Дан Републике и ове године је прослављен управо 9. јануара, када је она и рођена. Али преварио се ко год је помислио да је протекторат уважио аргументе Српске и Србије и да је тиме „проблем датума” трајно скинут са дневног реда многобројних неспоразума унутар БиХ и БиХ са Србијом. Напротив, следи даља ревизија „Дејтона”…
На страну што су се већ дан касније, 10. јануара, у Сарајеву окупиле локалне НВО, попут ВКБИ и „Круга 99”, и поводом празника осуле на Српску, Србију и Србе и поименце на Вучића, „који се лажно представља у ЕУ, а наставља Милошевићеву политику према БиХ”.
Озбиљнији проблем је што Уставни суд БиХ, по коме је Српска „дужна да термин обележавања Дана Републике усагласи са принципом националне равноправности”, своју ранију одлуку није ни повукао ни преиначио. Одлука из новембра прошле године једино до ономад није била објављена, па није ни ступила на снагу. Формално, зато што „издвојена мишљења нису била још ауторизована”, а стварно – зато што је одлука била изазвала буру негодовања у Српској, уз подршку званичне Србије.
Очигледно, протекторат је само тактички био одложио примену одлуке да би је, ево, месец и по касније, активирао „на хладно”: десетак дана након овогодишње прославе и скоро годину пре следеће. Овим маневром протекторат је погодио српски менталитет и у РС већ кажу: „Важно је да смо сада истерали своје, а за догодине ћемо већ видети.”
У први мах се мислило да је Уставни суд оценио да су несрби у Српској дискриминисани јер се Дан Републике поклапа са крсном славом Светог Стефана. Сада се испоставило да је проблем заправо у томе што РС није 1992. формирана уз сагласност Муслимана и Хрвата. Српска је, међутим, и настала баш као реакција на такође једнострану одлуку несрба да против воље Срба прогласе независну БиХ. Али, суд у Сарајеву ради попут оног у Хагу.
Наизглед, невоља је у томе што је Уставни суд БиХ предвиђен „Дејтоном” кога се Српска грчевито држи у одбрани од бошњачких и „међународних” притисака. Међутим, такође по „Дејтону”, протекторат је временски орочен на десет година, а то се односи и на оно троје иностраних судија који још увек седе у Уставном суду БиХ, иако је требало да оду још далеке 2005. Штавише, управо њихови гласови су и пресудили да апелација Изетбеговића млађег о „дискриминишућем датуму Дана РС” буде прихваћена.
Уставни суд БиХ је постао алармантан проблем за Српску јер је управо та институција преузела функцију насилне интеграције БиХ са које се неформално повукао високи представник. ОХР се отимањем надлежности, наметањем закона и сменама политичара већ толико компромитовао да Инцко практично данас само статира у БиХ. Истовремено, као ударна песница удружене бошњачке и међународне заједнице, уздигао се Уставни суд БиХ.
Уместо персоне протектора, наоружаног диктаторским бонским овлашћењима искочила је дејтонска институција у чијој сенци одлучује девет за јавност анонимних судија. И све је „по праву и закону, стручно и професионално”, али увек на рачун суверенитета РС, а у прилог јединствене БиХ. И без изузетка је одлуком већине, коју чине троје иностраних судија, удружених са двоје бошњачких, наспрам мањине од двоје српских плус двоје хрватских.
Уставни суд БиХ показао се ефикаснији инструмент за рушење Српске него ОХР. Високи представник је отимање, наметање и смењивање морао барем накнадно и притисцима, претњама и уценама да прогура кроз парламент Српске. То трећа, независна грана власти не мора и ње се, заједно са оном тројицом својих судија, протекторат неће лако одрећи. Све је почело када је Карлос Вестендорп открио да од демократске интеграције БиХ нема ништа.
Већ је заборављен његов узалудни покушај да се равноправно договори заједничка застава БиХ. Трагање за симболима и бојама који би истовремено изражавали заједнички идентитет сва три народа показало се немогућа мисија. Пропала је чак идеја да се површина платна напросто подели на три поља и да сваки народ на своје стави оно што жели. Оно што су једни изабрали иритирало друге или треће. Најзад, расписан је и конкурс, а жири је прихватио решење које није имало везе ни са народима, ни са ентитетима, ни са БиХ.
Од тада је метод конструкције заједничког БиХ именитеља сведен на негирање свега што је српско, и то управо преко Уставног суда БиХ. Измењени су грб, застава и химна РС, са имена градова скинут је префикс „српско” (Србиње, Српско Сарајево итд.). Бошњачке комшије су тражиле и, уз помоћ оне тројице странаца у Уставном суду БиХ, добиле заштиту од свега што чини симболички идентитет Српске и Срба. Наши „ослободиоци”, „цивилизатори” и „просвећени пацификатори” мењали су имена тргова, ноте химни, датуме светковина и свега онога што чини нашу традицију, идентитет, континуитет и меморију.
Елем, уколико Српска, поводом промене датума Дана Републике, хитно не распише и онај други референдум о уклањању странаца из Уставног суда БиХ, биће то, после десетогодишње паузе, почетак новог циклуса ревизије „Дејтона”. Само више не у режији ино-политичара него ино-правника. И, завршиће се променом имена Републике Српске јер је, по већ виђеној логици, такође дискримишућа по несрбе који живе у њој. Уставни суд ће је на Бакирову нову апелацију преименовати у још једну Федерацију БиХ. А да би се именом разликовала од већ постојеће – зваће се „Источна ФБиХ”. Ко не верује гледаће!
