Британија и Европа – почетак нове историје

После 44 године чланства Велика Британија излази из Европске уније. Кредибилном већином од 52 одсто, уз рекордну излазност од 72,2 процента, грађани Уједињеног Краљевства су на референдуму одлучили да њихова земља напусти ЕУ. То није само рушење деценијама грађеног мита о ЕУ него и знак народне побуне против охоле и од реалности отуђене британске и европске политичке елите, што истински отвара нову страницу историје и Британије и Европе.

То се десило, и ту нема повратка, па је сада кључно питање шта то значи за Велику Британију, а шта за Европску унију. Могући одговори на то питање су подједнако важни и за судбину Краљевства и за судбину ЕУ.

За Британију је то, наравно, истински историјски догађај. И то не због саме ЕУ – у Британији је одувек постојао отпор према европској интеграцији – него пре свега за само судбину Краљевства. О томе сведочи и изузетно велика излазност. На парламентарним изборима просек излазности је 50 процената, а сада је 72,2 одсто људи изашло на биралишта. У том смислу је изузетно важна структура и оних који су гласали и њихових гласова на референдуму. У Шкотској, која има пет милиона становника – Уједињено Краљевство укупно има 62 милиона људи – њих 62 одсто је гласало за останак у ЕУ. У Северној Ирској, која има око два милиона становника, је 56 одсто гласало за останак у ЕУ. У Велсу, који има нешто мало више становника од Северне Ирске, 53 одсто је гласало за излазак. У Енглеској, у којој живи нешто више од 50 милиона Британаца, 53 одсто је гласало за излазак из ЕУ, и то је пресудило. Уз Шкотску, останак у ЕУ је великом већином подржао и Лондон, где доминира такозвана либерална елита. Значајна подршка останку је била и у другим великим градовима – Ливерпулу, Бирмингему и Манчестеру. Али изван тих градова, све северно од Лондона до шкотске границе је било за излазак. То су гласови оне стварне такозване радничке Енглеске. Референдум је зато уствари био побуна обичног човека, оног који гине у ратовима и бори се за своју земљу, а у миру постаје заборављен и своди се на статистику којом онда елита маше у ходницима Брисела. То је истовремено и побуна Енглеске, као највеће земље у Уједињеном Краљевству, против отуђене и бахате политичке елите која остаје глува на стварне проблеме људи и своју неспособност и бахатост крије иза мита Европске уније. Енглеска је показала да још увек има капацитет за историју и историјске одлуке. Та побуна, међутим, неће само стати на питању ЕУ, и ту је још један значај референдума.

ОСЛОНАЦ МОНАРХИЈЕ: ОБИЧАН ЧОВЕК, А НЕ ЕЛИТА

У целој тој сада већ историји има још један важан детаљ када је реч о гласачима. Амерички председник Барак Обама је на позив премијера Камерона дошао у Британију и јавно подржао останак у ЕУ, јер је то, како је рекао, и амерички интерес. Али нешто касније се у медијима појавила вест да британска краљица Елизабета II није присталица ЕУ, што је био знак да подржава излазак. Бакингменска палата није демантовала ту вест. И онда, већина је гласала за излазак из ЕУ, и то пре свега та географски средња, али стварна радничка Енглеска. То још једном потврђује да је база британске монархије радничка, да је обичан човек, а не лондонска елита, ослонац монархије.

И још нешто. Премијер Дејвид Камерон је поднео оставку после пораза, јер он је предводио кампању за останак у ЕУ. То је трећи британски премијер који губи власт због Европе. Маргарет Тачер је генерисаном унутрашњом побуном у својој Конзервативној партији напустила место премијера 1990. године због противљења дубљој интеграцији тадашње Европске заједнице. Џон Мејџор је 1997. изгубио због подела у Конзервативној партији насталих због политике према Европи. И сада Камерон. Иако то јавно тако не изгледа, европска политика је за Британију веома важна, и утисак је да се већина јавности није никада помирила са чланством у европској интеграцији.Шта ће онда даље бити са Британијом? Лисабонски споразум је чланом 50. правно регулисао ако нека земља жели да напусти ЕУ. Процес почиње када земља која жели да активира 50. члан и онда почиње раздруживање, за које је предвиђен рок од две године. То може да траје и краће ако конкретна земља успе да све уговоре које је имала као чланица ЕУ пребаци на билатерални ниво. Може трајати и дуже ако ЕУ буде кочила тај процес, што је мало вероватно у случају Британије.

Још је неизвесно како ће то ићи јер могу се десити и друга изненађења као што су могући референдуми у другим државама, па би све могло бити другачије од правила. Британија, како је рекао премијер у оставци Камерон, неће активирати 50. члан пре избора новог премијера и лидера владајуће Конзервативне партије, а то ће, према његовим речима, бити почетком октобра. Већ су се појавиле и нове манипулације у медијима да „још није готово“, јер одлучује парламент. Ти „експерти“ заборављају да је британски парламент донео посебан закон о одржавању референдума о ЕУ, па према томе своје право је пренео на референдум. Другим речима, то је готово и Британија је напустила ЕУ.

ГУБИТНИЦИ И ДОБИТНИЦИ?

Камерон јесте поднео оставку, али не може одмах да напусти место премијера, јер би требало да буде изабран нови лидер владајуће партије. Према британском систему, одлазак премијера не значи и нове изборе, јер мандат на изборима добијају партије, а не личности, и онда је лидер победничке партије истовремено и председник владе. Очекује се да нови лидер и премијер буде изабран на редовној годишњој конференцији Конзервативаца почетком октобра.

Структура гласова је поново отворила и питање опстанка Велике Британије као једне државе. У Шкотској су оживели гласови да би због неслагања са Енглеском око ЕУ требало организовати нови референдум о независности. То разоткрива и сумњу да је ЕУ уствари она која инспирише сепаратизме широм Европе, од Шпаније до Британије. Одржавање новог референдума у Шкотској је, међутим, мало вероватно, јер референдум је отворио и развалину у ЕУ па није јасно коме би то онда Шкотска припадала јер заговорници независности упорно говоре да могу сами и као независна земља би била чланица ЕУ и тако преживела.

Губитници и добитници? Губитници су пре свега део политичке елите и у Британији и у Европи који су доживели прави шамар јер референдум је био и побуна против њихове охолости и игнорисања стварног живота. У тој елити нису само политичари него огромна армија „експерата“ и невладиних организција, коју је ЕУ годинама са новцем пореских обвезника изграђивала у Британији као и у другим земљама. Када је референдум завршен, онда се, на пример, појавило истраживање агенције YouGov, према коме су победили они за останак у ЕУ. Испоставило се да је то лаж. Оснивач те агенције и њен директор је Питер Келер, муж Кетрин Ештон, бивше „шефице дипломатије“ ЕУ, па је јасно ко њега финансира, и он симболизује ту армију која живи на јаслама Брисела. Овога пута ништа није помогло.

Међу губитницима је, наравно, и европска бирократија, јер је мит о ЕУ, од којег она живи деценијама, сада срушен и то не само у Британији него и у целој Европи. Ништа мање важно је и то што је на неки начин међу губитницима и Америка, јер је и она на овом референдуму поражена. У том поразу је проблем, а не у броју америчких клијената у ЕУ. Референдум је тако био не само сукоб са ЕУ него и са Америком. Занимљиво је да би међу губитницима могла бити и Француска, која је сада без подршке јаке земље у њеном компликованом односу са Немачком.

Добитници? Разумљиво, већина Британаца, која више није спремна да робује хиљадама директива и регулатива Брисела, која је гласачким листићима повратила суверенитет своје земље и која је показала да лажи и обмане имају своје лимите. Показало се да бивша империја, уморна и лења, још увек има довољно снаге за историјске одлуке, али само када о томе одлучује народ, а не наводна елита. Али међу добитницима је и Немачка, која сада добија прилику да оствари свој стари план формирања јаког федералног језгра унутар европске интеграције са њеном пуном доминацијом. Не треба заборавити да је међу добитницима и НАТО, који у фази слабљења и распада ЕУ добија далеко већи значај као „чувар Европе“.

ЗНАЧАЈ БРЕГЗИТА ЗА СРБИЈУ

Шта све то значи за ЕУ? Према старој пракси Брисела и првим реакцијама, ЕУ ће се понашати као да се ништа није десило. Већ стижу званична саопштења да ЕУ остаје јединствена и да ће из ове кризе изаћи са „више Европе“. Реалност је, међутим, потпуно другачија. ЕУ каква је до сада била више не постоји. Може се лако десити да ускоро уопште и не постоји, јер су неке земље већ најавиле референдуме сличне британском.

Процене су да би процес распада и нестанка могао да траје највише пет година. Саопштено је да су интензивирани контакти Париза и Берлина, а и амерички емисари су хитно допутовали у Европу. Мало је, међутим, вероватно да ће бити пронађено неко решење. Не само због елементарне неспособности ЕУ елите да уважава реалност и решава проблеме него и због могућих нових референдума у другим земљама. Није проблем само Британије него и многе земље са нарастајућим незадовољством. Једна од могућности је и да се прибегне опробаном трику убрзаног проширења ЕУ како би се прикрила криза и демонстрирало јавности да ЕУ иде даље и да још увек има земаља које желе да буду чланице. Утисак је да ће то овога пута бити знатно теже због незадовољства јавности, а британски референдум је пустио „духа из боце“ и оснажио оне који траже да и њихове земље поврате изгубљени суверенитет.

Генерално гледано, резултат британског референдума је добар, и за Британију и за ЕУ. Наиме, тај резултат може да буде будилник, аларм будилника, да се уздрма устајала политичка сцена Британије и успавана Европа пробуди из својих заблуда и нереалних пројекција. Референдум би требало да буде инспирација за озбиљне дијалоге какав то облик интеграције најбоље одговара Европи и савременим кретањима у свету. Јасно је да оваква интеграција која себе назива ЕУ не функционише и да има деструктивну улогу. Јер општа је сагласност да је Европи као континенту неопходна нека врста интеграције, али оваква у какву је израсла ЕУ више не функционише. Уколико се то не деси, онда ће Немачка покушати да створи своју зону, „немачку Европу“, што би могао да буде озбиљан проблем не само за Америку, која је подржавала европске интеграције како би избегла „немачку Европу“, него и за друге земље Европе. О могућем таквом развоју нико се и не усуђује да размишља.

И, наравно, шта би све то могло да значи за Србију као земљу која је кренула путем чланства у ЕУ. У овом хаотичном часу то је тешко рећи мада су вероватна два сценарија. Један је да се цели процес европских интеграција Србије знатно успори јер Брисел има „преча посла“, а други је да се деси убрзано проширење ЕУ како би се прикрила криза. На први сценарио Србија не може да утиче, али би од другог могла имати неког простора за иницијативу. Наиме, у сваком убрзаном проширењу постоји простор за неконвенционална решења, па би и Србија, ако јасно дефинише шта жели и шта може, могла да добије много више погодности ако то буде било шта значило у новим околностима и неизвесностима каква би могла бити нова европска интеграција. Све то би се, међутим, могло показати и као губљење времена, па би Србија требало да са много више пажње и разума прати оно шта се стварно дешава, а не да се информише преко лобиста и медија које финансирају разни центри моћи.

Извор: Нови Стандард