Битка за Радована (3) – Почетак саге о геноциду

У овом наставку фељтона „Битка за Радована“ открићу још једну димензију злочина до данас неизговорену у јавном дискурсу. Окупатору и његовим „слугама“ било је изнимно важно да разоружа српски народ и тако ослаби његову одбрамбену моћ. За реализацију једног таквог циља успостављају се међународни кријумчарски канали каквима су оружје и друга бојева средства „дислоцирана“ на више кризних жаришта у свету. Једно од тих жаришта било је Косово и Метохија! Оно шта је било пресудно на путу претварања ОВК (УЧК) од терористичке организације до оружане формације јесте набављање довољних количина наоружања и муниције. Болна истина јесте да је значајан удео тих бојевих средстава до ОВК дошао из Републике Српске управо поменутим кријумчарским каналима.

Није нека тајна да амерички дипломатски и безбедносни субјекти увек контролишу таква „дислоцирања“ средстава крвопролића, но након наше „обојене револуције“ појавили су се и конкретни докази таквог криминала. Да би се спречило откривање истине о издаји и криминалу енормних размера убијени су полицијски начелници Срђан Кнежевић и Љубиша Савић Маузер! И како то обично бива – истрага о њиховим убиствима до данас „тапка у месту“.

Ипак, вратимо се основној методологији ове анализе. У овом наставку образложићемо још један стварни разлог политичке кризе из 1997. године, а потом ћемо појаснити како је криза каналисана у нешто сасвим ирационално и аутодеструктивно по српски народ и државу.

ПОЧЕТАК САГЕ О ГЕНОЦИДУ

Многа копља су поломљена око утврђивања карактера рата из 90-их (или ратова како се то погрешно и злонамерно настоји представити). Један од највећих успеха српских преговарача јесте квалификација из преамбуле Општег оквирног споразума за мир у БиХ где је децидно уграђено како је у питању „трагичан сукоб“. Но, како сам то у претходним наставцима јасно образложио до прве поратне политичке кризе долази због непоштовања мировног споразума од стране бошњачког политичког врха и НАТО окупатора (у чему су предњачиле америчка и британска администрација).

Окупатор све чешће противправно, неутемељено и манипулативно намеће перцепцију рата као међународног сукоба, агресије и, шта је најгоре, удруженог злочиначког подухвата (УЗП) почињеног зарад стварања „Велике Србије“. Претходно сам објаснио како су лажни „гаранти мира“ у првим поратним данима обмањивали српске политичке и војне вође да никада неће бити изведени пред суд по већ постојећим оптужницама. То су прагматично чинили у функцији што лакше реализације окупације. Елем, већ у првој половини 1997. године међународна заједница „скида и маске и рукавице“.

Кључни тренутак демаскирања неискрене политике Запада представља пресуда првом хашком притворенику – приједорчанину Душку Тадићу, коме су западни медији доделили надимак „Ајхман из Козарца“. У једном експресно окончаном „суђењу“ (трајало је нешто дуже од пола године) Тадић је осуђен на 20 година затвора. Но, судско веће дало је себи за право да мења карактер рата утврђен мировним споразумом и „трагични сукоб“ одједном постаје „међународни оружани сукоб, агресија и делимична окупација“. У даљем судско веће утврђује постојање „међународног“ УЗП-а са циљем „стварања Велике Србије“. У коначници Тадића осуђују за „злочин против човечности“, односно за кримен врло близак геноциду и са готово једнако тешким последицама. Већ у контексту суђења Тадићу започиње инструментализовање перцепције према којој су Срби починили геноцид над муслиманима и то као својеврсна „увертира“ будућих суђења против Караџића, Младића и других политичких и војних вођа – већ оптужених за такав кримен.

Но, морамо схватити какве рефлексије је пресуда Тадићу имала на тадашње српско руководство са обе стране Дрине и на цео народ. Треба истаћи да је суд једну политички и војно крајње маргиналну особу огласио саизвршиоцем једног широког злочиначког подухвата геноцидних обележја. Када „маргиналца“ Тадића позиционирате на тај начин онда српке политичке вође и војни команданти (све до задњег борца) треба да се озбиљно забрину за своју будућност. И управо забринути због еклатантног унакарађивања одбрамбено-отаџбинског рата у нешто крајње неприхватљиво (агресију, геноцид и остало) Срби су се побунили. То је сасвим разумљива реакција и повод озбиљне кризе.

У домену кршења мировног споразума преко за Србе неприхватљивог „одређења“ карактера рата треба појаснити још једну неспорну чињеницу. Годинама су нашем народу подастиране манипулације о томе како су Срби таоци „кукавичког“ скривања Караџића и Младића од хашког суда. Морамо констатовати да је родоначелник таквих идеја управо данашњи председник Милорад Додик! Још марта 1996. за сарајевску Слободну Босну изјавио је: “Потребно је да се сви који су починили конкретан ратни злочин изведу пред Хашки трибунал. Ту мислим и на Караџића и Младића. Нека суд утврди да ли су криви или не, а не да своју одговорност сваљују на леђа целог српског народа.“.Након тога сличних изјава Додик је дао на претек, а кад те изјаве упоредимо са његовим данашњим политичким „ставовима“ долазимо до озбиљних фрустрација.

Но, непобитна чињеница јесте да је Караџић већ по првим сазнањима да је оптужен за ратне злочине Трибуналу у Хагу доставио документацију и доказе на каквима базира своју одбрану, те почео преговарати о могућности његовог појављивања пред судом. Након споразума са Ричардом Холбруком једно (кратко) време Караџићево суђење обострано је „заборављено“, но, већ са првим знацима кризе из 1997. године бивши председник поново изражава вољу да приступи суду. О томе најбоље може посведочити тадашњи члан Председништва БиХ, господин Момчило Крајишник, који је више пута посредовао у таквим преговорима.

Када са данашњег искуства изречене пресуде посматрамо идеју да се Караџић после рата предао Трибуналу можемо сасвим објективно закључити да би то била катастрофална грешка са озбиљним рефлексијама по цео народ. Замислимо само како би његово суђење, или чак „експресна пресуда“ као у Тадићевом случају, била коришћена у агресији на СРЈ (за инструментализовање глобалне јавности у функцији „оправдавања“ злочина). Или спрам тужбе Алије Изетбеговића против СРЈ за геноцид. Да, апострофирам како је овде у питању „приватна парница“ Изетбеговића покренута са унапред утврђеним циљем и сврхом. Конкретно, тужба за геноцид поднета је марта 1993. године, а онда су преко две године стваране претпоставке „основаности тужбе“ – геноцида у Сребреници. И у пресуди Караџићу јасно је речено да је геноцид почињен две године након Изетбеговићеве тужбе против СРЈ за „геноцид“ и ту чињеницу не смемо занемаривати . Због таквих апсурда многи тврде да је међународно право врло дискутабилна грана права.

КАНАЛИСАЊЕ КРИЗЕ У ПРАВЦУ ДРЖАВНОГ УДАРА

Просто је фасцинантно колико је једноставно обликовати колективну свест спрам појединих догађања којима смо чак били сведоци. И данас се криза из 1997. препознаје као „дешавање народа“ (српског), као социјални бунт или масовно изражавање јавног протеста. Половину фељтона потрошио сам на објашњавање есенције тадашње кризе и политичког сукобљавања, а то је било нужно уколико желимо објективно схватити да смо били изложени класичној обојеној револуцији.

На самом почетку фељтона нагласио сам како за обојене револуције или ФИД операције није важно извориште кризе, него да је кључно како се та криза касније каналише или инструментализује у правцу одређених циљева. Тако је и српски бунт против бошњачког и НАТО-вског кршења мировног споразума, против окупације и насиља, претворен у нешто аутодеструктивно по народ и државу. Кад је српко јединство било насушно потребно протагонисти „револуције“ инструментализују поједине друштвене негативности зарад разједињавања заједнице и слабљења отпора према окупатору.

