veselin-Veselin_Djuretic_01_h_503045621Браћо и сестре, даме и господо

Хвала организаторима САБОРА што су ми омогућили да на овом историјском стјецишту јунака, зборишту слободе и достојанства, саопштим једну кратку Бесједу у част див-јунаку Гаврилу Принципу, човјеку који се борио за ослобођења свога рода.

Као што видите сам назив овог скупа ГАВРИЛО – ПРИНЦИП И СУДБИНА одређен је на бази поука и порука цјелокупне нововјековне српске историје, исповијести нашег хода по мукама, масовним изгинућима, жртвовањима више за друге него за себе. Зар о томе не говори и оно што се данас збива пред нашим очима, а управо ово накнадно сазнање одређује карактер моје бесједе; управо ме оно упућује да покажем пут слободарског опредељења „младе Босне“, српско-муслиманско-хрватске организације, пут њених идеја од њиховог југословенства, унитарног карактера до данашњег сумрака југословенства.

Срби су дуго безглаво тумарали и по балканским и по југоисточноевропским просторима, јер их није водила јасно дефиисана национална идеја, јер се нијесу на вријеме одредили онако како их је био одредио њихов европски геније Вук С. Караџић, као „народ три вјерска закона“. За разлику од њих, Њемци и Италијани су на мање сродном етнојезичним основама створили своје нације и државе. Вук није био велико-србин, како га многи данас „прозивају“, јер су његове налазе потврдили и многи страни научници. Један од њих, професор на Сорбони, Пољак Јозеф Добровски, је још средином 19. вијека утврдио да је српски језик основа свих словенских језика. То је било опредјељење „Младе Босне“, а оно се данас огледа и у неком комичном смислу, јер сви постадосмо полиготе, сви од предшколског узраста до старости говоримо на четири иноземна језика, док на петом нешто замуцкујемо. Зар није историјска чињеница да су Срби своје име носили у раном средњем вијеку, да су на српском језику написане бројне њихове повеље.

Убијеђен сам да није случајно што су припадници „Младе Босне“ тражили уједињење око Србије као Пијемонта, јер је то значило спајање са извориштем, а почетком XX вијека и са јуначким слободарским узором и подстицајем. Управо је такав пијемонтско-слободарски узор узбудио непријатеље Српства, Православља и Словенства, па су сви кренули у акцију с циљем да нас сатру, да милионе наше под тешким околностима превјерене браће однароде. Ово коло је водио сам Ватикан, чије је апетите проширила и криза Османског царства и према мухамедански Србима. Под његовим утицајем на српско етничко биће настао је синдром нарцизма малих разлика, који се у најновије доба изражава у стварању сурогатских нација које се хране идеологијом србофобије, а то је постало једина одредница њиховог идентитета. Да би овакве творевине постале историјске, старе, од основног етничког бића откидале су културноисторијске комаде, које су се у новије доба наслањале на неке револуционарне пројекције без традиционалне подлоге, које су своје самобитности градиле пропагандистички, поштапајући се при томе и својим националистичким боговима без душевности и кидишући на православног Богочовјека. Ви добро знате како је њихов „бог“ и на овим просторима употребљаван 1941-1945 године и како га данас употребљавају тамо преко Уне.

Гаврило Принцип припада свим Југословенима, они који га се данас одричу нису Јуословени него идеологизаторске и политикантске маглине, а они у БиХ су и застиђе моралности и распамећености, они не виде основну историјску чињеницу, да је елитна дружина „Младе Босне“ ударила на главу Аустроугарску послије бахатог понашања великог престолонаследника. Историчари знају да су иза Принциповог пуцња стајали и дубљи разлози, јер је српско ослободилачки покрет, још од Карађорђевих времена доводио у питање двије велике стратегије, германску Drang nach Osten и ватиканске прозелитске намјере terra missionis. Ради њиховог остварења већ су била пројектована два модела српског однарођавања, односно германизације: Илирски покрет Људевита Гаја и „југословенство“ бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Пошто су Срби били исувише утемељени, на сцену је ступио хрватски модел Анте Старчевића, који је покушао да превјерене Србе римокатолике утјера у своје коло, и то свим средствима, укључујући и геноцидна. Тај његов план суптилније је наставио Ватикан 1900. године, када је на загребачкој бискупској конференцији затражио да се убудуће сви Срби римокатолици одређују као Хрвати. До тада су се у БиХ неки фрањевачки бискупи осјећли Србима. Послије 1900. године нарочито су били активни фратри Дубровника, Далмације, Истре, Славоније и Војне границе. Приморцима није више дозвољено ни да се ставе под кишобран свог СЛОВИНСТВА, како су то дуго радили бјежећи од хрватизације. Послије стварања краљевине СХС велики вајар Иван Мештровић је краљу Александру често говорио да Хрватска као нација заправо и не постоји, да су они у они у громној већини Срби, али да има и доста Италијана, Њемаца, Чеха, Јевреја итд.

Видовдански атентат Гаврила Принципа и Беч и Берлин су примали без много узбуђења, али су одмах у њему нашли повод за рат против Србије, за који су се интензивно примали послије српских побједа у балканским ратовима. Још је 1912. године цар Фрањо Јосиф наредио је напад на Србију, али је одустао због великих протеста словенских народа његове царевине. Због побуне у Осијечкој дивизији на примјер, тада је стријељан сваки десети борац. Велики рат је одговарао и Светој Стојици, јер је и она била незадовољна овим српским побједама, посебно оном над Бугарском, гдје је већ била отворила неки прозелитски мостобран према југоистоку.

veselin djuretic

*
Величанствене српске побједе у Првом свјетском рату врло су огорчиле њихове непријатеље, али је усуд био то што Србима ни њихови савезници нијесу помогли да југословенску државу институционализују у складу и са њиховим етнојезичким принципом национа, чиме су конвертитским сепаратистима помогли да је изнутра поткопају. Помоћ разбијачима стигла је отуда одкуда је нису очекивали, из СССР-а, из земље која послије бољшевичког преврата 1917. године није била ни православна ни словенска. Срби су одбацивани као класно-идеолошки непријатељи због тога што је тада краљ Александар прихватио десетине хиљада руских белоградејаца, који су за бољшевике били непријатељи првог реда.

Српски непријатељи, и лијеви и десни, били су нарочито задовољни стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Света Столица прије свих је пожурила да пронађе католичку замјену за уништену Аустроугарску, вјековно упориште према православној Русији. А ње послије бољшевичког преврата више није било. Замјену је Ватикан нашао у Хрватима, па је све учинио ради хомогенизацје ове флуидне зоне.

Жртвујући Српство неутемељеном југословенству, унитарном, у виду парламентарне наследне монархије, како је овај модел одредио Видовдански устав из 1921. године, краљ Александар је своје заносе наметао свим српским политичким чиниоцима, учинио је све да за ову идеју приволи и Хрвате. Због оваквог свог заноса спријечио је лидера БиХ и других мухамеданаца др Мехмеда Спаху да његове следбенике реинтегрише и ресрбизује на природан начин. Наиван краљ хтио је да по сваку цијену изађе из „шумадијских опанака“ да би постао „јевропејац“. Ипак, посматрајући његов чин у ширем смислу, био је то и бизмарксистички пут, али Бизмарк је иза себе имао Прусе, а он изгинуле и измучене Србе, чију су побиједу већ нагризали њихови партијски политиканти и кабинетски учењаци, од којих су многи били само интерпретатори интерпретатора. Краљево југословенство одговарало и идејама „Младе Босне јер је предвиђало да је једино могуће конструктивно окупљање око Србије, која је у заједничку државу уградила потоке крви. Краљ није могао вјеровати да ће сепаратисти, користећи се југословенством, наметнути и остварити своје уске регионалистичко-националне творевине, каква је била њихова претеча Бановина Хрватска (1939), чију трећину су чиниле територије насељене православним Србима. На бановинској основи је 1941. године настала НДХ, српска кланица. Краљ Александар, који је објективно све ово омогућио, на крају је умјесто награде добио смртну казну у атентату 1934. године, и то од оних којима је омогућио да на развалинама његовог дјела наметну своје државе. Недавно сам сазнао да је новац атентаторима уручио Јосип Броз, који га је добио у Бечу од генералног секретара КПЈ М. Горкића. Очигледно је да је иза свега тога стајао Стаљин.

Стаљин и Коминтерна су антисрпске представе о југословенској стварности, добијали из разних ватиканских и хрватских кругова, али од коминтерноваца који су били незадовољни српским побједама и над њиховим земљама.

