Блерова сенка над Британијом

Бивши британски премијер Тони Блер је у до сада најдужој и најобимнијој државној истрази о инвазији на Ирак 2003. године оптужен за кршење међународних и британских закона, злоупотребу државног апарата и оружаних снага, лажи и обмане, као и за издају парламента. Коментатори га чак крсте и као „монструма преваре“. Никада до сада ни један британски премијер није тако оштро оптужен и у суштини политички разорен и никада тако разорно није окривљена и цела британска државна елита. Иако се истрага није бавила Блеровом кривичном одговорношћу, она је дала довољно доказа да Блер ипак једног дана заврши на суду. Тужиће га и породице 179 погинулих британских војника.

У оркестрираној медијској акцији Блер је одмах после представљања резултата истраге, коју је водио пенионисани функционер државног апарата Сер Џон Чилкот, готово кроз плач бранио своју одлуку о нападу на Ирак. Уместо покајања, сузе. Сузе уствари све више постају политички симбол савремене Велике Британије. И актуелни премијер у оставци Дејвид Камерон је плакао после пораза на референдуму за излазак из Европске уније. Блер је на почетку рекао да му је „жао“ због свега, а онда након извесног времена нагласио да он „не може да каже да му је жао, да се извини и да би то (инвазију на Ирак) урадио поново“. Иако је одавно познато да је Блер политичар глумац, те његове речи су у јавности пробудиле сумње у његово психичко здравље. Већина коментатора је јавно затражила да се утврди да ли је Блер „нормалан“ или је „луд“.

Чилкотова истрага траје од 2009. године и до сада је неколико пута одлагано објављивање њених резултата. Углавном, како се сазнаје, под притиском Вашингтона и кругова блиских самом Блеру, укључујући и премијера у оставци Камерона, који је као посланик подржао инвазију на Ирак. У документу који има 2.600.000 речи разоткривене су све околности у којима је тада премијер Блер донео одлуку о британском учешћу у инвазији на Ирак, показано невиђено самовољно и аргонатно понашање премијера у једној демократској земљи и разоткривена мрежа обмана и лажи. Блер је сакривао планове од министара своје владе и све ковао у тајности свог, како се то каже, кухињског кабинета, а посланике у парламенту је безочно лагао. Тако јавно откриће и разголићавање једног британског премијера није никада до сада било.

САУЧЕСНИШТВО ЦЕЛЕ БРИТАНСКЕ ЕЛИТЕ

Извештај је, међутим, разоткрио и саучесништво у тој мрачној Блеровој авантури и целе државне елите Британије. Команданти оружаних снага су погнули главе и верно следили Блерове обмане, то је чинио и парламент, тужиоци и судије, цели државни апарат на челу са Форин офисом и обавештајном службом MI5. Од свих државних структура једина је, према извештају, била искрена и постојана служба безбедности (британска „удба“) MI5. И нико више. Иронично је било да је после објављивања извештаја о њему расправљао доњи дом парламента. Лидери те куће, који по традицији седе у првим клупама, су сви тада гласали за рат у Ираку и подржали Блера. Само један једини међу њима, садашњи лидер лабуриста Џереми Корбин, тада није гласао за рат, него против. Он се залаже да се Блеру суди, и у парламенту је изјавио да је Британија „извршила војну агресију“ на Ирак. И сада би та елита која је подржавала и обожавала Блера требало да дискутује о ономе шта је он урадио.

Није Блер био сам. И зато се Чилкотов извештај не тиче само Блера него и целе британске државне елите. Никада се у савременој историји није десила тако масовна издаја државне елите сопствене земље и народа. Цела владајућа класа издала је Британију и њен народ, упозоравају коментатори. Хроничари истичу да се тежина оптужби из Чилкотовог извештаја може открити само када се кодирани језик британског државног апарата, мандарински енглески, којим је извештај писан, преведе на обични енглески којим се свакодневно говори.

Чилкотов извештај није утврђивао Блерову кривичну одговорност, Сер Џон ипак није судија, него је разоткрио околности. Блерова машинерија успела је да преко Вашингтона убеди Међународни кривични суд да он није надлежан за Блера, јер се, наводи се у саопштењу суда, тај суд бави само злочинима на терену. Обећано је анализирање извештаја, па би суд евентуално могао да реагује ако је Блер „знао за злочине на терену“. Суђења би, међутим, по свему судећи, могло да буде.

Требало би подсетити да је у фебруару Британија укинула законско дефинисање „заједничког злочиначког подухвата“, који је коришћен и у Хашком трибуналу. Ту законску одредбу је Британија прва у свету увела још 80-тих година прошлог века, а сада ју је набрзину и у тишини укинула. То је био први знак да британска елита очекује суђење Блеру, па се на време обезбедила. Остаје, наравно, да се огромни Чилкотов извештај темељно прочита па ће онда бити јасније да ли ће бити било каквог суђења. Већ сада је јасно, подсећају британски аналитичари, да, према принципима утврђеним на суду у Нирнбергу после Другог светског рата, има довољно елемената да се Блеру суди за ратне злочине.

РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ И ТЕРОРИСТА

Највероватније је да ће Блера на основу доказа из извештаја тужити породице погинулих војника и официра које га, како је јавно речено, сматрају „ратним злочинцем“ и „терористом“. Суђење ће највероватније бити у Шкотској, која има другачији правни систем него Енглеска. У време читање Чилкотовог извештаја на улицама лондонског Вестминстера одржаване су демонстрације на челу са великом лутком Блера са крвљу на лицу и крвавим рукама пуним новца. То до сада није доживео ни један британски лидер.

Због вишегодишњег одуговлачења, у јавности се веровало да ће и Чилкотов извештај на крају бити „прање мозга“, још једна толико пута виђена обмана. Неколико британских листова се и извинило читаоцима јер су веровали да ће бити обмана, а десило се другачије.

Зашто? Без подршке једног дела британске елите – не државне, него друштвено-пословне – овакав исход не би могао да се догоди. Ако се има у виду и подршка тог дела елите недавном референдуму о Брегзиту, онда се намеће помисао да је неко ипак одлучио да се оконча време заблуда, превара и политичке естраде. Овако више не може, и Британија мора да окрене други лист и врати се себи, својим интересима и ономе што је у њој најбоље. Наравно, у циљу очувања стечених позиција система, а не суштинских промена. У том очувању се очигледно настоји применити принцип после Другог светског рата, који важи до дан-данас, да се сачува систем, а за рат оптужи само Адолф Хитлер, који је наводно био луд. Додуше, Блер јесте најодговорнији, и он симболизује један период политичке историје Британије, који је за њу и њене интересе имао катастрофалне последице. Али реч је о систему који још није промењен.

Без обзира на то два догађаја у две недеље – референдум о ЕУ и Чилкотов извештај – довољно су поуздан наговештај да Британија креће у промене, ако не система, оно сигурно своје политике. Требало би такође рећи да је овакав исход Чилкотове истраге велика храброст и да даје кредит Британији као још увек озбиљној држави. Скоро да у овом времену на Западу нема земље која би се на овакав начин суочила са својом политиком.

ПОЧЕТАК БЛЕРОВЕ АГОНИЈЕ

За Блера, међутим, ово није крај мукама у ирачкој несрећи. Не само због вероватног судског процеса него и због још увек неразјашњеног случаја смрти стручњака Министарства одбране за хемијско оружје др Дејвида Келија, који је пронађен мртав у мају 2003. године. Др Кели је неколико година провео у Ираку у тиму Уједињених нација и, када је почела инвазија, он је рекао једном новинару Би-Би-Сија да Ирак нема хемијско оружје и да је то велика лаж. А то је био изговор за напад на Ирак. Касније је пронађен мртав у једној шуми близу Оксфорда. Званична верзија је да је извршио самоубиство, али каснији налази лекара и стручњака сугерисали су да то није тачно и да је највероватније убијен. Сам Блер, тада премијер, набрзину је сву документацију прогласио државном тајном и донео одлуку да може да буде доступна за истраживање тек након 70 година, што је противзаконито. Драме др Келија нема више толико у јавности, али она није завршена и нека нова истрага ће вероватно ускоро бити покренута.

Није завршена ни драма НАТО бомбардовања Србије 1999. године, чији је Блер био лидер, ма колико то кроз изјаве политичара и повремене новинске текстове изгледало другачије. И у Чилкотовом извештају се на неколико места помињуу и Србија и Косово као део кампање која се наставила ратом у Ираку. Сам Блер преко своје медијске и политичке мреже шири приче како то више није важно, јер он је, ето, чак и саветник Владе Србије, што би требало да значи да је био у праву за бомбардовање. Такав је, што би рекли Американци, његов наратив, његова порука.

И није само то. Пре три месеца појавила се књига тројице аутора – Франсиса Бекета, Дејвида Хенкеа и Ника Кочана – под називом Блер инкорпорејшн – човек иза маске, у којој се разоткривају Блерова пословна мрежа, финансијске махинације и пореске игре. Блер је од одласка са власти 2007. године до сада зарадио преко 200 милиона фунти, држећи говоре, саветујући владе држава, укључујући владе Србије и Албаније, и посредујући у разним пословима. Служио се и продајом британских државних тајни до којих је долазио и док је био премијер и касније користећи законски статус бивших премијера. И тај део Блерове каријере ће доћи на дневни ред, џемпер је почео да се пара.

Политичка Британија је ипак показала да има довољно снаге да се суочи са Блеровим временом и да није све пропало, али се ипак не може прикрити горчина пораза и понижења, коју храни чињеница да је Тони Блер био изабран великом већином и да је владао Британијом пуних десет година. Како је то могло да се деси? Мрачна сенка над савременом политичком историјом Британије. Изгледа, додуше, да томе полако долази крај, долазе промене. Историја нас учи да британска друштвена елита увек смогне снаге да пресече и отвори нову страницу, на шта личе најновији догађаји, када предосећа да долазе далеко већи проблеми, нека врста великог лома. Енглеске традиционалне толерантност и лењост су уобличене у пословици: „Пустите их нека раде шта хоће, све док не почну да плаше коње“. Изгледа да су почели да плаше коње.

Извор: Нови Стандард