Да, разлога за социјални бунт и за масовно изражавање незадовољства тадашњим стањем у друштву било је небројено, но треба малчице и познавати западнодринске Србе. Од стварања Републике Српске до данас народ трпи тешке животне услове, незаконитости и неправде, али никада није дошло до масовних протеста било какве природе. И то напросто због дубоко усађеног страха да би масовним бунтом угрозили постојање Српске или да би такву ситуацију могли искористити наши непријатељи. Сви сведочимо шта наш народ трпи задњих година и упорно „одбија“ редовне покушаје инструментализовања бунта.

У каналисању кризе управо се истиче данашњи српски председник Додик и о томе најбоље сведоче његове тадашње изјаве типа: „Нећу бити скроман и рећи ћу да је Странка независних социјалдемократа предњачила и имала одлучујући утицај. Мислим да је пресудну улогу имала једна телевизијска емисија на НТВ Бањалука на којој сам и ја учествовао по повратку из Америке. Тада сам изнео масу података о криминалу у владајућој странци и државном врху.”.

Но, овде морам нагласити једну неспорну чињеницу – незадовољство народа криминлизованом влашћу посебно се усмерава ка једној специфичној појави. Конкретно, Ресор државне безбједности (РДБ), тада још по окриљем МУП-а, регистровао је два државна предузећа и то „Селект-имекс“ и „Центрекс“. О карактеру ових фирми, али и о чињеници да је председница Плавшић била упућена у њихов рад, понајбоље сведочи тадашњи начелник РДБ Драгиша Михић. У својој изјави Михић наводи како је још септембра 1996. у четворочасовном састанку председницу детаљно упознао са овим питањем. Објаснио је да и развијене земље посежу за сличним радњама зарад финансирања специфичних потреба државе, те да је у датој ситуацији Српска једноставно принуђена на такве изворе финансирања (нпр. скривања хашких оптуженика). На то му је председница одговорила: „Молим вас Драгиша, дајте све (приходе оп.а.) у буџет, он је потпуно празан.“.

Касније је председница више пута изјављивала како је знала за рад спорних предузећа, но то је потенцирала као проблем тек у тренутку припремања државног удара и у функцији истог. Да би неко успешно реализовао државни удар на првом кораку мора дестабилизовати кључне субјекте очувања уставно-политичког поретка државе, а то су војска и полиција. У мирнодопским условима то је свакако полиција. Значи, и овде је „јавна халабука“ око рада поменутих предузећа била у функцији подривања МУП-а Српске, подела унутар система и придобијања „лојалности“ појединих кадрова. Водила се буквално рововска борба за сваку полицијску станицу, за сваког руководиоца, за сваког полицајца.

У настојању да очува интегритет полиције свакако је предњачио тадашњи министар Драган Кијац. „Ја познајем господина Кијца. Такође знам да је полиција РС веома дисциплинована…Кијац, једноставно мора да сарађује иначе ће последице бити врло тешке“, у јеку кризе изјавио је тадашњи помоћник државног секретара САД Роберт Гелбард. Пошто је одбио да „сарађује“ председница доноси против-уставну и противзакониту одлуку о његовој суспензији, а потом и о смени. У историји постојања Српске никада председник републике није био овлашћен да смењује поједине министре, него је то увек било у ингеренцијама владе и парламента. Но, председница се није бавила таквим „правним ситницама“, па је убрзо противуставно распустила и Народну скупштину која се супротставила њеним незаконитостима.

Тиме што је „обезглавила полицију“ и деранжирала законодавну власт (највиши орган власти) председница је створила претпоставке за реализацију државног удара. Само тако је смењени мајор полиције, данашњи министар унутрашњих послова, Драган Лукач, заједно са 10-15 одметнутих специјалаца и још толико ангажованих најпознатијих бањалучких криминалаца могао упасти у Хотел „Босна“ и извршити државни удар. Нормално, у условима да је хотел био опкољен оклопним батаљоном НАТО/СФОР снага. Елем, о томе детаљније у следећем наставку.

Текстове Борислава Радовановића можете пратити на блогу аутора http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина