Bregzit je već razbio Britaniju

Referendum o ostanku ili izlasku Velike Britanije iz Evropske unije (EU) je i pre održavanja potpuno razbio političku scenu Velike Britanije, pa se tako, što se domaće politike tiče, ključna posledica već desila iako se još nije glasalo. Predreferendumska kampanja je razotkrila ne samo političke podele nego i do koje mere vladajuća politička elita nema nikakvu ideju šta je država koju vodi, koji su njeni interesi, i kako nisko mogu da padnu lideri izabrani na izborima. Niko do sada od britanskih lidera, koji su izabrani na demokratskim izborima, nije toliko ponižavao sopstvenu zemlju i vređao inteligenciju njenih građana i, naravno, tako ih bezočno lagao. To je, međutim, slika ne samo Britanije nego i EU. U takvom većinskom raspoloženju britanske javnosti se za dva dana očekuje referendum.

Kampanju za ostanak u EU predvodi premijer i lider vladajuće Konzervativne partije Dejvid Kameron, koji je nekada bio evroskeptik i, ustvari, delom izgradio političku karijeru na evroskepticizmu. Izbore je 2010. godine pored ostalog dobio i obećanjem referenduma o Lisabonskom sporazumu koji nikada nije održan. Onda je 2015. dobio izbore obećanjem referenduma o EU i više nije imao kud. Veliki deo javnosti veruje da je njegova kampanja neiskrena i da je on, u stvari, glasnogovornik nekog drugog jer je zaista teško poverovati da neko ko je premijer može tako da govori o svojoj zemlji. Kameron je čak proglasio da je „patriotizam“ glasati za EU, organizaciju koja Britaniji kao i drugim članicama oduzima suverenitet a one koji žele povratak britanskog suvereniteta i izlazak iz EU proglašava „nepatriotama“. Ne vredi ni spominjati seriju obmana po sistemu da radna mesta, plate, krediti za stanove ama baš sve zavisi od članstva u EU i to sejanje straha pa je njegova kampanja i dobila ime „kampanja straha“. Čak se čulo i da neće biti penzija i da se neće moći ići na more u Španiju. I na kraju, kada su sve te obmane potrošene, Kameron je u jednom od završnih obraćanja, nemajući kud, poručio da Britanija „mora da bude članica EU jer samo EU može da odbrani Britaniju od ruske i Putinove agresije“. Poruka je državnog vrha da u stvari Britanija ne može da postoji bez EU i da praktično nije ni postojala pre ulaska u Evropsku ekonomsku zajednicu 1972. godine.

Kampanja za ostanak u EU je takođe razotkrila ko je stvarna vlast ne samo u Britaniji nego i u EU. Najagresivniji pobornici ostanka su milijarderi, uglavnom američki, i velike korporacije i banke. Oglasio se i vlasnik Majkrosofta Bil Gejts tražeći da Britanija ostane u EU, jer on, kako je rekao, „neće više da troši pare u Britaniji“. Ispostavilo se, međuti, da njegova kompanija Majkrosft u Britaniji uopšte ne plaća porez i da je to razlog. Time se još jednom razotkrilo čiji je EU projekat, EU je odavno postala lobistička organizacija krupnog kapitala i banaka i svih onih koji čine 1 posto stanovništa bogatijeg od svih drugih 99 odsto. Razotkriveno je i koliko je moćnu mrežu raznih nevladinih organizacija tokom godinam razvila EU. Svi ti silni instituti i „nezavisne organizacije“ koji se zalažu za ostanak su u stvari finansirani od same EU. Konačno, EU velikim delom finansira i zvaničnu kampanju koju predvodi premijer Kameron. Ima i bizarnih primera. Britanski milijarder Ričard Branson, koji je bogatstvo stekao manipulišući tuđim novcem, je poručio da Britanija mora da ostane u EU a on sam je odavno napustio Britaniju, živi na Bahamima u poreskom of-šor raju i u Britaniji ne plaća nikakav porez. Njegov primer svedoči i o očaju premijera Kamerona uoči referenduma.

Vrhunac bezočnosti su manipulacije tragičnim krajem poslanice Laburističke partije Džo Koks. Ona je ubijena u prošli petak na ulici u jednom predgrađu Lidsa, koji je i predstavljala u parlamentu. Te bezočne manipulacije svedoče na šta su sve spremne aktuelne vlasti u Britaniji. Ona tehnologija tako voljno primenjivana od Srbije preko Iraka do Ukrajine se sada primenjuje i u sopstvenij zemlji. Koks je ubio mentalno nestabilni baštovan koji je prvo na ulici napao jednog sedamdesetsedmogodišnjeg čoveka i ubo ga dva puta nožem. Tada je naišla nesretna Koks i onda je on i nju napao i ubio. Ona je, tvrde očevici, pokušala da zaštiti napadnutog čoveka. Zvanična verzija, međutim, ne spominje te okolnosti nego je ubačeno da je ubica vikao „Britanija pre svega“, što je ime jedne ekstremne organizacije koja se zalaže za neku vrstu britanskog nacionalizma. Ne postoji ni jedan pouzdan svedok koji je čuo da je on to rekao. I onda je pokrenuta kampanja da je Koks, koja se zalagala za ostanak u EU, ubijena zbog EU i da su, sugestija je, oni koji se zalažu za izlazak iz EU ubice. U tu bezočnu kampanju uključio se čak i predsednik Amerike Barak Obama koji je, kako je objavljeno, telefonirao mužu ubijene poslanice.

Prosto je neverovatno na šta je sve spremna politička elita savremene Britanije.

ŠTA JE STVARNO RASPOLOŽENJE NA OSTRVU

Istraživanja javnog mnjenja, barem ona u štampi, ne bi mogla biti siguran pokazatelj stvarnog raspoloženja jer jedan dan su jedni u prednosti, a drugog dana oni drugi. Stvarno raspoloženje velikog dela javnosti je, međutim, da Britanija napusti EU i to je tradicionalno opredeljenje. U Britaniji nikada nije bilo entuzijazma za evropsku integraciju. Šta će, međutim, biti na referendumu zaista je teško proceniti jer na referendum ne izlaze svi građani. Drugim rečima, ishod referenduma će zavisiti od onih koji izađu da glasaju a ne od stvarnog raspoloženja. Za sada, utisak je, da su oni koji žele da napuste EU i koji će izaći da glasaju u blagoj prednosti. Trezveno gledajući Britanija je jedan od najvećih gubitnika članstva u EU. Britanija je, uz Nemačku, jedini neto finansijer EU, ona daje više nego što dobije. Svakog meseca Britanija daje u kasu Brisela 350 miliona funti (preko 400 miliona evra) više nego što od članstva dobije kroz razne projekte. Uz to, Britaniju godišnje košta oko 30 milijardi funti ta silna armija „novih stručnjaka“ koja sprovodi EU direktive i zakone i usklađuje ih sa britanskim zakonodavstvom. Britanija u toma ima daleko veće troškove nego ostale zemlje jer EU zakoni pripadaju potpuno drugačijoj pravnoj kulturi od britanske.

Šta je politička i ekonomska realnost? Napuštanje EU je po prvi put pravno regulisano Lisabonskim sporazumom. Ranije to nije bilo uopšte regulisano iako su dve zemlje napustile tada Evropsku ekonomsku zajednice. Prva zemlja koja je napustila EEZ je bila Alžir, što je malo poznato. Naime, Alžir nije bio kolonija on je bio deo teritorije Francuske, bio je Francuska. Kada je 1962. izborio nezavisnost Alžir je, prema tadašnjim podrazumevajućim pravilima, kao bivši deo Francuske, automatski postao i član EEZ. Alžirski parlament je odmah odlučio da istupi iz EEZ. Druga zemlja je Grenland koji je napustio EEZ 1985. zbog jedinstvene politike ribarstva. Prema Lisabonskom sporazumu zemlja članica ima pravo da napusti EU i kada o tome zvanično obavesti Brisel onda ima rok od dve godine da uskladi svoje obaveze prema ugovorima sa drugim zemljama koje je prethodno prihvatila pod autoritetom EU. I sama reguliše te ugovore na bilateralnoj osnovi. Prema tome, nikakav smak sveta nije ako neka zemlja napusti EU.

Realna analiza sugeriše da bi za Britaniju bilo bolje da napusti EU. Ne samo zato što je EU postala destruktivno nefunkcionalna, ta integracija više ne funkcioniše, nego i zbog promena u svetu. U novim svetskim okolnostima kada i Evropa a ne samo evropska integracija postaju marginalne sile Britanija mora da pronađe svoje mesto definisano njenim tradicionalnim sposobnostima i talentima posredovanja, tumačenja i finansjskih transakcija. EU, međutim, ima velika ograničenja i Britaniji više ne odgovara članstvo u integraciji. I to je razlog zašto, ipak, dobar deo tradicionalnog britanskog etsbališmenta podržava izlazak iz EU. U javnosti se plasiraju migranti kao ključni problem što je obmana. Nisu migranti problem.

ŠTA ĆE BITI POSLEDICE

Koje bi bile posledice? Pre svega političke a ne ekonomske. U osnovi izlaskom iz EU i to većinskom narodnom voljom jedne velike zemlje srušio bi se decenijama građen mit o „Evropi“ i evropskoj integraciji. Rušenje tog mita je ono čega se briselska mašinerija najviše plaši. Moglo bi tada doći i do takozvanog domino efekta pa da i još neke zemlje organizuju referendume u čiji ishod, u smislu izlaska iz EU, ne bi trebalo uopšte sumnjati. Danska je već najavila da će i ona organizovati referendum. Ali, istovremeno, to bi moglo da posluži takozvanim federalistima da ono što ostane u EU krene u još dublju integraciju i stvaranje neke vrste federalne super-države u delu Evrope. Zato bi, suprotno javnim izjavama, izlazak Britanije iz EU najviše odgovarao Nemačkoj koja odavno ima plan federalnog „srca“ Evrope. Treba podsetiti da je Nemačka imala plan da taj proces otvori izbacivanjem Grčke i iz evro sistema i iz EU. Ali niti su Grci imali istorijski kapacitet za takav iskorak a niti je to dozvolila Francuska, jer ona u tim novim okolnostima federalnog „tvrdog jezgra“ pod izrazitom kontrolom Nemačke postaje najveći gubitnik. Zatim, izbio bi i problem sa Amerikom, ne samo za Britaniju nego i za Ameriku. Britanija bi odlukom da izađe iz EU dovela u pitanje svoje, kako se tvrdi, privilegovane odnose sa Vašingtonom, koji snažno podržava EU jer je EU pre svega američki geopolitički i geostrateški instrument. U mogućim novim okolnostima korišćenje tog instrumenta bi za Ameriku bilo potpuno drugačije ne samo zbog smanjene snage onoga što bi ostalo od EU nego i zbog potpune dominacije Nemačke. Amerika očigledno računa i na tu mogućnost pa bi u tom svetlu trebalo gledati i na manipulacije sa Poljskom i legalizaciju američkog vojnog instaliranja u toj zemlji.

Drugim rečima, nastaje nova istorija. Da li će Britanija imati taj istorijski kapacitet pokazaće referendum 23. juna.

Izvor: Novi Standard