Britanija protiv Rusije – istorijske paralele

Dobro su poznati upornost i žilavost britanske elite u borbi za sopstvene interese. Ona počinje da aktivno deluje čak i onda kada protivnik (ili onaj, za koga Britanija misli da je to) još nije ni pomislio da joj preti. Primera ima dovoljno, ali mi ćemo se zaustaviti na pitanju  koje se odnosi neposredno na našu zemlju i koje ni do danas nije izgubilo na aktuelnosti, mada se radi o događajima iz prve polovine 19. veka.

1829.godine Rusija je sa Turskom zaključila Adrianopoljski mirovni ugovor. Između ostalog, mi smo uspeli da se izborimo za istočnu obalu Crnog mora, uključujući tvrđave Anapa i Poti. Osim geopolitičkog značaja pobeda Rusije je omogućila da se prekine trgovina robovima kojom su se bavile naoružane grupe adigejaca (tj čerkeza). Oni su jurišali na ruska naselja kako bi hvatali zarobljenike i prodavali ih u Turskoj. Ma koliko izgledalo čudno, u Londonu je to ocenjeno kao pretnja njihovim kolonijalnim posedima u… Indiji! Reklo bi se – potpuni apsurd: gde je Anapa, a gde Indija.  Međutim Englezi misle strateški, mnogo godina unapred. I oni su zaključili da će  jačanje  Rusije na Kavkazu  neminovno da dovede i do pokušaja Peterburga da se učvrsti u Persiji. A zatim se Rusi, pošto se tamo učvrste, neće na tome zaustaviti već će da nastave prema Avganistanu, a to u stvari predstavlja vrata za Indiju.

Englezi su se i ranije muvali po Kavkazu ali posle mira, sklopljenog u Adrianopolju,  njihova se aktivnost naglo povećala. London je odlučio da  tipuje na formiranje čerkeske   nezavisne države, bez obzira što niko nije ni nameravao da Čerkezima odobri stvarnu  nezavisnost.  Prema planovima Londona, na Kavkazu je  trebalo da se pojavi država – turski vazal, a Turska  je već bila pod političkim uticajem  Britanije. Ostajući po strani, makar to samo izgledalo tako, Engleska bi dobila mogućnost da manipuliše  novom „državom“  koristeći je za antiruske  ciljeve. Pošto zapali Kavkaz, Britanija bi tako huškala stanovništvo južne granice Rusije, a rusku  armiju koja se nalazi tamo potpuno sprečavala da deluje,  i tako pojačavala glavobolju  Peterburga.

Osim strateške zaštite Indije, London je imao i taktički cilj. Početkom 19. veka engleski komercijalisti su već bili zauzeli trgovinski put preko Trapezunda. Njime je roba prevožena u Tursku i Persiju. Kad je Rusija pripojila Poti Britanci su se uznemirili, jer su pretpostavili da „njihovu“ novu komercijalnu arteriju oni mogu i da preseku. Kakav je već red, uz buku propagande o slobodnom  tržištu, britanska država je u stvari branila interese svojih komercijalista pružajući im ne tržišnu podršku, već samo protekcionističku. Tako da je i to bio razlog što je Engleska odlučila da se Rusiji suprotstavi baš na Kavkazu.

Kako se kaže – još se nije osušilo mastilo na papiru Adrianopoljskog ugovora, a britanski brodovi, natovareni oružjem i barutom, krenuli su prema istočnoj obali Crnog mora. Istovremeno, engleska ambasada u Turskoj se pretvara u centar  koji koordinira huškačkim dejstvima protiv Rusije na Kavkazu. Ni naša diplomatija nije sedela skrštenih ruku, i 1833.godine je izvojevala veliku pobedu. Uspela je da zaključi – ni mnogo, ni malo – pravi odbrambeni savez sa Turskom. Taj sporazum bez preuveličavanja može da se nazove jedinstvenim. Stari neprijatelji koji su se više puta  borili među sobom obavezali su se da će jedan drugom pomoći ukoliko treća zemlja počne rat protiv Rusije ili Turske.

U Konstantinopolju su shvatili da Zapad za Osmanlijsku imperiju predstavlja mnogo  veću pretnju od Rusije. I stvarno, Francuska je 1830.godine od Turaka oduzela ogromni Alžir, a kada je nezavisnost objavio i egipatski paša Muhamed Ali, turska imperija se našla na korak od raspada. Pomoć je stigla odakle je nisu očekivali: car Nikolaj Prvi je u trenutku shvatio situaciju i shvatio da će „nezavisni“ Egipat postati igračka u rukama Engleske i Francuske. Šta više, već je odrađivan plan pretvaranja Sirije u njihovu koloniju. Zato je Nikolaj poslao pomoć sultanu: rusku flotu. Desant pod komandom generala Muravjova je iskrcan na Bosforu.

Turska je spasena, a Rusija je od Konstantinopolja dobila ceo niz krupnih ustupaka. Otada su zalivi Bosfor i Dardaneli na zahtev Peterburga bili zatvoreni za sve vojne brodove, osim ruskih. Jasno je da su se Turci obratili Rusima jer su se našli u beznadežnoj situaciji. Tada se u Konstantinopolju govorilo da će se čovek koji se davi uhvatiti i za zmiju. Kako god bilo – posao je bio urađen.

Kada su u Londonu saznali to, britanska elita je pobesnela i zvanično je objavila da ne priznaje prava Rusije na istočnu obalu Crnog mora. Interesantno je da su u tom trenutku Englezi odlučili da krenu protiv Rusije i sa poljskom kartom. Ministar inostranih poslova Palmerston je lično kontrolisao predstavništvo poljskih emigranata („Žond narodovi“) u Evropi. Preko te organizacije je vođena propaganda, koja je upućivana poljskim oficirima ruske armije na Kavkazu. Poljska misija je postojala i u Konstantinopolju. Odatle su njeni emisari slati u Južnu Rusiju i na Kavkaz.

Lider poljske emigracije Čartorijski razradio je plan opsežnog rata. Pretpostavljalo se da će se nakupiti široka koalicija u kojoj bi bili Južni Sloveni, kozaci i brđani. Kavkazci je trebalo da idu duž Volge prema Moskvi, istim pravcem je trebalo da se kozaci kreću Donom, preko Voronježa i Tule, a poljski korpus je trebalo da udari po Malorusiji. Krajnji cilj je bila obnova nezavisne poljske države u granicama  iz 1772.godine, u čijem  sastavu bi bili donski i crnomorski kozaci. Na Kavkazu je trebalo da se pojave tri države: Gruzija, Jermenija i Federacija muslimanskih naroda pod protektoratom Porte. To je moglo da se smatra kao fantazija emigranata koji su bili izbačeni iz uobičajenog života, ali plansu odobrili Pariz i London. Znači, pretnja je bila realna, a docniji događaji Krimskog rata su to potpuno potvrdili. Osim toga, poljski ustanak 1830. – 1831. godine je pokazao da su namere Poljaka više nego ozbiljne.

A Rusija? Nikolaj Prvi, pošto je razmotrio niz predloga, složio se da izgradi utvrđenja  na čerkeskoj obali, i osim toga, Crnomorska flota je započela patroliranje motornim brodovima duž obale. Treba da se kaže da su se u ruskoj politici tog vremena borila dva pravca, uslovno govoreći: „jastrebovi“ i „golubovi“. Prvi su insistirali na oštrim merama, sve do prehrambene blokade. Drugi su smatrali da Kavkazce treba navići na komercijalne i kulturne potrebe. Između ostalog, predlagalo se da se brđani „smekšaju“ tako što bi mogli da se naviknu na raskoš. Smatrali su da višegodišnja praksa jakih udara na Čečeniju nije završena uspešno i da je fina diplomatija mnogo bolje sredstvo. Car je koristio oba prilaza i na Kavkaz je poslat pukovnik Kan-Girej. Trebalo je da on pregovara sa čerkeskim vođama. Međutim, njegova misija nije imala uspeha i on nije uspeo da se sa adigejcima dogovori o primirju. I tu je ruska diplomatija morala da se sukobi sa besnim otporom britanskih emisara.

