Пуповац и његов билтен за глуве

Ових дана председник Српског народног вијећа и један од три представника Срба у хрватском Сабору Милорад Пуповац посебно је политички активан. Ипак, његово ангажовање више личи на истеривача ђавола који покушава да га обузда читајући му шта је све лоше учинио. Наравно да ту никаквих позитивних резултата неће бити јер је немогуће обуздати ђавола и приволети га да убудуће не чини зло.

СНВ и Пуповац сачинили су билтен у коме су прецизно и документовано приказали догађаје који представљају говор мржње и насиље према Србима у Хрватској у 2015. години. Билтен су представили премијеру Хрватске Тихомиру Орешковићу и Европском парламенту. Зашто само њима? Зато што ће у том случају то остати билтен за глуве. Хрватској влади је све то добро познато, па се ипак труде да перфидно и постепено рехабилитује и озакони усташки покрет а Европски парламент то не интеесује – сувише су окупирани мигрантском кризом, која дестабилизује ЕУ.

Постоје ли друге институције и политички фактори на овом свету, они који би догађаје из овог билтена стварно могли реално да процене и осуде актере терора и притисака на преостали део српске мањине у Хрватској. Зашто овај билтен није достављен надлежном органу Уједињених нација? Зашто није достављен сталним чланицама савета безбедности УН (САД, Русији, Кини, Француској и Великој Британији). Зашто није достављен осталим чланицама Савета безбедности УН?

Зашто билтен није званично достављен нама, пријатељским земљама од којих се може очекивати некаква осуда понашања Хрватске и бар симболична заштита и помоћ уместо што је достављен глувима? Зашто га не доставити најпознатијим и најјачим светским хуманитарним организацијама? За тако нешто има превише разлога јер су Срби у Хрватској, поред оних на Космету, постали најугроженија етничка заједница у Европи са становишта личне безбедности, безбедности имовине и материјалне егзистенције. Они су данас заједница која доживљава стални притисак и претње, шиканирања, неоправдане оптужбе за најтеже злочине и понижења. Сви показатељи говоре да Срби више нису равноправни становници Хрватске.

Разлог зашто је билтен званично достављен на само две адресе може само да се наслути јер се СНВ финансира из буџета Хрватске. Тако морају да воде рачуна и о томе шта ће на њихове потезе рећи Влада Хрватске, јер су ионако јаки притисци да се ово финансирање прекине. Чини се да заштиту могу да траже само од Хрватске и Европског парламента и никог више, и да се могу пожалити само Србији. Ако претерају, нема финансирања, без обзира што је то гарантовано Ердутским споразумом. Уосталом шта је све тим споразумом гарантовано, па није испуњено и ником ништа. Није то никаква новина, то се догађало и за мандата претходних влада – чим СНВ, према процени владе, претера, почну приче како не би требало да се финансира из буџета. Проблем је у томе што свака хрватска влада сваку притужбу угрожених Срба доживљава као напад на државу, без обзира колико је притужба оправдана.

ШТА ТО БИЛТЕН ПРИКАЗУЈЕ, А ШТА НЕ

Билтен приказује вербално и физичко насиље према Србима у Хрватској само у прошлој години (2015) и циљ му је да јасно прикаже погоршање свеукупне безбедносне ситуације за српску мањину услед фашистичко-усташких трендова, који нарастају до неслућених граница. Билтен јасно приказује и небригу и неодговорност државе, па и прикривену солидарност са изгредницима.

Из билтена се јасно види драматичан пораст казнених дела мотивисаних етничком мржњом и случајева дискриминације у 2015. години. Само оно што је медијски обрађено односи се на 82 случаја у 2014. према 189 у 2015. години. Значи, за само годину дана изгреди су повећани више него дупло. Све то је у билтену подељено у пет тематских целина:

1. Елементи говора мржње или ширења етичке нетрпељивости у јавном простору;

2. Елементи говора мржње или ширења етичке нетрпељивости у изјавама и поступцима јавних личности;

3. Вербалне претње и физичко насиље;

4. Оштећење и уништење имовине;

5. Отпор према ћириличном писму.

Свака целина је препуна конкретних примера, где су наведени време и место казненог дела са детаљним објашњењем шта се догодило и какве су последице. Овде би требало имати у виду да је било случајева који нису пријављени полицији због неповерења Срба у њу. Оно што је карактеристично за говор мржње у прошлој па и овој години јесте што такве изјаве све више дају неке од кључних личности у државном апарату, управо они који би требало својим деловањем да их спречавају.

Посебно су обрађени случајеви обијања, пљачке и скрнављења православних цркава. Код оштећења имовине најчешћи је насртај на моторна возила Срба. Код повратника – насилничко понашање, отимање имовине и паљевина. Претње и увреде графитима су толико бројне да у Загребу размишљају о формирању посебне екипе која би их уклањала и брисала. Све је то сасвим добро приказано.

