Битка за Радована (2) – Династија Изетбеговић

Давне 1997. године у Бањалуци изведена је прва у свету „обојена револуција“ и тадашња „Битка за Радована“ Караџића и Републику Српску је изгубљена. Није се лоше тога сетити данас, када је због констатног изазивања нестабилности и сам опстанак човечанства доведен у питање. Можда је све то, ипак, повезано.

Фамозни „септембарски преврат“ могуће је окарактерисати као државни удар, као финалну окупацију Српске или као мирнодопску реализацију ратних циљева, но због глобалног значаја овог догађаја инсистирам на термину „обојена револуција“. На крају серијала текстова даћу својеврстан закључак, али да би до тога дошли морамо довршити започету анализу и тако аргументовати коначан суд.

У овој фази анализе треба знати да „шарене револуције“, „пролећа“ и слични НАПАДИ на поједине народе и државе, па у коначници и на човечанство, увек почивају на унутрашњим кризама. Писао сам раније о овим феноменима и изнео став како кризе могу бити ситуационе природе и последица унутрашњих проблема неког друштва, односно да могу бити вештачки произведене од стране удружених иностраних и домаћих субјеката. Но, извориште кризе нема значај какав има њено касније каналисање у правцу остваривања одређених циљева.

У том смислу „обојене револуције“ у свом есенцијалном облику представљају специјалне безбедносне операције инструментализовања криза у правцу жељених и планираних циљева појединих актера. Како кризе увек садрже и стварне и оне манипулативне димензије, тако ћемо у даљем и нашу кризу из 1997. године посматрати кроз начелно раздвајање објективних и оних манипулативно произведених разлога кризе.

СТВАРНИ РАЗЛОЗИ КРИЗЕ

У првој половини 1997. године простор Српске и њеног ширег окружења захвата прилично озбиљна криза. Моделатори наше спознаје временом су се побринули да тадашња дешавања представе свакојако, те да прикрију стварне разлоге кризе и њене кључне актере. Извориште кризе, супротно тумачењима „плагијатора историје“, почива на два кључна сукоба. Први сукоб догађа се на релацији српског и бошњачког политичког врха, а други између српског народа и окупационих НАТО снага, с тим да међусобно преплетене конфронтације есенцијало почивају на КРШЕЊУ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА.

Да би уопште схватили суштину тадашњег српско-бошњачког сукоба морамо се, кратко, вратити на сам процес стварања БиХ као држве какву данас препознајемо. То што су западни хегемони претходно признали ову квазидржавну појаву и обезбедили јој место у УН-у у бити не значи ништа. Да би некаква друштвена појава битисала као суверена држава неопходно је обезбедити способност исте да тако функционише. Конкретно, требало је створити нормативне и организационе претпоставке успостављања БиХ као државе (донети законе, створити институције и друго).

Но, морам подсетити да су идејни креатори босанско-херцеговачке државе претходно морали створити једну парадржаву у виду Федерације БиХ (федерације чега?), да би уопште дошли у позицију међународног преговарања о творењу „савезне“ државе. Говорим о Вашингтонском споразуму. На тако створеним позицијама једна de facto суверена српска држава потписује уговор са другом страном (Федерацијом) о томе како у перспективи изградити заједничку државу. Истовремено, уговор се базира на међусобнoм договору три конститутивна и равноправна народа, уз постојање јасне корелације између етничког и територијалног. Српски народ био је конститутиван у нашем ентитету (лат. ентитет = нешто шта самостално постоји), док у другом ентитету конституенсе чине Бошњаци и Хрвати. Зато мировни споразум и потписују три највиша тадашња политичка представника/ауторитета народа – Изетбеговић, Туђман и Милошевић.

Значи, сам мировни споразум доноси тек есенцијалне претпоставке успостављања будуће државе. У домену извршне власти договорено је трочлано председништво и његово помоћно тело – Савет министара, док је у односу на законодавну власт донесен устав и договорено постизборно формирање Парламентарне скупштине. Све остале нормативне и организационе претпоставке битисања државе тек је требало створити. При том морам нагласити да је свако наредно креирање закона и државних тела морало бити засновано на консензусу или међусобном договору ентитета и народа. Но, бошњачко константно непоштовање таквих принципа довело је до прве озбиљне кризе у још увек неформираној држави!