London je poslao u Čerkeziju mladog, ali već iskusnog tajnog agenta Daud-bega, odnosno Dejvida Urkvarta (Urkarta). Pre nego što je krenuo na Kavkaz Urkvart se upoznao sa čerkeskim vođama u Konstantinopolju i upoznao se sa kim je trebalo. Brzo je zadobio poverenje brđana i toliko ih je zbunio  svojim rečima da su oni čak predložili Urkvartu da ih on povede u borbu protiv Rusije. Ali, umesto ratnih podviga Britanac je odlučio da pokrene ideološki rat. Pošto se vratio u Englesku on je štampu obasuo reportažama i člancima sa rusofobskom sadržinom, ubeđujući javno mnjenje  da Rusija predstavlja smrtnu opasnost za Britaniju. Prikazivao im je mračnu sliku ruskog upadanja ne samo u Tursku i Persiju, već i u Indiju. Urkvart je prognozirao da će Rusija, pošto od Persije napravi svoj protektorat, uskoro  Persijance da okrene protiv Indije, obećavajući im ogromne trofeje.

Psihološka računica je bila dobra, komercijalne koristi od eksploatacije indijskih bogatstava su englesku elitu interesovale više od bilo čega drugog. Strah od ruskog pohoda na Indiju u Britaniji je dobio karakter patologije i, uostalom, Urkvartove reči su pale na tlo koje je pripremio još Kinejr – britanski savetnik persijskog šaha još iz vremena rusko persijskog rata 1804. – 1813.godine.

Kinejr je bio među prvima, ako ne i prvi vojni ekspert, koji je izvršio pažljivo analitičko istraživanje koje se odnosilo na osetljivost Indije od spoljnog upada. Pošto je odlično znao geografiju Turske i Persije, on je zaključio da će za Ruse pohod na Indiju predstavljati vrlo težak zadatak. Bez obzira na to, u principu je Rusija za to sposobna, jer je njena armija jaka i disciplinovana. Oni koji žele da osvoje Indiju na putu će naići na planine i široke reke. Posebnu pažnju Kinejr je posvetio surovoj klimi i ledenom mrazu koji je u tim krajevima čest, ali zar Rusi mogu da se boje zime? Uostalom, i reke se mogu prelaziti. Kinejr smatra da će armija Rusije, ukoliko svoj pohod počne od kavkaskih baza ili iz Orenburga, morati da pređe Avganistan. U prvom slučaju protivnik će koristiti Kaspijsko more,  i neće mu trebati da maršira preko Persije.

Bilo kako da bilo, kada je Uvart počeo da plaši Engleze „ruskom pretnjom“ oni su se prisetili i Kinejrovih razmišljanja. A onda je Rusija počela da povećava svoju flotu, što je sumnjičavost Londona još više pojačalo. Šta više, Urkvart je pripremio provokaciju. Uz njegovu dozvolu 1836.godine engleski brod „Viksen“ je krenuo ka čerkeskoj obali. Štampa je dobila zadatak da naširoko o tome obaveštava stanovništvo Britanije. Uskoro je naš jedrenjak uhapsio brod, i to je izazvalo buru negodovanja engleske javnosti. Peterburg je, sa svoje strane, optužio London da čerkezima šalje agente kako bi ih ubedio da dignu ustanak.

Odnosi između dve prestonice su bili usijani do krajnosti, a Englezi su odlučili da smire situaciju tako što su u ličnosti Urkvarta našli žrtvenog jarca.  Njega su penzionisali i on je počeo da se bavi drugim poslovima, ali to uopšte nije značilo da je Britanija odlučila da Kavkaz ostavi na miru. Glavne bitke su tek bile  pred njima…

Izvor: Fond Strateške Kulture