Четник који је пресудио Анти Павелићу (2)

ЦЕОПОМ-Истина започео је фељтонски серијал „Четник који је пресудио Анти Павелићу“, са жељом да јавности приближи људе и догађаје који су довели до смрти хрватског поглавника Анте Павелића, једног од највећих злочинаца Другог светског рата. Иако рањен са два метка Павелић је преживео атентат који је на њега извршио четник Благоје Јововић 10. априла 1957. у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса, али је, две године касније умро од последица тог рањавања, будући да због дијабетеса од кога је боловао није могао бити оперисан.

Серијал смо почели општим представљањем тих догађаја, а настављамо га одабраним деловима двотомног документарног романа Пере Златара “Мета Павелић: Жив или мртав” који сјајно описује ове догађаје и људе који су у њима учествовали, а плод је Златарових вишедеценијских истраживања последњих година Павелићевог злочиначког живота.

*  *  *

У тренутку када почиње епизода са Јововићем, у аргентинској престоници су и – оперативци хрватске Удбе, Моссада и Удбе из Београда…

Буенос Ајрес, петак, 11. јануар 1957.

У стану слободног новинара Хосеа Дефранческија, председника Друштва Југословена у Аргентини, зазвонио је телефон:

“Хола, сенор Дефранчески. Зове вас Благоје Јововић…”

“Живели, господине Јововићу. Кад сте дошли из Мар дел Плате?”

“Преселио сам се недавно за стално у Буенос Ајрес.”

“Је ли? А шта је с вашим лепим хотелом у Мар дел Плати?”

“Дочекао сам, најзад, крајем прошле године, аргентинско држављанство. Трећину свог власништва хотела, као што сам вам најавио, продао сам повољно двојици сувласника. Сада сам овде управник ноћног клуба у Боливаровој улици. Власник му је мој Србин, Бошко Марјановић, мислим да га знате…”

“Шта вас је навело, Јововићу, да се оставите хотелијерског посла кад вам је изванредно доносио?”

“Навело ме је оно о чему смо лане разговарали, сећате ли се?”

“Наравно да се сећам.”

“Зато вас и зовем. Има ли новости о томе? Чекао сам, али нисте ми се јавили…”

“Не бих волео да говорим преко телефона. Најбоље је у четири ока. Данас нисам у гужви и могли бисмо негде сести. Рецимо у пола шест…”

“Одговара ми. Тамо где смо се и прошли пут видели. У Папа Деус (Pappa Deus), на Сан Телму, на тргу Дорего…”

“Договорено, господине Јововићу. Стижем у пола шест.”

Благоје Јововић трошио је тридесет пету. Двадесет друго годиште, рођен у селу Косићу код Даниловграда, у Црној Гори, из братства Бјелопавлића. Занесен просрпским и монархистичким опредељењем, борио се у четничким добровољачким јединицама. Кад је у сплету ратних догађања наслутио да ће се ускоро наћи на страни потучене војске, пребегао је крајем 1944. у Италију, а два лета потом обрео се у Енглеској. Из Лондона се у јесен 1947, као расељеник, иселио у Аргентину. Брзо се снашао, уздигао се као успешан трговац, индустријалац и хотелијер те дошао на глас сналажљивог предузетника који уме да створи новац. У Мар дел Плати оженио се Гладом, Аргентинком, која му је родила сина Гаврила и кћерке Марију и Габријелу. Из Црне Горе повукао је младу сестру Ану, која се у Росарију удала за Аргентинца.

Благоје је повезан са српским православним клером у Аргентини и новчано, широке руке, помаже црквену општину Свети Сава. Није скривао да је упркос ратној пропасти остао веран четничком покрету па је основао борачко удружење које је назвао по генералу Дражи Михаиловићу. Још је и мецена црногорског друштва Његош. Одлично је савладао кастиљански па и не препознају да није изворни Аргентинац.

Средином прошле године у тиражном дневнику Ла Пренса из Буенос Ајреса раширио му је зенице прилог Хосеа Дефранческија, који је напао усташке емигранте зато што су као плаћеници, предвођени својим поглавником Антом Павелићем, обављали прљаве послове за прошлог председника Хуана Перона, а и да су њихове “тројке” уцењивале, злостављале, па и убијале противнике збаченог поретка:

– Буенос Ајрес је доживљавао црне дане кад су му грађани даноноћно стрепели од терориста и терористичких хорди које су претиле опозиционим странкама. Тим организацијама припадали су досељеници с тла Југославије. Искусни ратници, који су учествовали у Другом светском рату, основали су добро наоружане и обучене банде, одане своме вођи Анти Павелићу. У њима је владала строга војничка дисциплина, а изводили су акције по начелима војне стратегије и тактике – напоменуо је Хосе и додао како се, упркос томе што је хунта свргла Перона, Павелић и даље слободно креће Буенос Ајресом, а троши новац који је опљачкао од Срба и Јевреја. О поглавнику је написао да је на власт у Хрватској 1941. дошао као пулен фашистичког дучеа Бенита Мусолинија, али након што је Италијанима продао Далмацију, а Мађарима Барању; да је за његове страховладе поубијао више од 700.000 Срба и 30.000 Јевреја; и да је у Аргентину ушао под лажним именом, у хабиту фрањевачког свештеника.

Када српски четник одлучи да се побрине за правду

Јововић, лак и брз на језику, егзибициониста жељан да његова буде вазда главна, за јутарњом кафом је испричао двојици својих хотелијерских компањона из Мар дел Плате, и вршњаку, најближем пријатељу, једном од челника четничке емиграције у Аргентини, стаситом Цетињанину Владимиру Иванишевићу, како је немирно спавао након што је прочитао чланак о Павелићу у Ла Пренси. И још се није смирио. Зато ће отпутовати у Буенос Ајрес да упозна Хосеа Дефранческија. О њему је чуо да је Хрват из Истре и осведочени Југословен, близак југословенској амбасади, која дискретно издржава његово Друштво Југословена у Аргентини:

“Што си навро да упознаш тога Дефранческија?” – упита Иванишевић.

“Желим да ми потврди је ли Павелић уистину у Буенос Ајресу!”

“Па шта ако чујеш да је у Буенос Ајресу?” – у чуду ће Иванишевић.

“Е, знај, брате Владимире, ако Анте Павелић заистину живи у Буенос Ајресу и ако се слободно креће, ја ћу га пронаћи и његовом ћу крвљу осветити побијене Србе. Или ћу га устрелити или заклати, али, светога ми Василија, умреће од моје руке!”

“Што лупеташ, Благоје…” – заценио се Иванишевић и палцем подигао сунчане наочаре које су му падале наврх носа.

“Богуми, хоћу, да знаш, чоче!” – зарекао се Јововић црногорским призвуком: “Јавио ми се у сну свети Василије Острошки и заветовао ме да пресудим Павелићу!”

“Ма хајде, Благоје, не будали…”

“Не будалим, но ти истину говорим, чоче! Прорекао ми је свети Василије да ћу кад убијем Анту Павелића ући у историју, међу великанске Србе. Уписаће ме као Милоша Обилића зато што је убио султана Мурата на Косову пољу; као капетана Драгутина Димитријевића Аписа што је убио краља Александра Обреновића у дворцу у Београду; и као Гаврила Принципа што је убио надвојводу Фердинанда у Сарајеву.”

Уместо говора, Иванишевић је проценио како му је разборитије да ћути. Рачунао је да ће луде мушице, које су напале главу његовог егоцентричног брата по шубари и кокарди, одлетети брзо из ње као што су у њу и улетеле. Додуше, знао је и то да је Јововић грандоман и саморекламер, пргав и прек чим упадне у ватрени занос због политике. Тада се чини да је Благоју лакше живети без пријатеља него без непријатеља. Зато га познаници заобилазе и клоне га се јер се разуздано понесе као уображени сеоски бекрија који поведе коло, почне свађу и потегне чакију.

“Изветриће му фиксна идеја да убије Павелића” – понадао се Иванишевић.

Али није.

Јововић је истог послеподнева ушао у воз за Буенос Ајрес и часком успоставио везу с Дефранческијем. Нашли су се у кафани Папа Деус:

“Како сте сазнали да је Павелић овде?” – занимало је Јововића.

“То није тајна. Павелића често можете видети усред Буенос Ајреса! Уопште се не скрива” – одговорио је Хосе Дефранчески и описао му крај у којем је настањен поглавник с породицом.

Онда је показао да је и он знатижељан: “Господине Јововићу, не могу одолети да и ја вас нешто не упитам: зашто вас занима Павелић?”

“Свакако ћу вам рећи, сенор Хосе, али вас молим да ми пре тога кажете: можете ли ме повезати с југословенским амбасадором?”

“Познајем све у југословенској амбасади, а у одличним односима сам с двојицом најважнијих: с амбасадором Славољубом Петровићем и првим саветником Предрагом Грабовцем. То значи да вас могу препоручити без потешкоћа. Али да бих вас најавио амбасадору, морали бисте ми рећи зашто вам је потребан. Јасно вам је да ће ме питати: који је разлог што тражите састанак с њиме?”

“Сигурно да ћу вам рећи зашто инсистирам на журном сусрету с господином амбасадором. Зато што сте ме ви, сенор Хосе, навели на то!”

“Зашто ја? Како ја?” – збунио се проседи новинар.

“Прочитао сам ваш чланак у Ла Пренси, који ме је потресао и натерао на бесана размишљања. Пошто сам размислио, неопозиво сам одлучио да убијем Анту Павелића” – рекао је Јововић и затим убрзао, да га новинар не прекине: Зато бих веома желео да амбасадор чује од мене што сам намеран учинити” – рече врло самосвесно.

Хосе пренеражено одмакне главу и, осетивши да је остао без речи, упрео је дуги поглед у Благоја Јововића, који је поцепао врх кесице са шећером и лагано га сипао у кафу. Кад се донекле опоравио од чуда које је управо чуо и након што су свеже окречени зидови престали да плешу пред његовим избезумљеним очима, стари новинар мршавом руком пређе преко чела и опрезно започне:

“Видим, господине Јововићу, да нисте пијани. И не изгледате ми као да сте утекли из умоболнице. Ипак вас молим да због мене поновите шта сте рекли. Понављам: због мене. Јер после онога што сам чуо сумњам да сам вас исправно разумео”.

“Добро сте ме чули и разумели, сењор Хосе. Убићу Анту Павелића!”

Сада је и новинар, приметно нервозан, сипао шећер у своју кафу:

“Да сам амбасадор, питао бих вас: зашто о тој својој одлуци – која ће, будете ли истрајали и спровели је до краја како сте наумили, силовито одјекнути у свету – желите да претходно обавестите њега? Познато вам је да југословенска влада ево једанаесту годину захтева да јој буде изручен поглавник Анте Павелић како би му за ратне злочине судио и праведно га осудио југословенски суд. На Петровићевом месту моје би било да сазнам зашто се постављате изнад суда и узимате правду у своје руке да бисте му – не кажем незаслужено – ви пресудили, господине Јововићу?”

“Сењор Хосе, да је свет желео, не би оклевао једанаест година, него би одавно предао Павелића маршалу Титу. И ко зна колико ће још оклевати и ругати се правди. Пре бих рекао како код Аргентинаца не постоји расположење да га изруче комунистима. Бојим се да и Америка не показује вољу за то. А чекања је превише. Стрпљење је одавно прелило чашу. Зато неко мора, како сте се ви изразили, сењор Хосе, узети правду у руке. Бог је одредио да то будем ја! Моја ће освета бити морални чин.”

Благоје Јововић са четничким друговима

Тражење пиштоља од амбасаде СФРЈ у Буенос Ајресу

Да оснажи своју уверљиву намеру и још уверљивије излагање, зајапурени Благоје Јововић необуздано распали стиснутом шаком по столу. Гост неуредне распућинске браде, с повећом рупом на пети десне чарапе, с болесном плавом бојом око очију која је казивала да је у завади са здрављем и који је усамљено седео испод бедне мазарије од уљане слике, уплашено се осврне. Дотле се, уз пиво и бадеме, мрзовољно досађивао далековидим читањем Ла Национа, а сада као да се преиспитује и пребраја хоће ли призвати у помоћ полицију у случају могућег кафанског изгреда, што га је, срдитим иступом и олујном снагом најавио расрђени бездушник, можда горштак, који говори страним, словенским (биће руским) језиком. Смушени Хосе Дефранчески уместо гласног извињења с нелагодом му је уморно упутио млаки осмех. Кад се потом изнова осврнуо ка Јововићу, божјом одлуком изабраном атентатору на поглавника, из дрвених врата зидног сата, налик алпској кућици, излетио је црвенкасто лакирани патуљак и машући рукама пиштавим јодлањем, поранивши неких пет минута, објавио нетачно време. Пошто се патуљак повукао у своју механичко гнездо и за њиме се затворила двострука врата, новинар је проговорио:

“У своје име усудио бих се да нешто изведем на чистац…”

“Смем ли сазнати, сењор Хосе, шта је то, по вама, извести ствари на чистац…?”

“Бићу врло отворен како се не бисмо играли жмурке. Значи ли то да ћете за то што намеравате учинити с Павелићем посредством амбасадора затражити новац од југословенске владе?” – упита тихо да га не чују усамљени брадоња који је, након што се прибрао, наставио да чита Ла Национ, и смеђокоса конобарица доброћудног лица као у пастирице, очију боје лешника и ситних костију, зачуђујуће пристала за своје прецветало доба.

“Ако мислите да бих смакао Павелића због пара и да сам вам се обратио као плаћени убица, онда смо нас двојица, сењор Хосе, стотинама километара далеко један од другог. На супротним таласним дужинама” – смркнуто је набрао густе обрве: “Зарадио сам поштено, хвала Богу, довољно новца, а имаћу га и више кад ускоро будем продао своју трећину хотела у Мар дел Плати…”

“Онда стварно не знам шта тражите од амбасадора?” – повишеног тона туробно упита  Дефранчески. “Подсетили сте ме на анегдоту коју сам чуо у младости, у Истри. Цар Фрањо Јосип уочи састанка с хрватским изасланством обратио се саветницима: Немојте ми рећи шта Хрвати хоће, него шта неће! Мислим да сте ме схватили…”

“За разлику од ваших Хрвата, ја знам шта нећу, али знам и шта хоћу! Нећу новац за то што ћу убити Анту Павелића. Сачувај ме Боже да ми плате комунисти и партизани! Прије бих пустио душу набијен на колац неголи од њих узео и пола пезоса!”

“Није ми јасно зашто зазирете од комуниста и партизана?”

“Вама се, сењор Хосе, неће свидети када кажем да сам одавно постао четник. И још сам срцем, но ту се више ништа не да изменити. А шта желим од амбасадора Петровића? Једино револвер калибра 9,65 милиметара са затрованим мецима”.

“Похвалили сте се да нисте сиромах. Напротив. И зашто вам онда амбасадор мора набавити револвер? Што га не купите сами?” – заскочи га Хосе реским заповедним гласом љутитог каплара. “Амбасадор би се утопио у мору проблема код аргентинских власти које би му ускратиле гостопримство у случају да будете откривени, а полиција сазнала да вам је он дао револвер. Поготову не видим како би се опрао пред својим шефовима у Београду. Питали би га зашто је наоружао особу четничких назора? Сложићете се, господине Јововићу, како Петровићу не би било мудро да низашта прода властиту срећу и неразборито упропасти узлазну дипломатску каријеру”.

“Оставимо по страни етичко питање ко треба да убије Павелића? Ако је маршалу Титу и режиму у Југославији стало да поглавник нестане и више им не буде на сметњи – а не сумњам да им је стало – онда им треба бити свеједно хоће ли га у пакао отпремити четник, комуниста, Србин, Јеврејин, анархиста, хомосексуалац или плаћени убица. Боја им не сме бити важна, сењор Хосе, управо као што је небитно је ли мачка сива, бела, жута или црна, него зна ли ловити мишеве”. Јововић је уживао у свом излагању и надмоћно погледао новинара: “Знате ли шта ме присиљава да од амбасадора за противуслугу затражим револвер с отровним мецима? Објаснићу вам јер сте ме уверили колико сте далеко од света оружја тако да помишљам како сте можда суботар? Видим да несте упознати са озакоњеним правилом које налаже да сваком ко у Аргентини купи оружје трговац мора узети податке и проследити их полицији. Мени не би било пријатно да ми име буде уписано у полицијским картотекама. Управо зато тражим од амбасаде да ми да или уступи нерегистровани револвер”.

Хосе Дефранчески обећао је Благоју Јововићу да ће амбасадору Славољубу Петровићу још сутра предочити његову жељу да се виде. Уз питање за сваки случај:

“Јесте ли сигурни, господине Јововићу, да сте стварно способни учинити то о чему ми причате? Понашате се као да имате више живота од овог једног и јединог. Ваша одлука је тешко изводљива, да не кажем неостварива и незамисливо високоризична. И, опростите, граничи се с лудилом…”

“То ће лудило, сењор Хосе, трајати у мени колико год дуго будем трајао и ја.”

“Сигуран сам да би се чак и професионални проверени пистолеро дуго скањивао док у себи не пресече петљу и одлучи да се лати таквог подухвата. И кад би се одлучио, за то би најпре тражио врећу новца. Зато ми је невероватна лежерност којом се на тај гладијаторски чин одлучује аматер, и још волонтер какав сте ви, господине Јововићу…”

Јововићеву сујету узнемирило је што га је Дефранчески назвао аматером у убијању. Али уместо да га уверава како је у рату прошао и ту школу ипак је у посљедњем тренутку свезао чвор на језику и подичио се својом другом врлином:

“Сењор Хосе, одлично познајем себе, своју нарав и ћуд. Знам да никада никоме ништа нисам опростио. Ни убудуће нећу. Понајмање крвнику Павелићу!”

Анте Павелић са породицом у Аргентини

Проучавање поглавника у ресторану са пар метара

За време њиховог другог сусрета у Буенос Ајресу, за истим столом у кафани Папа Деус, у петак, 11. јануара 1957, у 17,30, Хосе је приметио да је Благоје пустио бркове и косу и да носи наочаре.

“Покушавам да изменим изглед па сам се овако делимично маскирао. То значи, сењор Хосе, да сам после ваше хронике у Ла Пренси почео с припремама за завет који морам испунити. Да убијем Анту Павелића! Кад се нечега прихватам, онда то мора бити врхунски изведено!” – самохвално забубња Јововић.

“Шта ако не успете, господине Јововићу?”

“Наравно да је могуће и не успети, сењор Хосе. Али срамота би ме била да не покушам!” – рекао је извештачено Јововић и затим неуморно износио шта је све учинио. Ни трена се није колебао да прода трећину власништва хотела и дође у Буенос Ајрес, где је изнајмио собу, док му је породица остала у Мар дел Плати. Сународник Бошко Марјановић, стари прератни емигрант, упослио га је да за повољну плату води његов ноћни клуб у улици Боливар. Слободно време Благоје Јововић углавном користи трагајући за поглавником. Нашао га је без потешкоћа. У четири наврата одлазио је у удаљено предграђе Ломас дел Паломар у Гран Буенос Ајресу. Свратио је на пиће у Клуб де Фоменте де Сиудад Јардин (Club de Fomente de Ciudad Jardin), у Пилотском насељу, које тако зову због имена улице: Авијадор (пилот) Мермоз, а и зато што је ту више станова које су откупили пилоти. Први пут зашао је у време ручка и био једини гост. Распричао се с доконим причљивим конобаром затупасте главе и с још причљивијим шефом клуба. Најпре о неизбежној и вечној свеаргентинској теми, о најважнијој ствари на планети, о фудбалу. Је ли сјајна екипа Ривер Плате кадра да одбрани титулу првака? Потом је Благоје, реч по реч, као успут питао: станују ли ту у близини и неки поратни досељеници – не може се тачно сетити одакле су пореклом, али чини му се да су Хрвати – које среће на утакмицама? Обојица му потврдише. Si verdad (тако је), у крају је десетак хрватских породица, а Хрвати су добри гости бистроа. Млади шеф клуба усправне појаве још дометне како пречицом преко парка живи неки великан, о коме су му Хрвати из суседства рекли да је тај сењор током прошлог рата био њихов шеф државе, „jefe de estado“. Уперио је прстом на кућу, ено његове, то је она тамо, а неће бити ни пет година како ју је подигао. Тога сењора, надовеже се шеф клуба, виђа у поподневно време у парку и у пратњи двојице снажних младића који се смењују, мора да су му телохранитељи. Понекад изађе с унучицом, али тада без пратиоца. Он и унучица се увек након шетње окрепе у клубу. Девојчица попије лимунаду, а сењор хладни воћни чај, рече шеф. Следећа три пута Благоје Јововић је видео Анту Павелића. Двапут га је посматрао кроз излог клуба док је шетао и разговарао с пратиоцем; а трећи пут био је с унучицом и без пратиоца.