ПРЕКО ПОЛА ВЕКА ИЗЕТБЕГОВИЋИ СТВАРАЈУ ИСЛАМСКУ ДРЖАВУ!

Умјесто да, заједно са представницима друга два „равноправна“ народа, започну процес стварања државних институција и креирања повољног животног амбијента, бошњачки политички представници понашају се као „слон у стакленој башти“. Звучи парадоксално, али је тако – Бошњаци уништавју све претпоставке да БиХ заживи као држава бар у неком догледном дугорочном периоду (пар деценија!). Због чега то чине? Својевремено сам био у прилици да читам забелешке са ратних састанака „централе СДА“ из ’94. и 95. године (писао сам о томе). Све оно са чим се Српска суочавала у поратном периоду, па и са чим се данас тешко бори, идејно је осмишљено још током трајања рата. Процеси повратка становништва, политичког и верског организовања, деловања кроз институције Српске и креирања жељених промена и остало, замишљени су као реализација ратних циљева у мирнодопским условима.

При том је од посебне важности схватити на какав начин Бошњаци реализују своје замисли. Да су бар покушали глумити вољу за договарањем и компромисом. Ништа од тога! У старту су се поставили као „ауторитет“ о чијим захтевима се не расправља, а међународна заједница буквално је била њихова „тољага“ у процесу наметања воље. Кључни проблем лежао је у томе што се муслимански представници нису  бавили изградњом државних институција, него успостављањем доминације/мајоризације над остала два народа. Да би то постигли настоје разорити све инструменте заштите виталних интереса других народа и то подједнако и српских и хрватских.

Сви знају(?) баш све о укидању „Републике Шумске“ и о српским реакцијама на такве покушаје. Оно шта је јавност до данас „заборавила“ јесте чињеница да су се и Хрвати жестоко супротстављали понашању „равноправног партнера“. У јеку кризе 1997. године Хрвати одбијају учествовати у локалним изборима, но, суочавају се са „интервенционистичком батином“ западних моћника. Многи се питају због чега је водство Херцег-Босне Хашки квазисуд осудио на 111 година, а што је парадоксално у односу на ослобађајуће пресуде њихових саучесника из Хрватске. Осуђени су из истог разлога због ког су касније прогоњени Анте Јелавић, Драган Човић и бројни други хрватски представници – због супротстављања бошњачкој мајоризацији и грубом кршењу мировног споразума.

Дакле, есенцијални разлог српско-бошњачког сукоба и настале кризе лежи на чињеници да су Бошњаци, уместо креирања државе и друштва, једино били посвећени безобзирном и противправном успостављану хегемоније. Сад ћу бити крајње „безобразан“ и дати тумачење њиховог тадашњег и данашњег таквог понашања, а какво се чак и унутар српског политичког дискурса изговара шапатом. У креирању бошњачке политике деценијама уназад кључну позицију имају радикални исламисти из клана Изетбеговића, конкретно рахметли Алија и његов син Бакир. За Алију Изетбеговића неспорно знамо да је још 60-их година прошлог вијека био један од важних идеолога глобалне исламистичке организације Муслиманска браћа (оснивач Младих муслимана), као и што знамо да је његов син Бакир задржао везе са овом цивилизацијски опасном творевином и да у потпуности следи „очев пут“.

Можемо сасвим утемељено сумњати да Алији и Бакиру успостављање функционалне државе БиХ никада није ни био циљ, него да су животно посвећени једино успостављању калифата или „Исламске државе“. Преко пола века Изетбеговићи и њихови следбеници настоје у овој несрећној држави успоставити шеријат и калифат, а да би то постигли морају сломити српски и хрватски отпор. Зато њих никада није ни занимала функционална или било каква БиХ држава, јер то „питање“ континуирано одлажу за неко друго време – кад створе одређене „претпоставке“! Оно шта посебно боли јесте чињеница да је човечанство „слепо“ за понашање клана Изетбеговић, а сложно у громогласном стереотипу – за све је крив Радован!