Шта је то што овај билтен не приказује? Из њега се не види континуитет страдања у протеклих 25 година кад је реч о новој хрватској држави. Не виде се погроми, стратишта и етничко чишћење. Не види се смишљен и прецизно разрађен план етничког чишћења Хрватске, који се дешавао наочиглед целог света. Неко ће рећи да то и није био циљ овог једногодишњег билтена. Али тако се може стећи погрешна слика у очима оног ко ситуацију у Хрватској не познаје довољно добро, а таквих је много због медијске и сваке друге заштите новоствореног режима у Хрватској, кад је Запад у питању.

Може ли овај билтен, који је намењен да информише, у неком степену и да дезинформише европску и светску јавност? Итекако. Можда сам престрог, али, читајући билтен, имао сам утисак да СНВ и Пуповац ствари приказују тако као да је малтене за време владе Зорана Милановића било све у реду по питању српске мањине и да се све нагло погоршале доласком ХДЗ на власт. Разлог за такво приказивање ствари је дневнополитички, јер је Пуповац подржао Милановића и на овим изборима. Наравно да то није тако, јер су се притисци на Србе и гажење њихових права дешавали и за време прошле владе, само перфидније и скривеније, али ништа мење ефикасно у погледу етничког чишћења.

Дакле, следећа изјава Пуповца за медије не стоји: „Хрватска данас више не може рећи да је функционална правна држава. Хрватска никада не би била део европске куће да је садашња ситуација у друштву била у годинама које су претходиле уласку у ЕУ“. Према овој изјави, испада да је Хрватска некад била функционална и правна држава, а она то никада није била што се тиче српске мањине. Испада и то да ЕУ не би примила Хрватску да је било гажења права српске мањине, а ни то није тачно јер их је и у време пријема Хрватске у ЕУ итекако било.

Све је већи притисак да се укине Закон о амнестији и није искључено да ће се то догодити. Избор проусташки настројених министара отвара такву могућност. У том случају сваки Србин могао би да се судски процесуира ако је учествовао у некој врсти отпора према новој хрватској власти, без обзира да ли је носио пушку. Многи Срби у Хрватској данас верују да им се то може догодити и полако пакују кофере. Неки који су намеравали да се врате на своја имања одустали су јер неће да живе под латентном претњом. Такве ствари које директно подстичу исељавање и учвршћују етничко чишћење билтен не објашњава у довољној мери.

О перфидним и подмуклим активностима које према српској мањини проводе државне институције Хрватске, пре свега преко служби безбедности, нема ни речи у билтену. Зашто нема ни речи о хрватском шпијуну Мирку Рашковићу као продукту планског подривања организације и политичког деловања српске мањине? Нормално би било да Хрватска српској мањини помогне да се организује, као и свакој другој, а не да их минира и саботира преко издајника. Зашто СНВ не инсистира да се рашчисти питање ко то и у чијем интересу представља Србе у Сабору, него ћути како би прикрила сопствену одговорност?

Пуповац делује усамљено и немоћно у тој борби. Какве су шансе да се било шта промени ако је све спало на њега и како се може очекивати нешто у борби „сам против свих“? Највећа одговорност зашто нема других политичких личности и млађих кадрова у тој политичкој борби српске мањине је његова. Он је тај који је морао да створи и одшколује нове људе за све те године колико је на хрватској политичкој сцени.

ШТА ЈЕ ПУПОВАЦ СХВАТИО, А ШТА НЕ

Не може се рећи да се Пуповчево деловање није осетило све ове године, али је тачно и то да је праве размере катастрофе, кад су Срби у Хрватској у питању, схватио тек када је и сам постао крајње понижен и угрожен у оној мери у којој су све време понижени и угрожени обични Срби широм Хрватске. Ствар је у томе да Пуповац није веровао да ће се на крају то и њему догодити. Није веровао да ће се наћи неко – не обичан националистички и проусташки дрипац, него једна од водећих личности владајуће странке и кандидат за министра у новој влади – који ће и њему показати пут Србије. Миљан Бркић (на слици испод), кандидат за министра бранитеља је у изјави за медије рекао: „Мислим да не треба контаминирати хрватску јавност неком паранојом страха. Мислим да у Хрватској нико није угрожен, па ни господин Пуповац. Ако је, нека оде тамо где неће бити угрожен“. Проблем је што су то људи таквог менталног склопа да не знају и никад нису знали шта је добро, а шта је лоше. Зато им је скоро свака изјава проблематична и спорна. А шта ће тек бити са њиховим министарским деловањем и утицајем?

Кад би било могуће обуздати ђавола, Хрватска би могла да учини нешто што би јој у тренутној констелацији снага највише одговарало – пошто су етнички почистили Србе, да преостали Срби у Хрватској живе као бубрег у лоју. То би стварно био највиши интерес Хрватске у овом тренутку да тако замагли и заташка оно најгоре што је учињено и свима ко понешто упита каже: „Па погледајте како Срби добро живе у Хрватској и како су задовољни“.