Са таквим представама сви ови кругови су сачекали и Други свјетски рат. Оно што слиједи показаће да је у овом рату извршено и поништење идеја „Младе Босне“, да је тада сумрак српства и југословенства припреман и оствариван преко хрватских центара које је персонификовао Јосип Броз. Захваљујући овим центрима по свијету су посијане многе пропагандистичке предсаве „црне“ и „црвене интернационале“, које су потом биле пројектоване и на ратну стварност 1941-1945 године, и то преко стаљинске коминтерне. Кремљ, и Хитлеров напад на Југославију 6. априла 1941. године тумачио је општом техничком одредницом, иако је чињеница да је тада трећи Рајх Србе напао као народ, док је све друге прихватао у свој оквир као од стране Срба угњетане нације. Стаљински доктринари су и београдски 27-мартовски преврат 1941. године примили као општејугословенски чин, и захваљујући обманама титовске КПЈ и као комунистички, иако је он у својим димензијама био српски. Када је на развалинама Југославије створена Независна Држава Хрватска (НДХ), вољом Хитлера и Муслинија, и ова творевина је у Кремљу прихватана као хрватско убежиште од српског националног терора. Чак је било одлучено да се и она призна, чак и да се створи посебна КП НДХ, али до тога није дошло због међусавезничких разлога, јер је у Лондону већ била инсталирана Југословенска краљевска влада у којој је било и хрватских и словеначких министара.

У Рат који је услиједио, и који је све Србе без обзира на њихову идејнополитичку оријентацију, сврстао на антифашистичку страну, титовска КПЈ заступала је са стаљинско-троцкистичким науком да овај свјетски сукоб треба искористити за остварење револуције. Тито је због тога у мају 1941. године напустио Загреб, јер тамо није имао шта да тражи, јер су сви његови сународници орно прихватали хитлеровце и своју НДХ. Прешао је у Србију где је отпор народа окупаторима био логичан, али само онај који уважава дате војнополитичке околности. Овакве околности су уважавали, колаборатер од невоље, врло угледни генерал Милан Недић и прослављени војвода Коста Пећанац. Њих је, али на један други начин, уважавао и ђенерал Дража Михаиловић, командант четничка-равногораца, са планом да српску равнотежу противрјечности искористи ради провоцирања рата Срба против Срба, с циљем да би помоћу својих снага, Срба русофила (партизана) афирмисала своју линију борбе као једини покрет праве Југословенске оријентације. Ова стратегија је водила ка уништењу српског покрета југословенске оријентације, који је персонификовао ђенерал Михаиловић, који је преко модела тријалистичког федерализма остваривао етнојезички принцип национа. Преко Коминтерниних гласила, какво је била радио станица „Слободна Југославија“, пропагандним путем Титов авнојевски федерализам постао је прихватљив и за велике савезнике, па је на Техеранској конференцији, крајем 1943. године партизански командант као вођа снага борбености добио примат над четничким, који је ишао линијом пасивне резистенције да би спасао народ од окупаторских репресалија. Радило се о стаљинско-титовској игри коју је прихватио као реалну политику и британски премијер Черчил, потпуно убијеђен да тиме помаже југословенског краља и монархију. Черчил је ову своју наивност пренио на часног америчког предсједника Рузвелта, па је овај одустао од намјере да Хрвате као геноцидни народ стави под старатељство ОУН.

У току ових ратних игара и манипулација Срби су идеолошки дијељени и супростављани до искључивости, у име „политике братства и јединства“ и неке нове Југославије, у име Русије, радника и сељака. Титовци су у томе успјели, управо на подручју Босанске и Книнске крајине, јер су командна мјеста у српском партизанском покрету све више заузимали хрватски комунисти, који су ради привлачења „заведених Хрвата“ умногоме остављали на миру НДХ, а то је међусрпске сукобе доводило до усијања. Навешћу један примјер који илуструје то српско идеологизаторско стање. Негдје крајем 1942. године партизански одред који је носио назив „Гаврило Принцип“ спалио је кућу Принципове мајке Марије, која је била крива што је под свој кров прије тога примила борце Динарске дивизије војводе Ђујића. Старица је призор нијемо посматрала, скрхана болом за Гаврилом и новим за другим сином Николом, љекаром, којег јој годину дана пре тога заклаше усташе. Док је ојађена мајка сједећи на једној клупици туговала са згаришта њеног дома чуо се пркосни пој граховских девојака: „Ој Грахово Принципово крило ти си увјек само српско било“.

gavrilo princip-atentat

*
У дијелу бесједе који слиједи показаћу изузетно антисрпски карактер титоизма, оне чињенице које показују да је Тито систематски потискивао геноцид над Србима, да би и Ватикан и свој народ ослободио од одговорности, али и да би се стварали услови да се у будуће пронађе нека српско-хрватско-муслиманска геноцидна равнотежа. Тиме треба објашњавати и загребачку тужбу против Србије упућену Међународном суду правде, тиме треба објашњавати муслиманске оптужбе које се односе на Републику Српску. У ову Титову игру укључена је и Њемачка на посебан начин.

