Beograd na mutnoj vodi

Pregovori u toku, a zna se kada izgradnja počinje. Bivša velika Srbija peni od evropskih standarda, a arapski investitori dobijaju poslove i javno zemljište bez konkursa (dobro de, tendera!). Zna se tačno i gde će biti podignute prve zgrade, zna se i kako će one izgledati, ali se njihova namena tek nagađa. O Srbijo međ’ izborima!

Kako je krenulo, samo čekam da neko izjavi da je Beograd na vodi, povrh svega, važan zbog toga što Sava dotiče pravo iz Evropske unije. Zvali ga nekada julovski Evropolis ili danas eksradikalski – Beograd na vodi, zajedničko im je jedno: primamljiv reklamni dizajn jedne iste predizborne opsene, sa mnogo foto-montaža po medijima i mutna predizborna voda sa mnogo govora. Evo i zašto tako mislim o tom premolovanom, pa preimenovanom totemu srpske političke laži.

Predsednik Privremenog organa Beograda, Siniša Mali, rekao je početkom ove nedelje da će u prvoj fazi priprema za realizaciju projekta Beograd na vodi već ove godine biti izmeštena jedna trećina železničkih koloseka iz Savskog amfiteatra, da bi se pripremio teren za izgradnju prve četiri zgrade. Biće to kula, tržni centar i još dve zgrade, možda hotela, rekao je Mali. To „možda“, tema je ovog komentara i dijagnoza modernog srpskog duha.

Ima tu još sijaset nedopustivosti. Bivša velika Srbija peni od evropskih standarda, a arapski investitori dobijaju poslove i javno zemljište na viđeno, burazerski, bez konkursa (dobro de, tendera!). Pregovori su u toku, a zna se tačno kada izgradnja počinje. Zna se i gde će biti podignute prve zgrade, zna se i kako će izgledati, ali se namena polovine njih tek nagađa. Dok se tačno zna da će autobuska stanica biti izmeštena na mesto pijace na Novom Beogradu, ne zna se gde će pijaca biti premeštena. Možda u Dubai ili Abu Dabi. Zgrada stare železničke stanice, arhitektonski biser Savskog platoa, biće prema rečima zvaničnika, možda muzej, možda opera ili neko treće možda. Mali na kraju kaže da će pregovori biti okončani do kraja marta, ali da se već zna da će država u zajedničko preduzeće uneti zemljište, a da će arapski partner obezbediti finansiranje.

Na stranu to što su me oduvek nervirali srpski maloevropski kompleksi – sve nam je ili najveće na Balkanu ili provincijalna maketa belog sveta. Setimo se najstarijih novina na Balkanu, najviše zgrade na Balkanu, srpskog Mančestera, srpskog privrednog čuda ili u novije vreme srpskog Davosa i srpskog Ronalda. Od svega toga jedino sam bio sklon srpskoj Atini, uz koju je neko bio prišio Crnu Goru kao srpsku Spartu. Stvar je išla dotle da su Slobodana Miloševića neki zamišljali kao srpskog Tita. Sada ćemo dobiti srpski Burdž el Arab, čije će jedino jedro, ako već bude ličio na arapski original, biti izborni listić.

Licemerje Evropske unije, tog pokrovitelja srpskog državnog posrtanja, jedna je strana medalje. Njeni demokratski interesi ne samo da dopuštaju, već mogu i da podstiču pogodbe bliskoistočnog tipa u političkom formatu osrednje džamahirije u Beogradu. Ali, postavlja se pitanje: šta je u svemu interes Srbije?

Šta je dobit države i građana u ovim burazerskim poslovima? Po kojoj ceni Arapi dobijaju najbolje građevinsko zemljište u Beogradu? Zašto su detalji ugovora sa „Etihadom“ strogo čuvana tajna u zemlji dostupnosti vaskolikih informacija? Zašto bivši ministri to isto tvrde i za posao sa „Fijatom“ u srpskom Torinu, čija još uvek preskromna izvozna konta knjižimo kao srpska i serviramo ih u statističkim oblandama narodu gladnom dobrih vesti?

Zamislite da je neko pre jedno sedam godina izjavio da će pregovori sa „Gaspromom“ uskoro biti okončani, ali da se već zna koja će rafinerija prvo biti remontovana i kada. Prštalo bi od Brisela do Vašingtona. Krug dvojke bi pojeo sam sebe od muke, a Šesta flota bi se vratila u Jadran.

Da se razumemo, nemam ništa protiv arapskih milijardi. Mali pominje do 2,8 milijardi evra ulaganja u Beograd na vodi. Problem je što je Srbija investiciono odredište razapeto između apsoluta korumpirane birokratije i apsoluta burazerske pogodbe. Ni jedno ni drugo građani ne žele, nego trpe.

Jedini interes, ako to tako možemo nazvati, u Srbiji jesu izbori. Oni po svaku cenu treba da održe gangrenozni sistem stranaka – pseudokorporacija, sa jednim jedinim političkim ciljem, opsenim koliko Beograd na vodi. To je Evropska unija.

Kao što je Srbija godinama vozala „Fijat“ uoči izbora, tako će u Evropsku uniju sutra da plovi Beogradom na vodi. Jedino joj niko, ni po cenu života, neće reći da je pritom usidrena duboko u mulj stvarnosti koja je više savska, nego evropska i ni približno nije napredna kao što u medijima izgleda da će izgledati.

Izvor: Glas Rusije