Кад је, отоич, труст мозгова Маловић-Хомен-Месаровић изводио представу „Реформа правосуђа“, око седам стотина судија је попило отказ или, како они то кажу, нису реизабрани. Као што ред и обичаји налажу у од власти независној професији, шест, од седам стотина нереизабраних, одмах се учланило у СНС. Реизабрани су већ били у ДС.
Ипак, врана врани очи не вади, па је донесена одлука да се, до окончања спора (нереизабрани су одмах повели спор пред судом), шкартираним кадровима исплаћује плата као да раде (видети песму Б. Црнчевића: Алај волим овај режим, плата иде, а ја лежим). Поред тужбе за повратак на радна места, судије нереизборници, а већ СНС-овци, не буду лењи, те потегну тужбу да им се исплати одштета за душевни бол и повреду професионалног угледа.
И, ових дана, стиже прва пресуда: да се, једном од њих, исплати одштета од 4,5 милиона динара. Могу само да замислим како је то душеван човек, кад му је душевни бол толики. О угледу сведочи већ и то што је спреман да, на терет пореских обвезника, прими толику своту. Маловићка, Хомен и Ната му сигурно неће платити. Они погреше – ми плаћамо.
Претпостављам да ће 4,5 милиона постати образац и за остале, па ви видите: то је око 3 милијарде динара, односно, свако од нас ће морати да им исплати око 400 динџи, уз то што смо, сваком од њих, исплатили по 50-тек хиљада евра, док су седели код куће. Скупо плаћамо овако добро правосуђе.
Но, кад бисмо и прихватили да је све ово у реду, да су људи оштећени и да треба да им се плати толики душевни бол, од кога су се ноћима увијали, превијајући новчанице од хиљаду евра, колика им је плата, на груди јуначке, можда би требало да поставимо и нека банална питања, попут овога: у овој несрећној, влашћу унакаженој земљи, отпуштено је око 700 000 радника и то, углавном, без плате и без уплаћених доприноса – да ли они имају право да траже одштету за душевни бол?
Верујем да би, када би тражили, пред тим истим судовима који су судијама доделили одштету, били слатко исмејани. Каста има осећаје само за себе, само она има душу, а с њом и душевне болове. Не само да би били исмејани, него би платили и трошкове суђења, а могуће и накнаду за душевни бол судијама, које су морале да се баве таквим тричаријама као што је душа обичног човека. У име народа би донели пресуду да народ, као и свака друга марва, нема душу, што је елементарна претпоставка за душевни бол. Ако марва хоће да осети душевни бол, нека слуша Цецу и Џеја, а не да тражи паре, које би каста могла да искористи за побољшање свог материјалног положаја и даље обогаћивање душе.
Пре неколико дана, човек ми је донео пресуду у којој неки лик тужи човека који је умро 1937-е (хиљадудеветстотридеседседме године). Суд пресуђује у корист тужитеља, због изостанка туженика уз опаску да је туженик уредно позван на рочиште, као и да је достава била уредна. Ко не верује, обећавам да ћу му показати пресуду. То, наравно, не доказује да судија нема душу, већ само да нема знања и памети, али има сома евра месечно. Поседујем, дакле, све: пресуду, умрлицу туженика и смехотресни доказ о достави.
Поента је ова: забрините се кад допаднете у руке таквих моралних громада, са толиким професионалним угледом и са тако великим, милионским капацитетом за душевни бол.
