Бжежински о Русији, Кини и хладном рату

Руском инвазијом на Украјину и окупацијом Крима, колапсом граница Ирака и Сирије и повећањем кинеских активности у Јужном и Источном Кинеском мору можемо доћи до закључка да се пост-хладноратовска ера завршила 2014. Да ли је то тачно?

— Пост-хладноратовска ера није заправо била „ера“, то је био постепени прелазак из билатералног хладног рата у сложенији међународни поредак, који и даље захтева две светске силе. Укратко, овај поредак би укључивао Сједињене Америчке Државе и Народну Републику Кину. Кинеско-америчка трка има два значајна фактора по којима се ово разликује од хладног рата: ниједна страна није идеолошки оријентисана и обе признају да су потребне једна другој.

Планирани амерички потез тзв. „пивот у Азији“ је морао да сачека због кризе у Украјини и на Блиском Истоку. До које мере су неизвесни односи између Кине и америчких савезника у региону?

— Не слажем се са природом питања. Заиста мислим да је Америка ставила до знања да ни САД ни Кини није у интересу да се петљају у ситуације које могу довести до сукоба. Недавни показатељи да ће Кина преговарати са Индијом и Јапаном јасно показују да потпиривање старих ватри Кини није у интересу. Прави проблем „азијског пивота“ била је његова практична формулација, која је налагала да се војним средствима „сузбије“ и „изолује“ Кина. Кинези су схватили да ми нисмо желели да их изолујемо, већ да већ да смо желели да избегнемо сукобе на Блиском Истоку који би могли да се прошире.

Си Ђинпинг је искористио рат против корупције како би преузео моћ више него иједан кинески вођа од Денг Сјаопинга, дакле у последњих 30 година. Како мислите да ће се Сијев мандат развијати?

— Моћ у Кини је некако више неформално дефинисана и њена ограничења поставља политичка реалност, а не уставни поредак. И то је разлог због којег није лако закључити да ли је Си најмоћнији председник још од Сјаопинга. Он свакако јесте личност од ауторитета, и више од било ког претходника присутан је на међународној сцени. Он је такође врло одлучан у борби против корупције, која је постала главни проблем унутрашње слабости. У том смислу се може рећи да је његов моћ ширих размера, али исто тако треба напоменути да се његови претходници нису сретали са оваквом акутном корупцијом, која се појавила пре пар година.

Истовремено се у партијским часописима истиче како би кинеске оружане снаге требало да буду у служби Комунистичке партије, а не нације, и то наговештава да војска има своје погледе на унутрашња питања и да повећава своју улогу у државној безбедности. Партијска елита, наравно, није одушевљена тиме.

Да ли режим руског председника Владимира Путина може опстати и поред ниских цена нафте и западних санкција? Који су ризици по руску привреду, која и даље слаби, где Путин није у стању да се побрине за своју политичко упориште?

— Наравно, постоји опасност да Путин у једном тренутку узврати и направи огромну међународну кризу и направи неку нову форму рата на релацији Исток-Запад. Али, да бисмо то узели у обзир, морали бисмо подразумевати да је он довољно јак за рат пуног обима. Исход би био непредвидив, али би у сваком случају био врло лош по руско благостање. Ако руска привреда настави да опада, а Запад успе да одврати Путина од примене силе, онда би и даље била могућа некаква прихватљива резолуција (ја бих препоручио модел Финске). Али то опет зависи од тога да ли ће САД и даље бити одлучне у стабилизовању Украјине.

После повлачења америчке војске из Авганистана и Ирака, велики део света сматра да су САД у „повлачењу“, слично као и после рата у Вијетнаму. Да ли Америка сада жели да се изолује? Или ће тражити неки нови Вијетнам?

— Ја не мислим да је Америка у „фази повлачења“. Чињеница је да је прерасподела моћи довела до тога да Америка више није хегемона сила, и она сада мора прихватити да је свет далеко комплекснији. Ширење сукоба широм Блиског Истока узроковано је верском нетрпељивошћу, а не америчким интервенционизмом. У таквим околностима се мора више пажње придавати националним интересима Турске, Ирана, Саудијске Арабије, Израела и Египта. И по том принципу не сме се дозволити да интереси неке од ових земаља буду у сукобу са америчким интересима.

Шта би свет највише могло да изненади у 2015?

— Можда постепено појављивање либералне средње класе у Русији. Та средња класа је почела да игра значајнију улогу у формирању унутрашње и спољне политике под Дмитријем Медведевим. Повратком Путина на власт та класа је брзо сузбијена националним шовинизмом. Али шовинистичким приступом нећете решити ниједан међународни проблем, поготово кад је Запад интелигентан и уједињен. Руска средња класа, сасвим логично, жели да живи у друштво попут западноевропских. Русија која постепено почне да нагиње ка Западу ће бити иста она Русија која ће престати да ремети међународни систем.

Превео – Андреј Цвијановић

Извор: Project Syndicate/Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Бжежински о Русији, Кини и хладном рату