него у психополитичкој технологији. Афера је конструисана искључиво у функцији управљања утисцима. Радно правило је да, што је оптужба бомбастија и скандалознија, има тенденцију да дубље урања у масовну подсвест одакле неприметно, као лајтмотив, утиче на политичке реакције и ставове. Ако се превара одмах ефикасно не жигоше и раскринка, после одређене тачке деманти више не дејствују зато што је утисак већ формиран и скоро је немогуће истиснути га из подсвести. У лондонском Тависток институту овај механизам су помно проучили и изврсно примењују. У Бањалуци, међутим, преовлађујућа политичка мудрост таргетиране власти гласи да не постоји бура која се забадањем главе у песак не би могла избећи.

Поред тога што разоткривају потпуни политички опортунизам и лично бешчашће главног протагонисте вештачки произведене политичке кризе, окружујуће околности овог аудиоскандала уједно указују и на крајњу крхкост онога што Иван Иљин назива „јавном свешћу“, у Републици Српској а и шире. Док се у проверу Чавићевих тврдњи нису укључили одговорни појединци, углавном исти који су неуморно указивали на подла средства и превратничке циљеве програмиране пометње која је прошле године угрожавала Републику Српску, установе задужене за проверу чињеница и јавно информисање или су стидљиво ћутале или у хору са Чавићем безочно лагале. Збуњена и обманута јавност на Чавићеву реч на почетку је била опчињена приказаним технолошким чудесима и напола је поверовала форензичкој опсени.

Никоме од њих није пало на памет да са мало проактивног труда провери веродостојност смелих тврдњи амбициозне особе, која је Републику Српску већ ојадила, и то не једанпут.

Било би сасвим разумљиво ако би на све ово у Републици Српској неки дегутирани млади Меркуције узвикнуо: „Куга на обе ваше куће!“ Проблем је у томе што се неизлечене јавне заразе незадрживо шире у све поре друштва и појединачне свести. Куга на крају неизбежно коси и оне који би да елегантно остану по страни, очекујући да ће јој само емотивним узвицима и апстрактним критикама можда отежати напредак или чак препречити пут.

Политичкој пошасти пут ће пресећи само морална, промишљена и сконцентрисана политичка акција. Идеолошка подлога те акције мора да буде – политика истине. Без илузија о својствима расположивих актера, идеја водиља неизоставно увек мора бити да се по сваку цену одржи све што још увек усправно стоји. Само престанак вандалског рушења и појава новог, неконтаминираног неимарског поколења може да спаси Републику Српску.

Извор: Печат