КОНЦЕПТ „ОКУПАЦИОНОГ НАМЕСНИКА“ И „ВЕЛИКОГ ВЕЗИРА“

Како предње рекох друго извориште кризе из 1997. године произилази из озбиљног сукоба између српског политичког руководстава и представника међународне заједнице. Шта је тачно произвело ову отворену конфронтацију и чак натерало Караџића да прекрши договор са Холбруком? У првом тексту објаснио сам да је „међународна заједница“, шта је на терену конкретно значило америчко-британска дипломатија и НАТО снаге, у првим данима мира према Србима понашала се врло “пријатељски“. Разлог за то била је врло прагматична оцена да је у питању најједноставнији начин распоређивања 60 000 војника НАТО, полицијских снага ИПТФ, те позиционирања повеликог политичког апарата Високог представника изнад свих домаћих институција. Када је та фаза успешно окончана „међународна заједница“ мења понашање и поставља се као класичан окупатор.

Морам подсетити да је мировним споразумом било предвиђено повлачење НАТО трупа из БиХ током 1998. године. Но, већ претходне године јасно се саопштава како од тога нема ништа. Уз то, јула месеца 1997. године бруталним убиством Симе Дрљаче, начелника приједорске полиције, НАТО/СФОР „миротворци“ недвосмислено демонстрирају да ће убудуће важити нека нова „правила игре“.

Елем, кључно извориште кризе произилази из грубог кршења мировног споразума од стране високог представника и „међународне заједнице“. Споразумом је јасно дефинисано да ће високи представник бити тумач одредаба споразума и арбитар у случајевима спорења између уговорних страна. Ништа више од тога! Међутим, високи представник и његов апарат противправно себи додељују овлашћења класичне диктатуре. Тад започиње прича о „праву“ на доношење закона, односно позиционирања високог представника изнад законодавне власти државе и ентитета. Уз то иду ставови о „праву“ на смењивање изабраних функционера, или преузимања ингеренција у домену извршне власти. Наредних година међународни представници доделили су себи овлашћења у домену судске власти и право мењања судских одлука. Конкретно, позиционирали су се као највиша власт или као класичан окупатор!

Следећа димензија сукоба огледа се у настојању међународних представника да утичу на изборну вољу грађана. Подсетићу да до кризе долази током предизборне кампање за већ заказане локалне изборе. Доливање „уља на ватру“ чини председница Плавшић, особа објективно „залутала“ у политику, противправном одлуком о распуштању Народне скупштине и расписивањем парламентарних избора. Како ће се касније недвосмислено показати „обојена револуција“ и јесте изведена у циљу прекрајања воље грађана и успостављања марионетског режима у функцији коначне окупације Републике Српске.

Дакле, да резимирамо овај део анализе. Бошњачки политички лидер Алија Изетбеговић, сампрокламовани „босански султан“, поратну ситуацију користи за реализацију својих екстремистичких циљева у виду формирања прве „Исламске државе“ на европском тлу. Савезника налази у америчко-британској дипломатији и НАТО јастребовима, какви такође не теже ка стварању функционалне државе, него ка успостављању класичне окупације. И то као нужне претпоставке будућег и тада већ осмишљеног злочина против нашег народа – агресије на СРЈ!

Оваквим заједничким злочиначким деловањем Алија Изетбеговић и Бил Клинтон дугорочно уништавају сваку могућност да БиХ заживи као функционална држава европског типа, а сопствени кримен сваљују на Радована, Ратка и друге Србе као „вечне кривце“. Но, за успешнију реализацију потчињавања Републике Српске „султану“ Алији био је потребан „велики везир“, док је Билу требао „окупациони намесник“. Налазе га у особи по имену Милорад Додик! Дакле, полако долазимо до кључних тренутака „обојене револуције“ из 1997. године, а какви ће детаљно бити представљени у наредним наставцима овог фељтона.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина