Британска елита није дорасла енергији промена

Британска елита уплашила се енергије промена коју је пробудио референдум о изласку из Европске уније и сада настоји да разбије политичку сцену како би блокирала евентуални развој народног, пре свега енглеског бунта, који је тај референдум симболизовао. Део елите који је из својих интереса подржавао и финансирао кампању за излазак из ЕУ веома брзо се помирио са оним другим до пре неки дан противничким делом и сада заједно креирају политички хаос. Јер циљ изласка из ЕУ је постигнут, и сада је потреба да се заједничким снагама целе елите на унутрашњем плану сачувају старе позиције и да се ништа не мења.

Велико је, међутим, питање како ће се даље развијати ситуација у Британији и какве ће последице имати та најновија епизода (зло)употребе грађана и народног расположења. Дух народног бутна против британске елите је референдумом пуштен из боце.

Уједињена британска елита није много чекала после референдума. Прво су центри моћи кренули у рушење лидера опозиционе Лабуристичке партије Џеремија Корбина. Он је додуше формално подржао кампању за останак, што је била и званична позиција лабуриста, али је међу посланицима своје партије оптужен да се није довољно ангажовао и да је зато он, а не народ који је гласао, одговоран за пораз оних који су за останак у ЕУ. Уследила је диригована кампања: прво је његов цели кабинет, влада у сенци, поднео оставку а онда су посланици лабуриста организовали гласање о поверењу свом лидеру. Већина, њих 174, гласало је против Корбина, а само 40 преосталих посланика је на његовој страни. Корбин је, међутим, упркос невероватној хајци, одбио да поднесе оставку, јер је он, према правилима лабуриста, изабран гласовима чланова и симпатизера те партије, а не посланика. Очекује се и формална процедура изазова његовом лидерству, што значи нове партијске изборе. Те би изборе могао поново добити Корбин, јер још увек има велику подршку чланова Лабуристичке партије. Пре годину дана је изабран са 66 одсто гласова чланства, што је проценат који никада ни један лидер није добио. Ако је толико људи гласало за Корбина, кога онда представља 80 одсто посланика који су против њега, чији су они представници.

ПРЕОПАСНИ БОРИС ЏОНСОН

Онда се кренуло на владајућу Конзервативну партију, чији је лидер и премијер Дејвид Камерон већ поднео оставку. Циљ је да се спречи да лидер кампање за излазак из ЕУ и веома популарни политичар, донедавни градоначелник Лондона и сада посланик Борис Џонсон, постане лидер конзервативаца и самим тим и премијер. Џонсон је два пута победио на изборима за градоначелника Лондона и победио је и као лидер кампање за излазак из ЕУ. Јавност га је већ видела као фаворита да постане нови премијер. Али британска елита, која је због својих интереса подржавала кампању за излазак, само је употребила Борисове способности за остварење свог циља. Тај циљ је остварен и сада је Борис постао опасност због велике подршке у јавности.

Он потиче из привилеговане породице, отац му је био високи британски дипломата, али није типичан део естаблишмента. Више личи на оне енглеске ексцентрике који су вековима обележавали историју Велике Британије и као такав није склон контроли моћника. Елита се уплашила да би он на месту премијера, а уз велику популарност у народу, могао за елиту постати нерешив проблем и одмах је одлучено да се то по сваку цену спречи. Покренута је велика негативна кампања против Џонсона, заснована махом на личним увредама, и поново су у главној улози посланици. У случају Конзервативне партије то је чак и много једноставније, јер су другачија правила него код лабуриста. Посланици конзервативаца изаберу два кандидата и онда за једног од њих гласа чланство партије, и то они чланови који редовно плаћају партијску чланарину.

Елита је одмах истакла свог кандидата, министарку унутрашњих послова Терезу Меј. Она је одавно позната као евроскептик, али је сада подржала премијера Камерона и кампању за останак, што је, најблаже речено, чудно. Јер избор новог лидера изазвао је пораз те кампање на референдуму и како се сада за новог премијера нуди неко ко је поражен на гласању. У конкуренцији са Џонсоном није имала шанси. Да би се ублажила та брука, изведена је специјална операција да се најближи сарадник Бориса Џонсона у кампањи за излазак, министар правде Мајкл Гов (на слици хоре десно), кандидује за лидера. Специјална операција је, како изгледа, изведена преко Говове жене Саре Вајн (на слици горе лево), новинарке листа Дејли мејл, која је објавила наводно приватну преписку са мужем у којој га упозорава да је Борис „непоуздан“. То је једна од грандиознијих издаја и један од највећих политичких ножева у леђа у новијој британској историји. И Борис је онда саопштио да се повлачи.

СУЂЕЊЕ ТОНИЈУ БЛЕРУ?

Поред спречавања ширења народне побуне и задржавања статуса елите, има још један разлог за разбијање политичке сцене Британије, који је такође део проблема са којима се елита суочава. То је скоро, 6. јула, објављивање извештаја судије Чилкота о околностима инвазије на Ирак 2003. године. Та истрага је започета 2009, и до сада су њени резултати неколико пута одлагани. Извештај судије Чилкота ће, како се сазнаје, највећу одговорност за британско учешће у рату у Ираку „доделити“ тадашњем премијеру Тонију Блеру. У многим елементима Блер би могао бити и оптужен за ратне злочине. То ће бити тежак ударац за британски естаблишмент, који је тада здушно подржао Блера и његову ратничку политику.

Лидер лабуриста Корбин је још раније изјавио да ће као партијски шеф и вођа опозиције тражити да се Тонију Блеру суди због рата у Ираку. И зато се сада елита, због Блерове и сопствене заштите, бацила на рушење Корбина. Та цела кампања поверена је самом Блеру и његовом идеологу, такозваном „принцу таме“ Питеру Манделсону, човеку који је два пута морао да поднесе оставку на функцију министра због корупције. Подизвођачи радова су посланици блиски Блеру и Манделсону и у једној и у другој партији. На сличној позицији према Блеру је и Борис Џонсон и, у случају да је он постао лидер конзервативаца, онда би сасвим сигурно Блеру судила судница.

Отворен је, међутим, политички процес који је већ потпуно разрушио политичку сцену Британије, али није јасно како ће се он даље развијати. Енергију коју је пробудио референдум није тако лако обуздати као ни оне који су жртве постреферендумских махинација и завера. Следи дубока и озбиљна политичка криза. Многи верују да би Британија ускоро могла да добије и једну нову политичку партију која ће бити ношена стварним расположењем јавности, а не затвореним политичким круговима Вестминстера и елите из лондонског Ситија.

Та нова партија значила би крај две традиционалне партије – Конзервативаца и Лабуриста – које су се смењивале на власти у целој модерној историји. Јер ови који су сада на сцени, који сада седе у парламенту и министарствима, су, свима је јасно, потрошена политичка снага и они немају ни минимум капацитета да се земља извуче из дубоке кризе. Велика већина тих посланика нема никакве везе са онима који су гласали за њих, него су само заступници интереса центара моћи. Како је недавно неко написао, ти посланици боље познају Фиренцу, Париз и Барцелону него места у којима су изабрани и које представљају. У таквим околностима верује се да би ванредни избори у Британији могли бити већ идуће године, и то са вероватно једном новом политичком партијом коју ће чинити они које су конзервативци и лабуристи понизили а који су током рефендума о ЕУ препознали заједничке циљеве и ујединили се. Међу њима је и Борис Џонсон.

Резултат референдума се не доводи у питање, јер то је био циљ, али за британску елиту је кључни проблем како обуздати пробуђену енергију и зато је неопходно спречити било кога ко би могао бити представник те енергије. Да ли је, међутим, то могуће, знаће се врло брзо и утисак је да би то могао бити узалудан посао, куповина и губљење времена, и само додатно распиривање ватре. Актуелна елита, као и „народни“ посланици, очигледно више не познаје грађане своје земље, сувише су далеко од реалности.

Извор: Нови Стандард