Како је Тито пројектовао овај хрватски пут, рат 1941-1945 године је завршен компромисом – убице и жртве су биле поравнане. Да би задовољио Ватикан, али и на одређен начин и нову Њемачку, средином маја 1945. године у Загребу је пред око 300 фратара за злочине оптужио Павелића, али је додао да је он умногоме био нагнан од стране Трећег рајха, а чињеница је да су се и Хитлерови генерали згражали над патологијом хрватских злочина. Преко фратара Тито је скинуо одговорност и са „Хитлеровог папе“ Пија XII и са његовог доглавника бискупа Алојза Степинца, иако су они објективно подржавали усташе. Хрватску државу поздравило је 12.873 фратара, од којих су многи директно учествовали у покољима Срба, Јевреја и Цигана. Ову су поздравиле и католичке „часне сестре“, у логору Јасребарском њихове жртве била су и дјеца (Види: Материјале Државне комисије за ратне злочине, АЈ, К. 144)

Ватикан се за то Хрватима одужио 1971. године, када је папа Павле VI, послије разговора са Титом, дао древном Заводу светог Јеронима хрватски предзак. Потом и 1991. године, када је признао независну државу Хрватску, и друге на то натјерао.

Да су и Њемци имали разлоге да не протествују без Брозових подвала из 1945. године показују резултати разговора Тита и канцелара Вили Бранта одржани 1972. године, када је сукцесор трећег Рајха био ослобођен од плаћања ратних репарација, које се процењују на хиљаде милијарди УСА долара. Разлог за то је био и Хрватски, јер су њиховим неплаћањем кажњени Срби, али је и спријечено да се послије рата демистификују разне обмане и компромиси који су изјеначавали српску жртву са хрватским убицом.

Броз Италијанима није опростио дуг за злочине, напротив казнио их је вјероватно због тога да би се приближио Дубровчанима, Далматинцима и Истранима, и тиме осудио Павелићево уступање питомог приморја које никада није било хрватско, али је тиме реафирмисан ватикански план хрватизације. Тито је тако казнио Италијане што су током рата спасавали Србе, бјекством у италијанску окупациону зону.

Мислим да је данас Република Српска, којој многи дају пијемонтску улогу у Српству, обавезна да од Међународног суда правде затражи да буду намирени сви ови историјски рачуни, укључујући и онај, компромисни са Римом.

*
Пошто је се ово велико народно собраније посвијећено Гаврилу Принципу, одржава на територији дејтонске БиХ, налазим за сходно да одредим карактер неких ратних и послијератних игара које се свијају око тзв. „босанског трбуха“. Ради се о плану који је настао још у међуратно доба, да би у Павелићево доба био оствариван помоћу муслимана као „Цвијећа хрватског народа“, и то геноцидним путем. Циљ је био да су путем геноцидног огледања мухамеданских Срба против њихове матице, они за свагда отргну од свих коријенова. Овај пројекат је на свој начин обновио Тито преко федерализације БиХ, али је систематски, потајно подстицао хрватско-муслиманска спрегу, наставак оне ратне која је била пројектована и по компартиској и по војној линији. Послије рата је Броз, видећи да се већина муслимана одредила национално српски, створио муслиманску нацију са великим „М“, једину такву у исламском свијету, да би преко ње стара хрватско-муслиманска коалиција била интензивирана, и то је потрајало и током цијеле прве двије године грађанског и вјерског рата 1991-1995 године, све док Хрвати нису видјели да њихови партнери желе да буду самобитни. Онда је Туђман због страха да би Срби могли присвојити читав „босански трбух“ 1993/1994 године, кидисао на партнере, али је добио батине. Али, пошто овај пројекат није био само хрватски него прије свега ватиканско-амерички, коалиција је обновљена, 1994. године на састанку у Вашингтону, када је овим пуленима западне политике било заповијеђено да се поново усагласе, опет уз обећавање богатих дарова на српски рачун. Муслимани су тада на дар добили национално бошњаштво али и чврсто обећање да ће бити испуњено обећање које су САД почетком 1992. године дали Алији Изетбеговићу, да ће добити унитарну БиХ. Отуда настојање да се пронађе изговор који би Србе прогласио геноцидним да би америчку заповјед морали прихватити. Гласину о геноциду у Сребрници, гдје се стварно десио српски злочин, али као одговор на претходне муслиманске у Подрињу и другдје, требало је да послужи овом циљу. Али прије свега циљу стварање велике католичке Хрватске са „босанским трбухом“.

Дејтонске привилегије дате Хрватима, окупација Војне границе, протјеривање стотине хиљада православних Срба просто су мамиле муслимане, преименоване у Бошњаке, да се потпуно наслоне на Хрвате. Толико је њихове предводнике носила енергија србофобије да нијесу видјели што их на крају очекује, да преко успутне станице федерације БиХ буду подвргнути планском превјеравању и однарођавању којему су већ били подвргнути преостали Срби у Хрватској. Нису видјели ни основно да њихово настојање за унитаризацијом БиХ није ништа друго него настојање да у великој будућој Хрватској укључе и „босански трбух“, пошто га претходно „очисте од Срба“.

Све ове идеолошко-политиканске ујдурме су стаљинско-коминтерновског карактера, из којих су се налазили разни навигатори. Тито је био само њихов извршитељ у општем смислу, али и операционализатор у посебном, хрватском смислу. Он је у име неприродног, авнојевског југословенства потиснуо и уништио српски национални покрет на европским принципима заснованог југословенства, чиме је био испровоциран још један рат Срба против Срба. Њен епилог збио се при крају рата и послије њега када је уништен српски горњи слој друштва. Тако је био отворен процес и свестране фрагментације и српских и југословенских земаља, како данас видимо у корист туђина.

Услиједила је титовска диктатура у којој су српске послове обављали многи анационални идеологизатори, у многоме из доњих слојева српског друштва. И то стање је потрајало до почетка 90-их, када је био испровоциран нови грађански рат, који је био наставак претходног, свјетског. Срби су на ова насиља морали одговорити национално, али нису јер су их предводили многи ученици титовских школа, какав је био и С. Милошевић. Они су се тада, 1992. године повукли у уставни оквир неке сужене Југославије, Савезне Републике Југославије, која је проглашена као заједница два народа, Срба и Црногораца, иако се радило о једном народу. Показивало се да је идеолошка свијест код Срба потискивала традиционалну, историјску.

milo-sloba-momir

*
Ову бесједу привешћу крају постављајући и себи и вама још једно битно питање: Како изаћи из овог страшног свестраног ћорсокака, који је Сервију са британских карата из краја 19. вијека, која се 814. године простирала од Пелопонеза до Моравске (дијела Чешке), свео на неку Сервијицу, коју западњаци данас хоће да сведу на некадашњи београдски пашалук? На јавној сени су двије српске политичке опције: Једна је чланство у Европској унији без алтернативе, друга је руска алтернатива овом опредељењу. Питање је, шта значи прво а шта друго оприједељење. Прво се данас представља као српско, иако оно по суштини не одговара ни Србима ни онима који се осјећају Југословенима; друго је антитеза првом, изведена на основи поука и порука нововјековне историје.

Послије београдског преврата 2000. године и ступање на политичку позорницу српских западњака, прва опција се остварује упркос свим општим и посебним околностима. Први корак овог режима био је хапшење Слободана Милошевића и његово изручење Хашком трибуналу за ратне злочине, што је испод сваког националног достојанства београдског политичког „круга двојке“. Преко овог срамног чина Запад је објективно ослобађан одговорности: и за уништење РСК и за бројне злочине почињене у БиХ, и она која је представљала НАТО агресија 1999. године, преносили на терет српског и југословенског лидера, због наводно његове нове великосрпске политике. А чињеница да је овај могао одговарати само пред Србима управо због тога што на националне изазове хрватских, муслиманских и албанских сепаратиста није одговорио национално, снагом цјелокупног народа. Инкриминације против Милошевића послужиле су Западу да дозволи његовој Хрватској да се на својој територији понашао на средњовјековни начин, укључујући и нова превјеравања и однарођавања Срба. Послужиле су оне и Албанцима да марта 2004. године изврше нове погроме над Србима Косова и Метохије, и да ту 2008. године створе своју државу, и уз навигацију САД прогласе свју независну државу. Углавном је сва „америчка Европска унија“ то одмах признала.

Послије београдског преврата Српство је свођено на србијанство, чак оно слуганског западњачког карактера, које је угрожавало и остатак Србије. На тлу овог остатка коло су повели рази регионалисти и аутономаши, покренули су мађарско, санџачко, чак и неко влашко питање. Потом је Београду наложено да прихвати политику помирења у виду сарадње у региону, што је значило да треба, да за свагда призна страшне свршене чинове на српским развалинама: да призна отргнуће РСК, да призна одвајање Црне Горе, те јужне Србије и Маћедоније од српства, да прихвати стварање унитарне БиХ. У име политике сарадње у региону Србија је била притиснута политикама економског протекционизма, у сарадњи са сусједима са Хрватском и Словенијом у првом реду без одговарајућег реципроцитета. Био је то наставак исте оне краљевске међуратне политике али и оне послијератне титовске.

Ова српска политика била је у многоме слијед међуратног партократорског политизирања када су српске југословенствујуће демократске партије, свађајући се са оним које је омогућила насртаје сепаратиста. Била је она слична и оној из средине 90-их година, када се у Србији и Црној Гори политизирало, док су сепаратисти настављали Други свјетски рат да би постигли коначни циљ. Демократствујуће су пратили и многи националиствујући, властољубци којима је Милошевић више сметао због „ауторитативне“ него због националне политике. Овакви су у знаку таквох национално-анационалног стања тумарали београдским улицама. Ови нису видели српство изван србијанства. Тада је генерал Младић, приликом посјете главном граду тужно процвилио: „Они се купају на Лиду и Ади Циганлији а мени гину војници.“

Не само сумрак српског национа, који данас прераста у тмасту помрачину, него прије свега поуке и поруке цјелокупне нововјековне српске историје упућују Србе да умјесто европске алтернативе, умјесто чланства у Европској унији прихвати реалну само алтернативу националног опстанка. А таква је данас не само царинска унија са Руском Федерацијом, него и конфедерално јединство са њом, које се преко Евроазијског савеза показује и као потпуно комплементарна и етничка и економска заједница, али и заједница различитих цивилизација. Она је и за Србе и за бивше Србе била прихватљива и из културно историјских и из економских разлога.

Потребно је, међутим, да се Срби за такав пут темељно припреме, да се Руси представе на аутентичан начин који их са њом спаја али и да јој поднесу неке историјске рачуне, а они се своде око по Србе погубног стаљинизма, који је главни виновник и њиховог данашњег сумрака и националног ћорсокака. Чињеница је да су у стаљинско-коминтерновским доктринарским кухињама справљене готово све пројекције које су се завршиле разбијањем српства и пропашћу Југославије.

У Москви је настао мит о великосрпском националном угњетавању Хрвата, који није имао никакве везе са стварношћу, напротив ратом осакаћена Србија између два свјетска рата није достигла ни средњи просјек југословенског развитка. На основи оваквих неистина у рату су оствариване разне линије великохрватске политике. На оваквим основама дјеловао и Јелцинов режим. Он је помогао америчко-њемачком и ватиканском програму етничког чишћења РСК. Наводимо један примјер из почетка 1995. године, када је руски представник Керестеџијанац послушао америчког „дивљег Била“, Холбрука да од крајишких Срба затражи да одмах прихвате „план З – 4“, а овај план је Републику Српску Крајину сводио на трећину површине и Србима одузимао излазак на широки ток Дунава, а разлог је био да се Русија преко Срба не појави на овој широкој обали. Стаљинска и послијестаљинска Русија није знала да су Барања, Славонија и Западни Срем насељени углавном православним Србима. Још мање да су Јадранско приморје насељавали само Срби римокатолици и Срби православци.

У Москви је настао мит и о српском угњетавању Албанаца КиМ, иако је чињеница да су између два Свјетска рата захваљујући Србима Албанци прешли пут од врло примитивног племенства до неког грађанског друштва, створили су и своју политичку партију Гајрет. Отворене су и многе школе, углавном по њиховој жељи – вјерског карактера, у којима је извођена настава на албанском језику. И поред свега тога, Стаљин и Коминтерна су, вјерујући у српско национално угњетавање Албанаца, сачинили програм који је Свету српску земљу предавао Албанији. Програм је 1947. године био усвојен приликом разговора Титовог изасланика Е. Кардеља са Стаљином у Москви.

У Москви су најављени пројекти о федералној Македонији, чак и језик на основи дијалеката који је ову древну српску земљу највише удаљавао од Српства. На основи таквих обмана наступао је и Ватикан, па је 60-их година створена и македонска православна црква.

Коминтерновци, иза којих су се несумњиво налазили неки ватиканско-хрватски центри, тражили су и независну несрпску Црну Гору, иако се радило о „српској Спарти“, која се вјековима поносила својим српским јуначким легендама. На основи таквих обмана Москва је резоновала и почетком XXI вијека, па ни прстом није мрднула, мада је и овдје на превару наметнута независна држава. А свим историјски писменим људима је било јасно да се тиме одваја Србија од мора, да би се онемогућила да се преко ње Русија не појави на Медитерану.

Новој препорођеној Русији, коју персонификује Владимир Владимирович Путин, требло је неколико година да изађе из мрака стаљинистичких антисрпских стереотипа, јер су они већ били ушли у широку друштвену орбиту, у школске уџбенике свих нивоа. Колико је због дугог једноумља и нова Русија била обманута показаћу на примјеру једног догађаја с краја прошлог и почетком овога вијека. Поводом 50-годишњице побиједе над фашизмом у Москви је одликован Туђман, а 2005. године и други хрватски предсједник С. Месић, стриц предводника хитлеровско-павелићевских јединица код Стаљинграда, потпуковника Марка Месића. Овог убицу српске нејачи 1941/42 године, Стаљин је на основу Титовог предлога, пред сам крај рата поставио за команданта југословенске интернационалне бригаде, који је послије уласка у Србију од српских националиста затражио да му приђу. Када је генерал Недић то сазнао заједно са својим сарадником Димитријем Љотићем напустио је Београд да не би дошли у сукоб са браћом Русима. Овај честити српски генерал је 1943. године одбио Хитлеров предлог да један српски одред упути на Источни фронт, уз обећање Фирера да ће цензус за једног убијеног Њемца сто Срба бити смањен на педесет за једног. Он је тада Фиреру рекао да то не може тражити јер они се никада неће борити против Руса.

Појава Владимира Владимировича подигла је Србе на ноге. Један дио Срба прихватио га је као ослободиоца, неки Срби су тада вјеровали да је ова појава и митски наговијештена још крајем 20. вијека преко прорчанства једног Светогорског Старца који је казивао да ће ускоро на небу Русије засијати сјајна звезда, темељно обновити Русију и Србима рећи: „Браћо, опростите за сва зла која сте због неруске Русије претрпјели. Реците што је ваше и ми ћемо вам вратити!“ Срби су тада били притиснути Јељциновом политиком која је за њих била више погубна него све Западне, јер су вјеровале у вјечиту Русију.

Међутим, српска очекивања нису била дуго остварена. Путину је било потребно неколико година да исправи брод који је био пред потонућем. Да би спознао ко су Срби нужно му је било и да уколни савјетнике који су били ученици стаљинских училишта. Тада је Србе погодио још један усуд у њиховом односу према Русији, који их је са њима поново сукобљавао: Русија је почетком 20. вијека устајала и враћала се себи; Срби су послије београдског пуча 2000. године, бјежали и од себе и од Русије и окретали се Западу. Ишли су према аждаји која их је скоро била прогутала.

Подвлачим да је моје пледирање за српско потпуно окретање Русији је, увјерен сам, једина алтернатива националног опстанка. Али то не значи да тражим окретање леђа Западу, јер Светосавски гледајући Срби су од вајкада представљали мост између Истока и Запада. Они данас тај мост могу обновити наслањајући се на пројекције западног и Евроазијског јединства.

Putin-evroazija

*
Данашња српска национална ситуација је трагичнија, и њу је немогуће превазићи без вањског ослонца, а такав ослонав не може бити Запад, јер је он у односу према Србима већ показао своје право лице. Нужан је стратегијски заокрет, онај који је и у културно историјском и у економском смислу комплементаран, уз то и онај који је у стању да их извуче из овог ћорсокака; чак и да покрене шире реинтеграционе процесе на простору разбијене Југославије. Увјерен сам да је то Русија, а моје увјерење почива и на чињеници да је она и историјски позвана да Србе прихвати, уз то и да намири оне дугове који говоре да је неруска Русија Србима нанијела велику историјску штету. Управо то они данас испаштају. Потребан је не војно политички савез са њом него конфедерално уједињење, јер би само оно уклонило наметнутне им развалине.

Русија је данас таква и у идеолошком и у традиционалном смислу, јер је доживела и државну и друштвену катарзу послије скоро једновјековног лутања у име великих идеја које су крајем 20. вијека доживјеле разне субјективистичке деформације.

За српско органско спајање са Русијом довољан је само косовско-метохијски проблем, јер угрожена земља државног и духовног идентитета, са којом је немогуће правити политичке компромисе, ради се о „црвеној линији“ опстанка. Стога сва актуелна преговарања, укључујући и Бриселски споразум, су питања која изискују политику, бити или не бити. Актуелна идеја о заједничком уласку Србије и Косова у ЕУ највиши је израз српске политичке независности и глупости јер није логично очекивати да Косово послије уласка у овај оквир неће добити подршку оних који су већ признали његову независност. Зар није нелогично очекивати да ће албански узурпатори српске имовине свој плијен самовољно испустити? Зар није логично очекивати да ће послије заједничког уласка Србије и Косова у Унију, албански чобани напасати своја стада и у портама српских светиња? Једино за Србе може бити прихватљиво оно заједничко ступање у ЕУ коме би претходиле међународне гаранције да су Косово и Метохија саставни дио Србије, као и међународна обавеза да ће прије тога вратити сву српску имовину коју су узурпирали.

Ако дође до српског уједињења са Русијом треба очевитати ће на КиМ довести до спајања легенди о Димитрију Донском и Лазару Српском, до духовног и народносног јединства Грачанице са Кијевском лавром (кад ова изађе из Галицијског окружења), Московске патријаршије са Пећашијом, Дечана са Псковским и Новгородским светилиштима. Тек тада ће се чути весели глас православних богомоља од царског Призрена до Петропавловска камчатског.

Улазак Србије у евроазијски оквир брзо ће спојити и српске развалине, оне које су настале због непостојања аутентичне Русије, покренуће се ускоро и реинтеграциони процеси који ће у ово коло привући и југословенске римокатолике и мухамеданце. Десиће се то онда када и они спознају прави карактер европском унионизма. Једна, за сада само преко интернета пласирана молба Далматинског народног покрета да буде спојен са крајишким залеђем, уз захтијев да у ову асоцијацију званични језици буду српски и италијански, говори да је већ препозната она димензија Европске уније која мале народе баца на својој периферији, што их прије или касније води губитком идентитета. Ова молба није случана. Питоми приморци, који су себе називали општим именом Славини, чијим су плавим Јадраном пловиле лађе које су носиле имена „Цар Лазар“, „Милош Обилић“, „Краљевић Марко“, „Браћа Југовићи“. Далматинци чији су славни фудбалски клуб „Хајдук“ 1911. године основали римокатолици и православци истог рода, добро знају ко су и што им ваља чинити. Знају они и да је шаховница која се заједно са триколором појављује на оснивачком акту, исти онај симбол који видимо на пољу грба цара Душана.

Њихово српство на Јадранском приморју трајало је вјековима. Истакао је то у својој були из 1611. године папа Павле V. Можда наведена Далматинска иницијатива може бити почетак процеса реинтеграције целокупног југословенског процеса, оне која би довела до стварања заједнице на етнојезичкој основи.

*
Закључујући ову бесједу желим да нагласим да су и Гаврило Принцип и „Млада Босна“ желели свесловенско јединство, да их је на тај пут тјерала антисловенска германска политика, да су ове њихове авангардистичке идеје доживљавале злу судбину, и то у дугом континуитету, под ударима разних сепаратистичких, ретрогадних снага, које су и данас активне на многим нашим политичким позорницама.

На самом крају вратићу се на почетак бесједе, на онај пркосни пој граховских девојака са згаришта родне Принципове куће: Ој Грахово Принципово крило ти си увјек само српско било. Завршићу и са Кочићевим пркосом „Ко вас бенда“ и са Његошевом поруком „Нека буде што бити не може“.


Извор: Србски ФБРепортер

Оставите коментар

Оставите коментар на Веселин Ђуретић на сабору „Гаврило – Принцип и судбина“

* Обавезна поља