Али ђаво се не да зауздати и зато им се дешава да смењују тек постављеног министра због проусташког деловања (иако су то приказали као материјалну малверзацију), а други који тек треба да буде постављен на то место проусташки иступа и пре него су га поставили. Кога поставити кад су сви слични. И други министри нису бољи, на пример, Хасанбеговић, контроверзни и проусташки настројен министар културе. И сама председница Колинда Грабар-Китаровић перфидно иступа у истом правцу. Један од првих политичких иступа јој је био да Србе у Хрватској назове Хрватима (што се наводи у овом билтену). Зашто се ђаво не да зауздати? Зато што то није ни политика ни дипломатија које се могу мењати, него усташки покрет који функционише на основу директива и задатака старих сто година. Ко од актуелних ХДЗ-оваца сме то да мења а да преживи?

Милорад Пуповац би данас морао јавно да призна да су му процене с почетка његовог политичког ангажмана у Хрваткој биле апсолутно погрешне, а да је велика већина његовог народа, која је убијена или протерана, била у праву. Био је међу ретким који су мислили да лојалност новој проусташкој Хрватској доноси мир и номалан живот Србима у Хрватској. Одбио је да прихвати као неминовност одбрану статуса, имовине и голих живота оружјем. Није схватио да је етничко чишћење одавно постављен задатак и смишљен план, који уопште није зависио од тога како ће се Срби понашати. Нису Срби етнички почишћени зато што нису били лојални, него зато што су били Срби. Има и других мањина које нису лојалне, па и нелојалних Хрвата, па нису нигде протерани.

Време је да Пуповац то схвати, јер, ето, он је све време био лојалан и кооперативан са хрватским властима, па му ипак показују пут Србије. Треба похвалити садашње држање Пуповца и политичку снагу и храброст са којом се супроставља проусташком режиму. Изложен је великом притиску и великој опасности. Не би ме чудило да издржи све притиске и остане у Загребу, али ме исто тако не би чудило да и он на крају заврши у Србији на зачељу колоне преосталих Срба.

Треба да подвуче црту и схвати своје грешке, пре свега да је због лоших политичких процена у давним годинама више служио хрватској власти, давајући јој легитимитет, него што је служио српској мањини. Тада су га све хрватске владе редом чувале као драгоценост, без обзира шта је говорио и шта је радио, јер је било веома важно да се нађе и неки Србин који подржава осамостаљење Хрватске. Био им је потребан јер су у јеку најжешћих етничких чишћења могли да кажу – ето видите како мирно живе и раде Срби који су нам лојални – они које ми убијамо и прогањамо су бандити и четници, ми не дирамо мирне и лојалне људе. И шта сад? Одједном је и Пуповац четник усред Загреба, четници су и свештеници СПЦ, четници су и сви преостали Срби.

Пуповца би требало подржати зато што њега тренутно нема ко да замени. То је схватила и Влада Србије, са којом повремено комуницира и од које има пуну подршку у свом политичком деловању у циљу заштите српске мањине. Нажалост, та релација је за сада једина врста политичког притиска на Владу Хрватске. Пуповац пре свега мора сам себе да мења и своја стара политичка гледишта како би боље знао планирати будућу политику. И стварно је време да активира још неког ко ће да му помаже у тој борби, а не да буде усамљени ратник. Јер то јесте рат, рат неборбеним средствима, пресудан за опстанак српске мањине.

Где су друга два представника Срба у Сабору? Један се покрио ушима и ћути (Рашковић), а дуги се не меша у свој посао (Хорват) како би могао мирно да долази на седнице, а да га нико не угрози. Неће да доживи судбину Војислава Станимировића, који као саборски заступник није смео да дође у Сабор. Није добро што су Срби на Рашковића заборавили, па и да га ставе као пример у билтен. Спомињу га само Хрвати у Сабору као пример прљаве политичке игре и корупције. Тако се Стипе Петрина жали да ће Шибенско-книнска жупанија потрошити два милона куна за изборе новог дожупана те да ће тако тај један Рашковићев мандат којим је подржао ХДЗ бити веома скуп.

Билтен који су урадили Пуповац и СНВ је добра ствар, али би га требало допунити тако да даје праву слику страдања и прогона Срба у Хрватској и требало би га доставити на много више адреса. Зашто не, поновбићу, свим чланицама УН. Безбедност Срба у Хрватској већ је била међународни проблем. Снаге УН су некада биле распоређене на неким деловима Хрватске, па зашто не инсистирати да се то учини поново ако Хрватска није испунила своје обавезе и није омогућила повратак избеглица, миран живот, слободу и услове за просперитет српског становништва на територијама где вековима живе. Не тврдим да се то може десити, али већ само инсистирање на томе неком ће пробудити пажњу да је хрватска власт дефектна. Очекивање да ће хрватска влада решити проблем је сулудо, а да ће га решити Европски парламент није реално. Нема тамо никог ко би разумео проблеме угрожених Срба.

Извор: Нови Стандард