Чекајући на Јевропу или српско 36. поглавље

Светлуцави предновогодишњи осећај уприличила је и вест из Брисела да је Србија отворила два нова поглавља, па ће до дана после кога се сумирају годишњи резултати бити на првој трећини нашег дугог, помало нејасног и још увек неизвесног пута до чланства у ЕУ. Од 10. октобра 2005. год. и почетка преговора о ССП минуло је 12 година. Преостале су две трећине од постављених задатака, а све учесталије се јављају ментори из чијих речи закључујемо да би успешан крај свих тестова и провера могао стићи са Новом 2025-ом.

Ова „шаргарепа” чије посебно дизајнирано и генетски модификовано семе тек треба да се створи у лабораторијама Брисела, Берлина, Хага, Париза и Загреба (оних које су „технолошки најопремљеније“ за тзв. „српско питање“) може и да се понуди касније, знамо и за такву могућност. Није ово никакво вежбање нашег (не)стрпљења већ напросто став поменутих држава о Србији односно Западном Балкану. Ипак, могуће је и скраћење изреченог рока, уз „само“ два услова. Да беспоговорно испунимо и више од траженог и да Русија овде постане још утицајнија, па макар и тзв. „Косово“ и не буде стигло на исти (исфорсирани) број окончаних поглавља као и Србија, а ради истовременог уласка. У међувремену нама и даље предстоји непрестана циклична потреба да се ревитализује колективна увереност да ће ЕУ до тада опстати, а тако и оправдати потрошено време од две деценије за доказивање да смо у служби „европске“ идеје заиста верни и поуздани.

Оно што није обухваћено у успостављеној тријажи са 35 задатака и што је можда и важније за живот грађана односи се на „поглавље“ о нашој унутрашњој (не)цивилизованости. Наша комуникациона платформа за разговор са нама самима, која обухвата наше међусобне односе, погледе и размишљања, укупност наших ставова и стремљења према општедруштвеним вредностима и нормама којима се успоставља ментална и друштвена хигијена и стиже до каквог-таквог поверења у институције државе и атрибуте власти. То је све оно што представља наше сталне изазове који вежбају издржљивост наше психе. Свакако и оно што задире у дубински друштвени контекст и тражи пожељне промене.

Ево покушаја сагледавања неких безвремених “малих“ тема кроз навођење неколико примера у највећем граду српског народа, а који осликавају стање, сликају наше лице и шаљу јасну поруку да још увек нисмо способни да себе видимо очима других.

Ваљало би да у музеј грешака отпремимо некажњено узурпирање градског односно државног земљишта. Да се у потпуности обесхрабри, забранама и казнама, узнемирујућа популарност нелегалне градње. С тим у вези  да се онемогући легализација бахатости некадашњих лоших ђака, који су нас победили, и који су претходно ослобођени од тешкоће срамоте, нечасним радњама стекли велики новац и на отетом граде по својој жељи и вољи, свом стилу и нахођењу. Преимућни и узохољени, вођени неограниченом жудњом за стицањем, тим истим новцем подстичу део корумпиране општинске и/или градске власти да се обаве сви прописани поступци до безбедног и вечног стицања таквог власништва. Јавна је тајна да се њихови предмети приоритетно решавају, по уходаној схеми и утврђеној тарифи. Накнадна и лажна документарност прераста у објективну реалност. Нова потврда нашег колективног опраштања дивљачки опљачкане будућности. Аутодеструктивни друштвени нихилизам.

Било би од користи да се на свим стајалиштима јавног градског саобраћаја поставе надстрешнице, а са њиховог места и непосредне околине изместе киосци и припадајући, све разноврснији, мобилијар који онемогућују лаку комуникацију путника, спречавају поглед на долазећа возила, представљају ругло и изазивају подсмех цивилизованог света, укључујући странце, туристе и знатижељнике који живе, бораве, посећују или се затекну у главном граду. За мање од годину дана од почетка примене обавезајућег коришћења одабраног јединственог типа киоска у три централне градске општине, одступа се од утврђеног. Расхладне витрине опет ничу поред  киоска иако они садрже простор за исте, и представљају једино дозвољено место. Приличан број власника није ни приступио замени за нову и јединствену форму оваквог продајног простора. Изостанак вољне спремности надлежних органа најурбанијих градских општина да истрају у доследном спровођењу установљеног цивилизованог кода основано указује на претпоставку укорењеног и беспоследичног коруптивног односа.

Препоручљиво је и увиђавно да возила јавног градског превоза буду нископодна. Баш као у готово свим већим, а не само главним европским градовима. Да буду колико-толико једнообразна. Да бројеви линија буду осветљени и видљиви, да нису исписани руком, да се истакну на бар три места на возилу, те да простор возача није облепљен пожутелим листовима дневних новина, а предња врата без пластичних флаша као подупирача. Нигде толико врста, модела и типова возила не постоји у јединственој служби јавног превоза у једном граду. И они које сматрамо да (чак) и за нама каскају више не уводе у јавни превоз аутобусе са улазом од три или четири степеника. Ето, и за њих би се могло, са великом поузданошћу закључити, да имају више успеха у спречавању корупције у органима који издају дозволе за јавну употребу тих олињалих превозних накарада.

Од значаја ће бити уколико се комунална полиција заиста укључи у какво-такво одржавање реда спречавајући и кажњавајући бесомучно шарање фасада, писање графита, лепљење све агресивнијег рекламног материјала по надвожњацима, електро-стубовима, наткривеним стајалиштима јавног градског саобраћаја и постављање купастих рекламних паноа под ноге пешака. Да се заштите бетонски носачи мостова и саобраћајних петљи од дрског саучешћа у предизборном плакатирању (укључујући и партије на власти) и исписивање међусобно увредљивих порука. Ово је и место за нашу нову дилему: Да ли то може да обезбеди оваква организација и структура комуналне полиције: колико је оправдала своје постојање; шта је оно што недостаје за снажнију и свакако видљивију активност?

Било би лепо и пожељно да разум добије још мало времена како би испоставио трајни налог да се градска насеља премреже контејнерима за рециклажни материјал, папир, стакло и пластику. Онако како то одавно и увелико раде уређена друштва и државе широм овога света. По истој теми ваљало би да се успостави редовно занављање контејнера за уобичајени отпад и умножи њихов број. Остаје нада да ће надлежни препознати дужност да нађу начин како да се заувек обесхрабре вандали који краду поклопце уличних шахтова и тако доводе у опасност учеснике у саобраћају, посебно мотоциклисте.

Више је него пожељно да се „уоброче“ власници пословних простора у погледу истицања рекламних табли односно табли којима се врши представљање радње и делатности. Оковане су фасаде тржних центара, често до самог крова. Поруке које нам са фасада шаље архитектура скривене су иза последица насталих такмичењем у заузимању последњег слободног простора. Кич тог шареног и неопорезованог рекламног бесмисла надвисио је и сваку наду у способност локалних власти да заустави ароганцију која привлачи подсмехе, свакако и оних поменутих на почетку овог текста, у чији загрљај више тумарамо, а мање идемо. Намећу се и нека питања: колико новца је уплаћено у буџет од ове врсте јавног  рекламирања; колико би било више да се изврши одговарајуће опорезивање; спречавају ли постојећи прописи такво увећање буџета…?

Захвално ће бити уколико се уведе ред у пословање кафеа, бистроа, кафића и   полухигијенских објеката брзе хране који формирају баште и постављају столове без дозволе и питања, проширују радни простор угрожавајући безбедност пешака и затварајући пешачке пролазе између објеката. Изузев часних изузетака, углавном бучно раде иза прописаног радног времена, толеришу непоштовање забране пушења у простору који су наменски сами одредили, издају лажне фискалне рачуне или некакве предрачуне,  држе особље без униформи и документације о радном ангажовању и постављају оградне бетонске жардињере додатно освајајући предвиђени пешачки простор. Логика ситносопственичке економије трајно је надјачала логику опште добробити. Тужна је ограниченост доброте.

Лепо и вишеструко корисно би било да надлежни, које грађани плаћају, онемогуће прекупце да владају пијачном продајом и закупљују продајне тезге достављајући сумњиву документацију  о сопственој производњи; да се оконча продаја новогодишњих прасића из гепека аутомобила и врхова варварски исечених јелки; да одвикне некултурне који паркирањем кола на тротоару спречавају пролаз дечијих и инвалидских колица; да електро стубови служе као носачи реклама и путокази до продајних или услужних места; да се уклоне огромни билборди који на важним градским раскрсницама ометају визуру простора са историјским и значајним националним објектима, а који су фокус туристичког разгледања и фотографисања; да простор станица јавног превоза не представља неочишћену пепељару; да се оконча свака продаја воћа и поврћа из амбалаже која стоји на плочнику, а понекад на бетонским жардињерама са кантом за улично смеће; да се подземни градски пролази не користе за препродају шверцоване робе… Има ли српско друштво мало снаге и више храбрости да се примакне разумевању проблема и разрешењу онога што нас надилази и превазилази, те последично негативно одређује и обележава?

Добро би било да се власт потруди да се поштује цивилизовано обележавање зграда, кућа и привредних објеката кућним бројевима, да се тако скрати лутање и у самом центру града у којем је у више од половине зграда изостала нумерација, а са њом и свака наша могућност да будемо на услузи и себи и другима. И онај део што је бројевно означен, учињен је са видљивим немаром оличеним кроз шаренило у изгледу и величини тих бројева.

А шта је са нескривеним нападом на балконе и фасаде!? Први се преправљају, прерамљују, озиђују или застакљују. Углавном, вођени чудним унутрашњим диктатом, сваки од власника то чини по свом рецепту и на свој начин. Одабрани стил углавном одређује новчаник и увек наша „непогрешива“ инструкција из главе да је баш тако најбоље. Тако озваничен крезуби неред, који ће надживети бар тог првог власника стана, већ је постао једна од наших препознатљивости. Осим себе самих изгледа да је прилично тешко питати и друге за мишљење о истом. Сви су изгледи да ће повратак у пређашње стање постати само нада у одрживост неодрживих замисли.

Клима-уређаји постали су најупечатљивији израз фасадне орнаментике. Са довољно разумевања за одабране и постављене моделе уређаја, изостаје сваки разлог који подржава след и (не)ред у којем су без питања и дозволе приковани уз фасаду. Видљиви немар употпуњују начини којима је решено одвођење воде из уређаја. Са повећањем спратности опадају шансе да се изведе било какво црево па се вода слива или капље уз фасаду, на тенде пословних простора, по тротоару или глави пролазника. Жалосно не схватамо да ово прераста у лако памтљив утисак о поражавајућој оскудности сваког естетског обрасца. Свакако, и поразу оних које грађани плаћају да могу да утичу на регулацију овог немара. Показујемо неспремност да ако већ инвестирамо нека то буде инвестиција у сваку врсту будућности.

Наравно, постоји слобода располагања својом имовином, али постоји и култура располагања, а култура је истовремено и одређени ниво неслободе јер подразумева ограничења. У супротном, – нема културе.

Биће од опште користи и значаја ако се успостави ред у истицању јавних натписа. Од назива фирми и установа до димензија и локацијске могућности истицања. Наравно, и до писма и језика на којем је сачињен испис. Зашто надлежни део власти дозвољава регистрацију назива фирми који нису исправно исписни (Еуротранспорт; Еурохраст…), или оне на енглеском језику, а нису изворно иностране фирме (Textile house; Second hand shop; Battery shop, Sandwich bar, те бројни traveli и toursi…). Уместо свету ближе смо исмејавању коришћењем термина који се надмено и некритички нуде домаћем купцу, као  што су Happy hour, Crazy week, Black Friday… а тако исто и речи и изрази којима се обавештава о распродаји, новој колекцији и низу других упечатљивих обавештења. Тужна је претпоставка да испис на енглеском језику „потврђује“ поузданост професионалног односа и друштвени положај власника. У комбинацији са толико честим и јавним коришћењем речи „супер“, „брате“, као и оне кратке одомаћене речи која, код нас, више и није псовка ствара се оквир за нови начин комуникације на српском језику будућности. Ова поражавајућа оскудност говорног садржаја одомаћује се у јавном медијском простору и умањује оптимизам за долазак оног бољег.

Та наша спрдња са нама самима, присутна полуписменост у јавном простору у ком се укршта велики број људских потреба, и избегавање коришћења српског језика и писма удаљују нас од коцкица за склапање мозаика сопственог смисла. Стање прерасло у подручје нелагодности и јалове борбе за принципе који су одбачени.

Ово „36. поглавље“ на нашем путу ка уређености у сагласју са токовима и наслеђем европске цивилизације подразумева и суочавање са сопственим наслеђем, пре свега оним који нас вековима инструише да смо тако често баш ми „у праву“. Уз посебну пажњу на деструктивност енергије коју, попут перпетуммобила, производи и одржава тај моћни набој (нашег) ината. Да препознатљиву српску тврдоглавост прилагодимо нежнијем приступу за схватање и разумевање туђих аргумената, јер и наша слобода престаје тамо где почиње слобода другога. Да се повремено сетимо времена непријатне и потпуне изолације (економске, културне, научне, спортске…). Тада смо у складу са изричитом или прећутаном вољом света (који не троши време за утврђивање истине) били у четворогодишњем колективном затвору, од краја маја 1992. до почетка октобра 1996. год.

Следи нам једна од последњих прилика да покушамо да средимо намештај у нашој кући. Да мало поспремимо подрум наше данашњице. Да нађемо загубљене обрасце које смо заборавили па затрпали нашом свакодневном површношћу. Ваљало би да се уз захвални напор преостале колективне цивилизованости упознамо, суочимо и изборимо са диктатом сопственог немара. Да са више слуха чујемо и разумемо једни друге и време које је испред нас јер, ако већ идемо у бриселски загрљај, кључ за разумевање других 28 лежи у истој способности према нама самима.  Живот захтева да у њега уронимо чак и ако бисмо остали без ваздуха, јер се налазимо пред изазовом очигледности.

Заборављамо да нас други  (пр)оцењују и памте по осећању које смо код њих побудили. Значење наше комуникације је у реакцији других, а не у ономе што смо ми желели да кажемо. У ово дигитално доба брзо и лако се може дознати како то, по поменутим темама,  други велики градови комуницирају са собом и светом, од евроунијског, америчко-канадског, руског, аустралијског, јапанског и других непобројаних друштава са више правила и реда.  Хоће ли стићи време да престанемо да патимо од синдрома немогућности да нешто учинимо са сопственом будућношћу? Зашто смо неспремни да боље сагледамо себе и доведемо у стање да нам се отвори ум и (у)каже оно право.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина