Биљана Диковић на конвенцији Српског синдикалног фронта

Српски синдикат полиције био је 24.12.2013. године у Ужицу домаћин ковенције Српског синдикалног фронта (Конфедерација слободних синдиката, Удружени синдикати Србије „Слога“, Индустријски синдикат Србије и Синдикат српске полиције) на којој се говорило о Нацрту закона о раду и активностима Српског синдикалног фронта. Као гост скупу се обратила уредница СРБског ФБРепортера и књижевница Биљана Диковић. Иако је од тада прошло безмало пет година, садржајност и актуелност ове беседе инспиришу нас да на њу подсетимо читаоце ЦЕОПОМ-Истине. Преносимо је у целости.

Редакција

* * *

Поштовани учесници овог радничког скупа, организатори, домаћини – Српски синдикат полиције – Помаже Бог, хвала најлепше што сте ми указали част да се појавим као гост на овој конвенцији, преносим поздраве редакције СРБског ФБРепортера који се труди ево већ више од три године као независно медијско гласило Србима у свету и у Србији буде доступна истина…

Да напоменем, у припреми за ово излагање разговарала сам са доктором уставног права, тако да сам проверила све што ћете сада од мене чути. Моје излагање има три дела: први – осврт на кршење Устава, други – доношење погрешних закона и трећи – какав то утицај на живот човека има данас у Србији, са конкретним примерима.

ПОВРЕДА УСТАВА

Да се разумемо на самом почетку мог коментара овог такозваног нацрта, спорно је следеће: не ради се о изменама већ се ради о потпуно новом закону. То је суштина.

ПРИМЕР: Мењају се кључне одредбе које се тичу услова и дужине радног времена на одређено време, које се овде повећава на 24, чак у неким случајевима и на 36 месеци, са три услова који врло флексибилно могу да се тумаче.

Ради се о члану 37 претходног закона, он регулише питање заснивања радног односа на одређено време, раније су била три услова: повремени-привремени послови, рад на одређеном пројекту, и када дође до повећања обима посла. И раније је уговор о раду на одређено време најдуже могао да траје до 12 месеци. А сада се предлаже до 24 месеца, и у условима економске кризе, биће не изузетак, јер радни однос на одређено време би требало да буде изузетак, са дужином од 24 месеца то ће заправо постати – правило. То је кључна ствар.

Код лица која су старија од 52 године никакви додатни услови нису потребни и код њих се може закључити уговор о раду и до 36 месеци, заправо код социјално најрањивије групације незапослених.

Када се то погледа, на примеру само из угла рада на одређено време, које би требало да буде изузетак у односу на рад на неодређено време, а изузетак се у праву увек рестриктивно, односно уско тумачи, ова измена заправо има карактер правила, односно новог закона.

Уз то, када се погледа одредба о раду, о ноћном раду, о раду ван седишта послодавца, све те одредбе показују да се ради о новом закону.

Е, сада, Члан 20 Устава Републике Србије гарантује да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

А људска права се деле, по уставно-правној теорији на: лична, политичка и економска и социјална права.

Темељно економско и социјално право је право на рад, које је загарантовано Чланом 60. Устава Републике Србије.

Дакле, предложеним изменама, заправо новим законом, се нарушава достигнути ниво заштите права на рад, као темељног економског и социјалног права из корпуса људских права, загарантованог чланом 60 Устава Републике Србије, а који у Уставу Републике Србије гарантује право на безбедност и здраве услове на раду, на посебну заштиту на раду, на ограничено радно време, дневног и ноћног рада, на дневни и недељни одмор, дакле све су то деривати основног права, а то је право на рад.

Како се предложеним изменама и допунама, заправо новим законом, ограничава само право на рад и ови његови деривати, тиме се нарушава Члан 20. Устава Републике Србије који је изричит и гласи: достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.

Да ли то значи да се у Србији не могу смањивати мањинска права, а да се људска права могу смањивати?

Начелно, овај нови закон у супротности је са Уставом Републике Србије, односно са чланом 20. Устава Републике Србије из 2006. зато што он гарантује да се достигнути ниво људских права не може смањивати.

А ниво људских права драстично се смањује кроз проширивање времена и услова у којима се може закључити радни однос на одређено време, и то за дупло, са 12 на 24 месеца, а код одређених категорија лица и на 36 месеци. Што заправо овој форми радног односа даје карактер правила а не изузетка.

Проблем је и што се код дефинисања појма радног времена у члану 50 који је најпроблематичнији, овог нацрта закона, где појам радног времена законодавац уопште не дефинише, односно дефинише га потпуно растегљиво, јер за разлику од претходног закона где је стајало да је „пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није другачије одређено“, овде у предлогу стоји да је „радно време временски период у коме је запослени дужан, односно расположив да обавља послове према налозима послодавца, на месту где се послови обављају, или на другом месту“. Што практично значи ако завршите са радним задатком можете добити други налог и наставити да радите по вољи послодавца… и тако у недоглед, без јасно дефинисаног времена одмора и радног времена.

И само радно време је Уставна категорија.

У једном следећем члану се каже шта је пуно радно време, да је то четрдесетчасовна радна недеља, а шта је то непуно радно време, али се у овом члану – у коме је требало да се дефинише појам радног времена у вези самог радног односа – то не дефинише, већ се оставља послодавцу на вољу.

Брише се из ранијег закона да „прековремени рад не може да траје дуже од 12 часова дневно укључујући редовно радно време запосленог, дуже од четири часа дневно по запосленом“. Ово четири часа дневно по запосленом се брише. Дакле, ранији закон је то прецизирао. Овде сад остаје 12 часова дневно укључујући и редовно радно време запосленог, не одређује се колико је то по запосленом раднику.

Није дефинисан ни прековремени ни ноћни рад, на пример код прековременог рада „услед насталих потреба“. Те настале потребе се потпуно флексибилно постављају границе, остављају сваком послодавцу да дефинише шта је то потреба.
Дакле, ради се о осетљивим Уставним категоријама: радно време, ноћни рад, рад деце, жена и инвалида, то су уставне категорије, њих закнодавац мора прецизно да одреди.

На пример, код дневног одмора, у Члану 66 стајало је раније „запослени има право на дневни одмор између два узастопна радна дана у трајању од најмање 12 часова непрекидно за сваких 24 часа“. А овде се брише „између два узастопна радна дана“ па се каже да „запослени има право на дневни одмор у трајању од 12 часова непрекидно за сваких 24 часа“. Питање је како ће се то тумачити код ноћног рада, јер овде имамо једну општу норму где се каже 12 часова непрекидно за сваких 24 часа.

Члан 56 „послодавац је дужан да обавести запосленог о распореду и промени радног времена најмање пет дана унапред осим у случају увођења прековременог рада„. Дакле, код прековременог рада јер је реч о изузетном радном ангажовању, реч је опет о изузетку, послодавац је тек ту био дужан да обавести запосленог о распореду и промени радног времена. А став два истог члана потпуно са једном широком неодређеном нормом правило из става један да је „послодавац дужан да обавести запосленог о распореду и промени радног времена најмање пет дана унапред“ потпуно релативизује став један и уводи: „изузетно послодавац може да обавести запосленог о распореду и промени радног времена у краћем року од пет дана, али не краћем од два дана, у случају потребе посла услед наступања непредвиђених околности“. Опет један широки правни стандард „непредвиђене околности“, на послу су увек непредвиђене околности. То значи да се радник доводи у ситуацију да буде необавештен дуже од два дана и да је ово пет дана само једна илузорна гаранција која стоји у првом ставу, написана тек да пише.

Иначе је закон, колико се може видети на први поглед за ово кратко време јер је објављен 18 децембра, пун неодређених правних стандарда, којима је неодређен садржај, у недефинисане странице, тако да суштински оставља сваком послодавцу да уговором о раду регулише како сматра да може и како њему одговара, а у условима несташице посла, велике незапослености, послодавац увек може све, јер је економски јача страна у тој уговорној области, тако да се оставља у принципу појединачним уговорима о раду да регулишу кључне ствари које је требао да регулише послодавац, а он дефинише само кроз потпуно недефинисане правне стандарде какав је овај правни стандард „услед наступања непредвиђене околности“.

ПРОТИВЗАКОНИТО УСКЛАЂИВАЊЕ СА ЗАКОНИМА ЕУ

Оно што је веома битно, предлагач овог нацрта се позива на ДИРЕКТИВЕ Европске уније иако је реч о документима које нисмо ратификовали, а нератификовани међународни правни акти НИСУ правно обавезујући.

Тако да ту писци овог нацрта показују или очигледно незнање или дрзак однос према унутрашњем правном поретку јер се позивају на необавезујуће правне документе. И то на много места у овом нацрту.

На пример, страна 12, „усклађивање са директивом 9787 о непуном радном времену“. Дакле, Србин законодавац, који према члану 20 Устава има обавезу само да измене и допуне усклађује са раније достигнутим нивоом заштите права на рад, он их усклађује са директивом Европске уније која је правно необавезујућа јер је реч о међународном правном акту који Република Србија није ратификовала.

Следеће као врло проблематично је оснивање Агенције за привремено запошљавање. Управо је оснивање овакве агенције у вези са продужавањем за сто одсто дужине могућег трајања радног односа на одређено време, са 12 на 24 месеца и постављање флексибилних услова говори, да ће радни однос на одређено време заправо постати правило, а радни однос на неодређено време изузетак. Јер, зашто би се оснивала агенција за тип радног односа који је изузетак на тржишту рада, да се стара о нечему што је изузетак.

Сви посматрају људска права кроз или политичка права или мањинска права, нико не схвата да су и право својине, и право на рад, право на наслеђивање, економска и социјална права која спадају такође у корпус људских права.

Да се разумемо: Кључна ствар је данас да је уставноправни поредак Републике Србије драстично нарушен применом такозваних уредби, којима се спроводи такозвани бриселски споразум.

Шта је суштина у ствари: дакле, да би се један међународно правни акт примењивао у Републици Србији он мора да буде ратификован у Скупштини Републике Србије. Ратификација се врши тако, што се доноси закон о примени међународног уговора или споразума. Па ћете на сајту Скупштине Републике Србије видети да сваки међународни споразум или уговор, зависи како се зове али значи исто, доноси се у форми закона о потврђивању. Овде су они избегли такву ситуацију да би народу замазали очи да нису признали Тачијеву власт на Косову и Метохији, и да би избегли ратификацију међународног бриселског споразума, јер би ратификацијом признали да је реч о међународном уговору који је склопљен са „другом државом“.

Они могу да нас обмањују са унутрашњег правног аспекта, али са међународно правног аспекта они су потписали тај штетан уговор по уставно правни поредак Србије.

Међународно право, што се унутрашњег правног поретка тиче то га не интересује да ли је тај бриселски споразум ратификован у Скупштини Републике Србије и да ли се он примењује мимо ратификације, да ли се њиме нарушава уставноправни поредак Србије или не. Међународно право је право типско, увек било и остало и по такозваној Бечкој конвенцији која одређује услове, форму и начин закључења међународних уговора, како у приватном тако и у јавном праву, међународне преговараче, у овом случају Европску унију као посредника, је интересовало да ли појединци који у име Републике Србије закључују бриселске споразуме имају за то овлашћење. А по Бечкој конвенцији посебно овлашћење се не тражи за председника Републике, за председника владе и министра иностраних послова. Дакле, имали су овлашћење. У том смислу бриселски споразуми су међународно обавезујући за Републику Србију, осим у случају да она покрене поступак да докаже њихову ништавост.

А уговори из међународног права су ништави, као и уговори у унутрашњем праву. На пример, као кад бисте ви закључили уговор о зајму, ако би га закључили под принудом, под преварним околностима ви бисте могли да докажете на суду да је на страни једне уговорне стране налазе се такозване мане воље, није слободно могла да искаже вољу због преварних радњи или принуде друге стране, и онда би такав уговор могао да буде проглашен ништавим.

Што се тиче унутрашњег правног поретка ствар је следећа: примењује се један међународни уговор који није ратификован супростављено члану 16. Устава Републике Србије, потом уредбама се на изворан начин регулише материја која је пар екселанс закон.

На пример: променом распореда судова, што се тиче судова на Косову и Метохији, или другим уредбама, утврђују се права и обавезе или се мењају досадашња права и обавезе. Утврђивање права и обавеза и њихово мењање и укидање може само да изврши законодавац кроз законски акт. Законодавац је Скупштина Републике Србије. А уредбе се доносе само као технички акти за извршавање већ постојећих закона. Њима се не могу ни конституисати, нити мењати, нити укидати законом утврђена права и обавезе. (право на опредељења Срба да живе у својој држави Србији, организација локалних самоуправа, судова, здравства, полиције, право на здравствено и пензионо осигурање… итд на Косову и Метохији).

Дакле, овде се доносе уредбе које су прво противуставне јер се њима примењује непостојећи документ, са друге стране су правно проблематичне јер су уредбе само по називу а заправо регулишу законску материју. На пример: њима се нарушава читав низ уставних начела, на пример начело јединственог правосудног система у Републици Србији укидањем судова на Косову и Меотохији.

Поставља се питање какве су последице оних појединаца који поступају по овим актима. Они крше Устав и законе Републике Србије.

Можемо у перспективи поставити питање њихове правне одговорности, од првог до последњег извршиоца овог противуставног и противзаконског дела.

У промењеним политичким околностима поставити питање одговорности људи који су на било који начин учествовали и помагали да се поступа по тим уредбама које су противне Уставу и законима Републике Србије.

Код кривичних дела постоји застара у зависности од тога која је казна запрећена, лакша или тежа па је дужи или краћи перод застарелости. Код накнаде штете застара је сто година.

Какве је све одређеним чињењима нанета штета неком лицу, а јесте, неке су немерљиве, нанела штету Републици Србији, чим је донета уредба да се то уради урађено је и са намером тако да и то носи одређене законске последице тог дела. Право је још увек заштитник нејаких, увек било, праву треба да прибегавају нејаки. Овде се поставља питање да ли обични људи, грађани, полицајци, судије и судска администрација на Косову и Метохији и тако даље, да ли треба да саучествују у урушавању правног поретка Србије када то урушавање највише интересује њих. Јер, од гажења правног поретка прво ће страдати обични људи. Прво је погажено уставом загарантовано право Срба на Косову и Метохији да живе у својој земљи Србији, а не ван уставноправног поретка Србије на такав наметнут начин и под таквим условима, што њима никако не одговара.

ОСТАЛА „УСКЛАЂИВАЊА ЗАКОНА СА ЕУ“ И ШТЕТА ПО СРБИЈУ

Шта све кошта пореске обвезнике Србије да набрајамо требало би доста времена, па ћу само декларативно набројати у примерима…

На пример: у предлогу буџета за следећу годину је и ставка одлазак неких двадесетак војника у Либан, непотребно ангажовање у НАТО ОПЕРАЦИЈАМА У СВЕТУ, уместо да се тај новац да за лечење младих, операције деце која су здравствено угрожена, за побољшање живота социјално угрожених чланова србског друштва, то кошта господо пореске обвезнике Србије осам милиона динара које ће из буџета издвојити за њихов боравак тамо…

Србија је спремна да отпочне преговоре са Међународним монтераним фондом о новом аранжману из предострожности, саопштило је Министарство финансија.

Стиче се, на нашу несрећу изгледа истинит закључак, да се сви закони који су нам испостављени пишу и само испостављају у циљу деопопулације становништва…

Ко нам то, због чега и по чијем налогу преузима ресурсе, то више неће бити наше… Морамо имати сасвим нову стратегију према законима јер ми немамо шта да изгубимо.

Спрема нам се увоз ГМО која је доказано штетна по здравље пре свега људи, животиња, уништавање природне средине, смртоносни кодекс алиментаријус који је добар само за оне мега корпорације које зарађују на њему и није ни за кога више у ланцу…

Спрема се мандаторна вакцинација вакцинама које садрже живе вирусе, које, како је доказано у свету остављају ужасне последице по здравље оних који је примају, у свим земљама у околини број тих вакцина је много мањи, за Србију се планира 12…

Спрема се нови образовни и здравстени ситем… уништена је традиционална саборност цепањем духовног бића нације унутра и споља…

Имамо примере у комшилуку.

Румунија борба пољопривредника и сељака против катастрофалног начина испитивања никла убризгавањем милиона чак канцерогених хемикалија са водом ради разбијања шкриљаца и покретања гаса из њих које је штетно по здраву пијаћу воду у целој области и технологија која је забрањена у земљама ЕУ…

Грчка, условљавана разним споразумима са ЕУ поштујући их земља доведена до банкрота, људи на улицама, одузима се земља сељацима на силу… грубо се крше лична права…

Италија широм земље трају вишедневни штрајкови против ЕУ и социјалних програма који људе доводе на ивицу егзистенције… итд

У свакој од ових земаља као и код нас постепено су уведене наопаке ЕуРОБске вредности и обавезно државни апарат користи снаге полиције као снаге репресије према незадовољном народу, као и код нас, мада је овде још горе, екуменисти који данас владају српском православном црквом и манастирима користе полицију да се заштите од верног народа што је супротно и здравом разуму и њиховим канонима, односно црквеном поретку.

Најавили су нам и уговоре са странцима такозваним инвеститорима, посебно су нагласили да ће бити потписивани без очију јавности, шта то значи…

Српско политичко руководство се неодговорно понаша, пре свега према сопственом народу и сопственој историји.

Све приче о евроинтеграцијама имају само један циљ – да се Србија коначно отргне од Русије, да се онемогући претварање Србије у великог економског и политичког регионалног играча.

Не мислим да српско руководство то не разуме, али изгледа да за њега нису приоритетни национални интереси Србије, већ лични. Тако да – извлачите закључке сами.

И још нешто јако важно.

„МНОГО ВРСТА РАТОВА ЈЕ ПРИСУТНО ОВДЕ, У СРБИЈИ ДАНАС“, тврди професор Радишић, екскперт теорије ратовања.

„Оно што највише забрињава је један, од можда НАЈОПАСНИЈИХ – БОРБА ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ.

Дакле, са аспекта теорије ратовања, МИ СМО У РАТУ, колико год не одговара некоме да се то говори да смо ми и даље у рату, са аспекта теорије ратовања ми смо окупирана земља. Људи не воле да чују да смо МИ ОКУПИРАНА ЗЕМЉА, али кад постоје такозвани показатељи окупираности онда је то тешко рећи да то није тако.

СЛОБОДА је један од најбољих показатеља на свом терену да си СЛОБОДАН ЧОВЕК, ДА ТИ ЈЕ СЛОБОДАН НАРОД И ДА ТИ ЈЕ СЛОБОДНА ДРЖАВА. Али, ако ту нема неке слободе онда човек мора да се запита због чега је нема. Шта је разлог што је нема? Нарочито ако си у „демократској држави“ подразумева се да човек може и да мисли и да говори и да пише ОНО ШТО МИСЛИ. Ако је у складу са светосавским приступом, онда то подразумева ако смо светосавци, будући да је душа бесмртна и Свети Сава је међу нама, да заиста будемо то што јесмо.

Јер, ИСТИНА треба да буде нешто што је потребно целом свету, целој планети. Не треба само Србима истина. Више треба истина онима који се боре против оног Србина који је частан.“

Ми нећемо преживети ако подхитно не зауставимо то неконтролисано потписивање међудржавних споразума које у наше име а показало се и на нашу штету, потписују по белом свету.

Једноставно се само појаве и кажу – ми смо потписали споразум о сарадњи, а свима је до сада ваљда већ јасно да сваки тај споразум доноси и неке обавезе, као што је бриселски, СПП, Придруживање ЕУ, сарадња са ММФом итд…то је једна мрежа уговора и услова која буквално иде у пакету и обавезујућа је за Србију, Уговори и споразуми са страним државама потписују се као разрада потписаних уговора о сарадњи између две земље… Најновији је пример накарадни уговор изузетно штетан, под ненормалним условима економски погубним по нас условљеним чак, забраном сарадње са земљама са којима Азербејџан има лоше односе, па како онда та Србија потпише то са њима, а не поштује себе у уговорима са другима па потписује споразум са терористом и сепаратистом који нам је отео део територије, потписује уговоре и сарађује са ЕУ и НАТО земљама које су нам нанеле немерљиву штету и извршиле и оружану и неоружану агресију на нашу Србију, последице осећамо и данас и ко зна до када, јер је уништено здравље нације осиромашеним уранијумом… како се то онда потписују уговори и дочекује такозвани пријатељ из Емирата кад су Уједињени Арапски емирати прва арапска земља која је признала независно оцепљено сепаратистичко Косово, и Азербејџан, коме смо ми изгледа солидарни јемци за нечији приватни зајам по неповољним условима, је признао и још је НАТО чланица… Куда иде овај наш брод? Само се фотографишу а после нас са својих контролисаних медија бомбардују информацијом како је то за наше добро и никако нису могли то да не учине због нас… од чувеног СОФА војног споразума Тадића и Кондолизе Рајс до данас немерљиво штетних уговора по Србију и србски народ… А на ЈАВНОМ СЕРВИСУ гледа Србија, неки још причају о томе, пардон, препричавају вести као највеће достигнуће на свету…

Деценијама се погрешним корацима, које није имао ко да контролише, девалвира лична и друштвена имовина Срба и Србије, тотално је уништена привреда, радници остали на улицама, болесни без радних књижица које су им задржали у пропалим приватизацијама, без права на рад, без здравственог осигурања… радници су обољевали па су на крају неки и умрли, деца се разболела, нису имали од чега да их лече, нису имали шта да једу, све више је таквих на ивици егзистенције и дан*данас, многе породице су се распале, то је био директан ударац на живот достојан човека Србина у Србији. Колико је економска слобода појединца 89 и 90 обезбеђивала њихову политичку слободу толико је данас та слобода угушена јер економија је уништена, а политичка партијска држава се бави свим фашистичким методама да и на силу натера многе гладне да је слепо прате и слушају, и што је најгоре од свега не њу него ЊИХ НЕГДЕ ТАМО…

МОРАТЕ ДА ЗНАТЕ И ДА ЗАПАМТИТЕ, ТО ЈЕ СВЕ НАШ НОВАЦ – НЕ ЊИХОВ, ОВО ЈЕ НАША ЗЕМЉА – НЕ ЊИХОВА ОЧЕВИНА, ОВО СУ НАШЕ УСТАНОВЕ ОБРАЗОВНЕ ЗА НАШУ ДЕЦУ, ЗДРАВСТВЕНЕ ЗА СВЕ НАС, КУЛТУРНЕ, И ОСТАЛЕ, НАШЕ – НЕ НИЧИЈА ЛИЧНА ИМОВИНА МА КО ДА СЕ НАЛАЗИ НА ВЛАСТИ У СРБИЈИ, НАШ ЈЕЗИК, ПИСМО, НАШЕ ОРАНИЦЕ, ВОДА, ХРАНА, ПРИРОДНА БОГАТСТВА… НАША ИСТОРИЈА, САДАШЊОСТ, ДУХОВНОСТ И БУДУЋНОСТ… МИСЛИТЕ О ТОМЕ…

* * *

Поштовани скупе, захваљујем у име многих који нису имали прилику да дођу овде и кажу шта мисле и о закону и о животу достојном човека у Србији, у име истине, што сте ми дали ово време да у директном преносу на интернету кажем ове речи…

Како радили, тако нам Бог помогао. Наше је да се боримо, у Господа је победа! Здрави били!

Биљана Диковић, Ужице
24. децембра 2013.

---

Извор: СРБски ФБРепортер