Besmisao izbora i politička mizerija

Parlamentarni izbori u Srbiji, pa i naredni vanredni, su odavno obesmišljeni ne zbog apatije glasača, nego zbog izbornog zakona, koji je potpuno na drugoj strani od osnovnih principa predstavničke demokratije. I ni jedna vlast ne želi da menja izborni zakon, nego i dalje glasačima nudi nekakve liste kandidata koji su samo po volji partijskih lidera i ne predstavljaju ni jednu konkretnu sredinu ili glasače kojima bi bili odgovorni. Takav izborni zakon je ključno izvorište sistemske korupcije u Srbiji, bahatosti vlasti i elementarni demokratski deficit.

Parlamentarni sistem u jednoj državi se, trebalo bi podsetiti, zasniva na predstavničkoj demokratiji, na ljudima koje su glasači u konkretnim sredinama izabrali i koji onda pre svega odgovaraju tim glasačima a u skladu sa političkim programom stranke kojoj pripadaju. To ne podrazumeva samo odgovornost izabranih predstavnika naroda nego i onih koji su glasali za svog predstavnika. U Srbiji, međutim, takav sistem već dugo ne postoji. Poslednji parlamentarni izbori koji su održani po principu izbora poslanika u konkretnim sredinama desili su se 1990. godine. Tada je tadašnji lider Slobodan Milošević promenio izborni zakon, od Srbije napravio jednu izbornu jedinicu i uveo liste umesto konkretnih predstavnika glasača. Milošević je to uradio zbog gorkog iskustva te 1990. godine, kada su neke njegove omiljene ličnosti izgubile izbore u svojim sredinama, na primer sadašnja ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović u svom Kragujevcu. I sve kasnije navodno demokratske vlasti su zadržale taj (Miloševićev) izborni sistem, što je posle toliko godina političku Srbiju dovelo do sluganskog parlamenta, koji nikoga ne predstavlja izuzev volje partijskih lidera, i onih na vlasti i onih u opoziciji. Poslednjih nekoliko godina, kako se širila evropska religija, zvaničnom Beogradu je iz Evropske unije nekoliko puta skrenuta pažnja da je izborni zakon nakaradan i antidemokratski, posebno u vreme vlasti Borisa Tadića, ali ništa nije učinjeno. Iz Evrope se navodno sve „mora“ prihvatiti, pa i izdaja zemlje, ali samo ne i izborni zakon. Boris Tadić i njegovi su se „evropskim partnerima“ pravdali da oni žele promenu izbornog zakona, ali to navodno neće koalicioni partneri i opozicija.

I ovih dana se prave liste za prevremene izbore, i glavna politička tema je ko je na tim listama, a ne o kojem političkom programu je reč, o kojoj politici, i čime je neko uopšte zaslužio da bude kandidat za poslanika. Partije uglavnom na te liste stave i određen broj onih iz unutrašnjosti Srbije kako bi se odglumilo predstavljanje cele zemlje, ali to je samo još jedna obmana. U prošlom sazivu Skupštine, na primer, čak 79 opština nije imala nikoga u parlamentu, ni jednog poslanika koji je barem poreklom iz tih krajeva. Ali, i kada se neko iz same Srbije nađe na izbornim listama, za njega niko ne glasa u njihovim sredinama jer to nije moguće. Glasači glasaju za liste na čijem čelu je lider stranke, a ne za konkretne ljude. Drugim rečima, o tome da li će neko po imenu i prezimenu ući na listu i možda biti poslanik, ne odlučuju ljudi koji glasaju, nego milost partijskog lidera koji, budući da je ne samo lider nego i na čelu liste, smatra da svi oni koji su u Skupštini duguju njemu, a ne glasačima. Odatle potiče izvorište korupcije i sveg političkog zla jer nema nikakve odgovornosti, samo sluganstvo partijskim liderima. Poslanici ne predstavljaju nikoga, nego su rezultat naklonosti partijskog lidera i zato samo njemu i služe. Za njih ne postoji odgovornost prema glasačima, za njih kao konkretne ljude niko nije glasao, nego samo zabrinutost i dnevno gatanje na koju će nogu tog jutra da ustane partijski lider.

Lideri nisu zainteresovani da promene postojeći izborni sistem jer on je za njih ključno i gotovo bezbolno izvorište njihove vlasti, njihovog privatnog zabrana u šta su se pretvorile sve političke partije u Srbiji. U takvom ambijentu još je veći apsurd da su poslanici vlasnici svojih mandata. Neko može biti vlasnik poslaničkog mandata ako je njegovo ime i prezime neko u konkretnoj sredini u dovoljno velikom broju zaokružio a ovako poslanici izabrani na listi partijskih lidera su samo ili sluge ili trgovci svojim glasovima. Tu se donekle razlikuje lider Jedinstvene Srbije, često karikaturalni i neprijatni Draga Marković Palma, koji je iz konkretne sredine, i njegovi poslanici su zaista izabrani od konkretnog naroda, uprkos činjenici da su i oni sa liste, ali, pošto je njihova partija lokalna, onda ih ljudi stvarno i poznaju.

A partijski lideri nikada više kao u poslednje vreme nisu govorili o reformama. Čak se i vanredni izbori u vladajućoj partiji opravdavaju potrebom da se reforme brže sprovode. Koje reforme? Ključna reforma izbornog sistema se ignoriše, a bez te temeljne promene izbora onih koji odlučuju o sudbini zemlje i njenih građana nikakav iskorak nije moguć. Problem je utoliko ozbiljniji jer je i u Srbiji, kao i u celoj Evropi, formirana nova društvena klasa, politička klasa. To je grupa ljudi koja se profesionalno, mahom za velike pare, bavi politikom i koja samo kruži sa jedne liste na drugu, a bez ikakve jasne odgovornosti. Najvažnije je da su blizu uha lidera političkih partija. To im omogućava izborni sistem. I u svim drugim zemljama Evrope formirana je politička klasa, ali ipak svako od njih mora u konkretnu sredinu na izbore. Politička klasa u Srbiji, oslobođena bilo kakve odgovornosti i političke obaveze i dostojanstva, već dugo pokazuje znake ne samo otuđenosti od realnosti nego i humane mizerije. U ovom vremenu možda je tipičan simbol tog degenerativnog procesa bivši predsednik Srbije i nekadašnji lider Demokratske stranke Boris Tadić. Čovek koji je osam godina bio predsednik države, od čega četiri godine njen apsolutni vladar, sada traži novu šansu i očekuje da mu neko veruje da će rešiti probleme koje je on sa svojom bratijom instalirao u Srbiji. Uz to, naljutio se i napustio partiju kojoj duguje celu političku karijeru i sve što je bio, pa osniva novu stranku. U civilizovanom svetu nije zabeleženo da se jedan bivši predsednik države tako ponaša, da se tako i politički i ljudski mizeriše. Bivši predsednici država su institucije. Bez obzira što očigledno nekome u političkoj Srbiji to odgovara, Tadićeva najnovija drama je pre svega upozorenje na kako niske grane je spala politička kultura i kuda vodi odsustvo bilo kakve odgovornosti prema glasačima ili, tačnije, prema ljudima o čijim sudbinama političari odlučuju.

U svetlu svega toga i skori, vanredni parlamentarni izbori nemaju nikakvog smisla, potpuno su nepotrebni, jer se ništa ne menja pa su izbori na neki način i dalje privatni posao, privatna vežba, partijskih lidera i njihovih partija koje su se pretvorile u njihove propagandne mašine. I ova politička generacija je propustila svoju šansu.

Izvor: Novi Standard