Благоје је познавао поглавников лик једино из старијих новинских фотографија. Сада кад је испред њега, у природној величини и док га гледа, закључује да је остарео и изменио се. Умало је цикнуо како то није иста особа. У клубу је Павелић наручио уобичајена освежења: лимунаду за унуку и за себе хладни воћни чај с млеком. Чуо га је из близине док је унуку дозивао именом: Звездана. А она њега: нонић. Он јој се обраћао на хрватском и она га је, што је Благоје лако закључио, разумела. Али Звездана је причала аргентинским наречјем кастиљанског. Шеф клуба је успео да новом, све учесталијем госту покаже како он уме с децом, па и са унуком хрватског „jefe de estado“, коме није знао имена. Помиловао је девојчицу по златној, дечачки кратко ошишаној косици, очешљаној на раздељак, и питао је што одрасли најчешће, најдосадније, најгњаваторскије и најзаморније питају сву децу света: “Колико ти је година?” – “Шест!” – одговори малена на граници стрпљивости. Шеф клуба извукао је, по дечијој процени, најчешће, најдосадније, најгњаваторскије и најзаморније питање број два: “Како ти је име?” – “Звездана!” – сркала је лимунаду на сламку и погледала га без наклоности. Шефово потпитање затим није спадало међу досадна, гњаваторска, ни заморна. Јер, било му је стало да сазна: одакле јој то име? – Признао је: и да два дана вежба, не би га могао изговорити. И шта оно заправо значи? – “Estrella” – одговорила му је већ презасићено Звездана. Из очију јој се назирало како ово није први пут да одговара на исто питање, него бар петсто први: “Име ми потиче из Хрватске, земље из које су моји: мама, тата, ђед и бака и њихови преци. А ја сам рођена у Буенос Ајресу” – додала је Звездана или Estrella презадовољна што се дотични тио (или стричек на хрватском), није залетео са питањима три и четири: “Кад ћеш у школу?” и “Кога више волиш, маму или тату?” – Звезданин нонић је заљубљено слушао унучицу како цвркуће, а процветао је при родољубивом спомену Хрватске. Тио, шеф клуба, који ју је почастио пуњеном чоколадицом, запљескао је кад му је Estrella рекла где је рођена. – “Ох, портена!” – кликне сладуњаво, што је мала послушно потврдила: “Си сењор, портенисима!” То бејаше све. Нонић, Анте Павелић, је подмирио рачун, узео за руку унуку и дотакавши обод шешира изашао промрмљавши на поздрав: “Хаста луего!” Ушли су у нову грађевину која се испречила испред оронулог парка. Шеф клуба питао је Благоја: “Знате ли, амиго, где је тачно у Европи та Croatia? Биће да је око Чехословачке, је ли тако?” “И ја мислим да је негде око Чехословачке или можда око Италије, али се не бих смео опкладити!” – рече Благоје правећи се неук из опреза да се не ода и најмањом ситницом.

Текст излазио у наставцима у дневном листу “Вијести”, од 31. августа 2010. до 6. октобра 2010.

---

Извор: Вијести