Борба сенки ли нова велика игра у Евроазији

У самом срцу Балија, опчињеном након озбиљног разговора са шаманом – духовним учитељем – синула ми је идеја: ово би требало да буде нова Јалта; савршено место за самит Трампа, Сија и Путина, који би поставио параметре за стално еволуирајућу Нову велику евроазијску игру.

Балијска култура не прави разлику између секуларног и натприродног – секале и нискале. Секала је оно што можемо разабрати нашим чулима. Нискала је оно што не можемо директно осетити, већ се једино може „указати“. Велике геополитичке промене су у целости обавијене велом нискале.

Заробљеник вртоглаве брзине по формули „овде и сада“, Запад још увек има много тога да научи од веома напредне културе која се 5.000 година развијала на обалама реке Инд, у данашњем Пакистану, да би потом у 14. веку, под притиском експанзије ислама, мигрирала из Маџапахитске Империје (са острва Јава) на Бали.

У хинду-балијској концепцији космичке структуре, Човек је нека врста макете универзума. Поредак персонификују Богови, а хаос земаљски демони. Све се врти око дарме и адарме (у најширем смислу, дарма означава оно што „држи“ космос. Дарма на санскрту значи ред, поредак, законитост, исправност. Адарма је њена супротност; прим. прев.). Што се тиче Запада, њиме адарма неприкосновено влада.

У хинду-балијској религиозној филозофији свака позитивна сила има одговарајућу противтежу – деструктивну силу. Те силе су међусобно неодвојиве, тј. егзистирају у динамици еквилибријума. У поређењу са овим, западни дуализам је крајње прост.

У Сутасоми – великој епској поеми махајанског будизма, написаној у централној Јави у добу кад се будизам весело мешао са шиваистичким хиндуизмом – налазимо изузетан стих: Bhineka tunggal ika (различито је, али је једно).

То је такође и мото Индонезије, исписан на њеном грбу, испод златне Гаруде, митске птице. Ради се о поруци јединства, као америчко e pluribus unum (из мноштва једно; прим. прев.). Сада то више изгледа као порука која наслућује евроазијску интеграцију кроз Нови пут свиле. Није случајно Си Ђинпинг 2013. званично покренуо пројекат Поморског пута свиле баш из Индонезије.

Са Трамповом ером, која треба да отпочне, наша тренутна геополитичка слика изгледа као огромни Вајанг кулит – балијско позориште сенки.

Историјско порекло игри сенки највероватније води до Индије иако се изводи широм Азије. Добро и зло коегзистирају у игри сенки – али хиндуизам настоји да прикаже сукоб као неку врсту уврнутог партнерства.

Кулит знажи кожа, покривач. Вајанг је лутка, направљена од кравље коже, обојена и подупрта штаповима које даланг – луткар – помера у складу са својом вољом.

Сваку представу у Позоришту сенки (Wayang kulit) води даланг, гласовима сенки са застора – које мора да имитира – и кроз атмосферску музику. Даланг – који је и нека врста свештеника – отелотворује све ликове и њихове монологе мора знати напамет.

Само неколико изабраних људи са Запада квалификовани су за буду даланзи, посебно у домену геополитике. Прави даланзи су заправо потпуно невидљиви – дубоко у нискали. Али имамо њихове емисаре, видљиве, медијски писмене и од медија обожаване даланге. Вратићемо се на њих за њујоршки минут.

БЕЛИ БИК И АЗИЈСКА ДЕВОЈКА

Сада упоредите балијско позориште сенки – које приказује секалу и пре свега нискалу – са западним приступом. Аријаднина нит би, можда и само можда, могла да нас извуче из тренутног геополитичког лавиринта уз помоћ крајње извикане робе – логике.

Али прво – премотавање. Вратимо се на рођење Запада у европској верзији. Легенда каже да је једног лепог дана Зевс бацио своје лутајуће око на девојку са великим светлим очима – Европу. Нешто касније, на плажи феничанске обале, појавио се необични бели бик. Европа, будући радознала, приближи се и поче да милује бика. Наравно, то је био прерушени Зевс. Потом је бик зграбио Европу и упутио се ка мору.

Зевс је са Европом имао три сина и оставио јој копље које никад није промашивало мету. Један од њених синова, као што знамо, био је Минос, који је изградио лавиринт. Али оно чему нас ова легенда пре свега учи је то да је Запад настао из девојке – Европе – која је дошла са Истока.

Сада је питање ко ће наћи Аријаднину нит (конац) да нас извуче из лавиринта у који смо доспели и који нас је, пет векова након Западом предвођеног Доба открића (Age of Discovery) довео до Пропасти Запада, на челу са његовим предводником Сједињеним Америчким Државама.

Обамина администрација је, предводећи Запад „из позадине“, извршила контранапад заокретом ка Азији (читај ка обуздавању Кине) и Хладном рату 2.0 (демонизацији Русије).

Цео пројекат ЕУ суочен је са потпуним крахом. Мит о европској/западној културолошкој и политичкој супериорности – негован у протеклих пет векова – ваља се у прашини, бар што се тиче „свог азијатског мутног бескраја“, како је Јејтс написао у Статуама. Ово ће бити век Евроазије.

Разуман пут напред био би оно што је Путин предложио давне 2007. године – заједничка континентална трговинска зона од Лисабона до Владивостока. Идеја је касније преузета и проширена кинеским концептом Један појас један пут.

УНЕСИТЕ ЗАПАДНЕ ДАЛАНГЕ

То нас доводи до обзорја могућег; нове геополитичке ере и питања шта најистакнутији – видљиви – западни даланзи могу да закувају широм нискале.

Секала показује неконтролисану двадесетчетворочасовну хистерију делова америчке Дубоке државе због „злонамерних“ руских дела и неоконску/неолибералконску Обамину администрацију, чији остаци форсирају Хладни рат 2.0 до крајњих граница. Ипак, нискала, у којој Хенри Кисинџер и др Збигњев Бжежински делују, место је где се одвија права концептуална акција.

Није тајна да „отмени“, „отшроумни“ и „легендарни“ Кисинџер сада саветује Трампа. Дугорочна стратегија може се окарактерисати као класична политика „завади па владај“, благо измењена: у овом случају на делу је покушај да се прекине руско-кинеско стратешко партнерство повезивањем са – теоретСки – слабијим чланом, Русијом, како би се обуздао јачи, Кина.

ОД „НИКСОНА У КИНИ“ ДО „ТРАМПА У МОСКВИ“

Није тешко закључити да ће испразне улизице попут Нила Фергусона хвалити Кисинџерово лукавство у његовим житијама – несвесни чињенице да Кисинџер можда учествује у далеко пријатнијој споредној изложби, која се односи на процват пословања његове елитне компаније Kissinger Associates Inc. и која је случајно део америчко-руског Пословног савета, баш као и ExxonMobil, JP Morgan Chase, као и сидро Big Pharma-е, Pfizer.

Речју, крај политике смене режима, почетак бенигног обуздавања. На Примаковљевом предавању пре готово годину дана Кисинџер је већ тада скицирао како би Вашингтон требало да се односи према Москви, рекавши следеће: „Дугорочни интерес обе земље изискује свет који превазилази тренутне турбуленције и улази у ново мултиполарније и глобалније стање равнотеже… Русију треба посматрати као суштински елемент сваког глобалног еквилибријума, а не превасходно као претњу Сједињеним Државама.“

Мултиполарни Кисинџер велича „безопасну“ Русију – човек се просто запита због чега Клинтонова машинерија још тада није раскринкала старца као још једног од талаца романсе са Путином.

Такође месецима пре Трампове победе, али у оштром контрасту са Кисинџером, Бжежински је био у стању дубоке црвене узбуне, упозоравајући на „ерозију америчке војно-технолошке предности“, како пише, на пример, у извештају CNAS-а (Центар за нову америчку безбедност, прим. прев.)

Бжежински суморно примећује очигледно – да би војна инфериорност Сједињених Држава „значила крај америчке глобалне улоге“ и да би као последица тога „највероватније“ наступио „глобални хаос“.

Његово решење тада је било да САД „моделују политику у којој најмање једна од две потенцијално претеће државе постаје партнер у трагању за регионалном, касније и широм глобалном стабилношћу, а тиме и у обуздавању најнепредвидивијег ривала са највећом шансом да пређе црвене линије (to overreach). Тренутно, најизгледнији кандидат за то је Русија, али дугорочно би то могла да буде Кина.“

И ето га. Изнова и изнова – „завади па владај“, због суочавања са својеглавим „претњама“.

Бжежински је, након дебакла Клинтонове машинерије и Обаме, ништа више од лошег губитника. Стога је био принуђен да мало промеша карте. Веран својој фанатичној русофобији, политиком „завади па владај“ он, за разлику од Кисинџера, настоји да намами Кину да се одвоји од Русије, чиме би „амерички утицај био максимализован“.

На предвидив начин, у типично западњачком самозаљубљеном маниру, Бжежински препоставља да Кина можда неће одлучити да се конфронтира Сједињеним Државама, јер је „у њеном интересу да припада доминантном јату“. Међутим, „доминантно јато“ више нису САД, већ евроазијска интеграција.

Један појас, један пут, или Нови пут свиле, је једини свеобухватни геоекономски/геополитички интеграциони пројекат на тржишту. Док Кисинџер вероватно до краја остаје реалполитички даланг, Обамин ментор Бжежински још увек је Макиндеров талац. Кинеско руководство, са друге стране, већ је далеко испред и Макиндера и Алфреда Махана; Нови пут свиле усмерен је на интеграцију путем трговине и комуникација не само Хартленда (Један појас, један пут) већ и Римленда (Поморски пут свиле).

Партнерство са Евроазијском економском унијом (ЕЕУ) биће кључно за цели пројекат. Ретко ко ће се сетити да је још у септембру, док је Хладни рат 2.0 био у пуном замаху, Путин предложио „дигитални економски простор“ широм Азије-Пацифика и Кине, који обећава даље ангажовање на развоју руског Далеког истока.

Оно што се сада дешава је да обојица највиших западних даланга дају све од себе да се прилагоде новој реалности – евроазијској интеграцији кроз пројекте ЈПЈП и ЕЕУ – предлажући супростављене, доброћудне верзије политике „завади па владај“, док се америчка обавештајна заједница, далеко од тихог очаја, држи старе конфронтационе парадигме.

Кључни чланови (трипартитне Антанте?) евроазијских интеграција – Москва, Пекинг и Техеран – итекако су свесни странца који носи дарове умотане у вео нискале. Странац настоји да на разне начине наведе Москву да пусти низ воду Техеран у Сирији и по питању нуклеарног споразума; да Москву одвоји од Пекинга; да Пекинг наведе да прода Техеран и покушава све врсте вајанг обуздавања/пљачке и пермутација та два приступа.

То ће бити кључна прича коју би требало пратити. Познате су Јејтсове речи „огледало на огледало, огледа се цела представа“. Међутим, представа увек мора да се настави – даланзи Истока и Запада пуштени су у дубоку нискалу. Добро дошли у Борбу сенки 21. века.

Превео – Александар Вујовић

Пепе Ескобар је од 2000. до 2015. писао за „Asia Times“ у колумни „Лутајуће око“. Међу његовим књигама су „Глобалистан“ (2007), „Блуз у црвеној зони“ (2007), „Обамин Глобалистан“ (2009), „Царство хаоса“ (2014) и „2030“ (2015)

Извор: Азија Тајмс, Нови Стандард