Kad je, otoič, trust mozgova Malović-Homen-Mesarović izvodio predstavu „Reforma pravosuđa“, oko sedam stotina sudija je popilo otkaz ili, kako oni to kažu, nisu reizabrani. Kao što red i običaji nalažu u od vlasti nezavisnoj profesiji, šest, od sedam stotina nereizabranih, odmah se učlanilo u SNS. Reizabrani su već bili u DS.
Ipak, vrana vrani oči ne vadi, pa je donesena odluka da se, do okončanja spora (nereizabrani su odmah poveli spor pred sudom), škartiranim kadrovima isplaćuje plata kao da rade (videti pesmu B. Crnčevića: Alaj volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim). Pored tužbe za povratak na radna mesta, sudije nereizbornici, a već SNS-ovci, ne budu lenji, te potegnu tužbu da im se isplati odšteta za duševni bol i povredu profesionalnog ugleda.
I, ovih dana, stiže prva presuda: da se, jednom od njih, isplati odšteta od 4,5 miliona dinara. Mogu samo da zamislim kako je to duševan čovek, kad mu je duševni bol toliki. O ugledu svedoči već i to što je spreman da, na teret poreskih obveznika, primi toliku svotu. Malovićka, Homen i Nata mu sigurno neće platiti. Oni pogreše – mi plaćamo.
Pretpostavljam da će 4,5 miliona postati obrazac i za ostale, pa vi vidite: to je oko 3 milijarde dinara, odnosno, svako od nas će morati da im isplati oko 400 dindži, uz to što smo, svakom od njih, isplatili po 50-tek hiljada evra, dok su sedeli kod kuće. Skupo plaćamo ovako dobro pravosuđe.
No, kad bismo i prihvatili da je sve ovo u redu, da su ljudi oštećeni i da treba da im se plati toliki duševni bol, od koga su se noćima uvijali, previjajući novčanice od hiljadu evra, kolika im je plata, na grudi junačke, možda bi trebalo da postavimo i neka banalna pitanja, poput ovoga: u ovoj nesrećnoj, vlašću unakaženoj zemlji, otpušteno je oko 700 000 radnika i to, uglavnom, bez plate i bez uplaćenih doprinosa – da li oni imaju pravo da traže odštetu za duševni bol?
Verujem da bi, kada bi tražili, pred tim istim sudovima koji su sudijama dodelili odštetu, bili slatko ismejani. Kasta ima osećaje samo za sebe, samo ona ima dušu, a s njom i duševne bolove. Ne samo da bi bili ismejani, nego bi platili i troškove suđenja, a moguće i naknadu za duševni bol sudijama, koje su morale da se bave takvim tričarijama kao što je duša običnog čoveka. U ime naroda bi doneli presudu da narod, kao i svaka druga marva, nema dušu, što je elementarna pretpostavka za duševni bol. Ako marva hoće da oseti duševni bol, neka sluša Cecu i Džeja, a ne da traži pare, koje bi kasta mogla da iskoristi za poboljšanje svog materijalnog položaja i dalje obogaćivanje duše.
Pre nekoliko dana, čovek mi je doneo presudu u kojoj neki lik tuži čoveka koji je umro 1937-e (hiljadudevetstotridesedsedme godine). Sud presuđuje u korist tužitelja, zbog izostanka tuženika uz opasku da je tuženik uredno pozvan na ročište, kao i da je dostava bila uredna. Ko ne veruje, obećavam da ću mu pokazati presudu. To, naravno, ne dokazuje da sudija nema dušu, već samo da nema znanja i pameti, ali ima soma evra mesečno. Posedujem, dakle, sve: presudu, umrlicu tuženika i smehotresni dokaz o dostavi.
Poenta je ova: zabrinite se kad dopadnete u ruke takvih moralnih gromada, sa tolikim profesionalnim ugledom i sa tako velikim, milionskim kapacitetom za duševni bol.
