Četnik koji je presudio Anti Paveliću (2)

CEOPOM-Istina započeo je feljtonski serijal „Četnik koji je presudio Anti Paveliću“, sa željom da javnosti približi ljude i događaje koji su doveli do smrti hrvatskog poglavnika Ante Pavelića, jednog od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata. Iako ranjen sa dva metka Pavelić je preživeo atentat koji je na njega izvršio četnik Blagoje Jovović 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa, ali je, dve godine kasnije umro od posledica tog ranjavanja, budući da zbog dijabetesa od koga je bolovao nije mogao biti operisan.

Serijal smo počeli opštim predstavljanjem tih događaja, a nastavljamo ga odabranim delovima dvotomnog dokumentarnog romana Pere Zlatara “Meta Pavelić: Živ ili mrtav” koji sjajno opisuje ove događaje i ljude koji su u njima učestvovali, a plod je Zlatarovih višedecenijskih istraživanja poslednjih godina Pavelićevog zločinačkog života.

*  *  *

U trenutku kada počinje epizoda sa Jovovićem, u argentinskoj prestonici su i – operativci hrvatske Udbe, Mossada i Udbe iz Beograda…

Buenos Ajres, petak, 11. januar 1957.

U stanu slobodnog novinara Hosea Defrančeskija, predsednika Društva Jugoslovena u Argentini, zazvonio je telefon:

“Hola, senor Defrančeski. Zove vas Blagoje Jovović…”

“Živeli, gospodine Jovoviću. Kad ste došli iz Mar del Plate?”

“Preselio sam se nedavno za stalno u Buenos Ajres.”

“Je li? A šta je s vašim lepim hotelom u Mar del Plati?”

“Dočekao sam, najzad, krajem prošle godine, argentinsko državljanstvo. Trećinu svog vlasništva hotela, kao što sam vam najavio, prodao sam povoljno dvojici suvlasnika. Sada sam ovde upravnik noćnog kluba u Bolivarovoj ulici. Vlasnik mu je moj Srbin, Boško Marjanović, mislim da ga znate…”

“Šta vas je navelo, Jovoviću, da se ostavite hotelijerskog posla kad vam je izvanredno donosio?”

“Navelo me je ono o čemu smo lane razgovarali, sećate li se?”

“Naravno da se sećam.”

“Zato vas i zovem. Ima li novosti o tome? Čekao sam, ali niste mi se javili…”

“Ne bih voleo da govorim preko telefona. Najbolje je u četiri oka. Danas nisam u gužvi i mogli bismo negde sesti. Recimo u pola šest…”

“Odgovara mi. Tamo gde smo se i prošli put videli. U Papa Deus (Pappa Deus), na San Telmu, na trgu Dorego…”

“Dogovoreno, gospodine Jovoviću. Stižem u pola šest.”

Blagoje Jovović trošio je trideset petu. Dvadeset drugo godište, rođen u selu Kosiću kod Danilovgrada, u Crnoj Gori, iz bratstva Bjelopavlića. Zanesen prosrpskim i monarhističkim opredeljenjem, borio se u četničkim dobrovoljačkim jedinicama. Kad je u spletu ratnih događanja naslutio da će se uskoro naći na strani potučene vojske, prebegao je krajem 1944. u Italiju, a dva leta potom obreo se u Engleskoj. Iz Londona se u jesen 1947, kao raseljenik, iselio u Argentinu. Brzo se snašao, uzdigao se kao uspešan trgovac, industrijalac i hotelijer te došao na glas snalažljivog preduzetnika koji ume da stvori novac. U Mar del Plati oženio se Gladom, Argentinkom, koja mu je rodila sina Gavrila i kćerke Mariju i Gabrijelu. Iz Crne Gore povukao je mladu sestru Anu, koja se u Rosariju udala za Argentinca.

Blagoje je povezan sa srpskim pravoslavnim klerom u Argentini i novčano, široke ruke, pomaže crkvenu opštinu Sveti Sava. Nije skrivao da je uprkos ratnoj propasti ostao veran četničkom pokretu pa je osnovao boračko udruženje koje je nazvao po generalu Draži Mihailoviću. Još je i mecena crnogorskog društva Njegoš. Odlično je savladao kastiljanski pa i ne prepoznaju da nije izvorni Argentinac.

Sredinom prošle godine u tiražnom dnevniku La Prensa iz Buenos Ajresa raširio mu je zenice prilog Hosea Defrančeskija, koji je napao ustaške emigrante zato što su kao plaćenici, predvođeni svojim poglavnikom Antom Pavelićem, obavljali prljave poslove za prošlog predsednika Huana Perona, a i da su njihove “trojke” ucenjivale, zlostavljale, pa i ubijale protivnike zbačenog poretka:

– Buenos Ajres je doživljavao crne dane kad su mu građani danonoćno strepeli od terorista i terorističkih hordi koje su pretile opozicionim strankama. Tim organizacijama pripadali su doseljenici s tla Jugoslavije. Iskusni ratnici, koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, osnovali su dobro naoružane i obučene bande, odane svome vođi Anti Paveliću. U njima je vladala stroga vojnička disciplina, a izvodili su akcije po načelima vojne strategije i taktike – napomenuo je Hose i dodao kako se, uprkos tome što je hunta svrgla Perona, Pavelić i dalje slobodno kreće Buenos Ajresom, a troši novac koji je opljačkao od Srba i Jevreja. O poglavniku je napisao da je na vlast u Hrvatskoj 1941. došao kao pulen fašističkog dučea Benita Musolinija, ali nakon što je Italijanima prodao Dalmaciju, a Mađarima Baranju; da je za njegove strahovlade poubijao više od 700.000 Srba i 30.000 Jevreja; i da je u Argentinu ušao pod lažnim imenom, u habitu franjevačkog sveštenika.

Kada srpski četnik odluči da se pobrine za pravdu

Jovović, lak i brz na jeziku, egzibicionista željan da njegova bude vazda glavna, za jutarnjom kafom je ispričao dvojici svojih hotelijerskih kompanjona iz Mar del Plate, i vršnjaku, najbližem prijatelju, jednom od čelnika četničke emigracije u Argentini, stasitom Cetinjaninu Vladimiru Ivaniševiću, kako je nemirno spavao nakon što je pročitao članak o Paveliću u La Prensi. I još se nije smirio. Zato će otputovati u Buenos Ajres da upozna Hosea Defrančeskija. O njemu je čuo da je Hrvat iz Istre i osvedočeni Jugosloven, blizak jugoslovenskoj ambasadi, koja diskretno izdržava njegovo Društvo Jugoslovena u Argentini:

“Što si navro da upoznaš toga Defrančeskija?” – upita Ivanišević.

“Želim da mi potvrdi je li Pavelić uistinu u Buenos Ajresu!”

“Pa šta ako čuješ da je u Buenos Ajresu?” – u čudu će Ivanišević.

“E, znaj, brate Vladimire, ako Ante Pavelić zaistinu živi u Buenos Ajresu i ako se slobodno kreće, ja ću ga pronaći i njegovom ću krvlju osvetiti pobijene Srbe. Ili ću ga ustreliti ili zaklati, ali, svetoga mi Vasilija, umreće od moje ruke!”

“Što lupetaš, Blagoje…” – zacenio se Ivanišević i palcem podigao sunčane naočare koje su mu padale navrh nosa.

“Bogumi, hoću, da znaš, čoče!” – zarekao se Jovović crnogorskim prizvukom: “Javio mi se u snu sveti Vasilije Ostroški i zavetovao me da presudim Paveliću!”

“Ma hajde, Blagoje, ne budali…”

“Ne budalim, no ti istinu govorim, čoče! Prorekao mi je sveti Vasilije da ću kad ubijem Antu Pavelića ući u istoriju, među velikanske Srbe. Upisaće me kao Miloša Obilića zato što je ubio sultana Murata na Kosovu polju; kao kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa što je ubio kralja Aleksandra Obrenovića u dvorcu u Beogradu; i kao Gavrila Principa što je ubio nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu.”

Umesto govora, Ivanišević je procenio kako mu je razboritije da ćuti. Računao je da će lude mušice, koje su napale glavu njegovog egocentričnog brata po šubari i kokardi, odleteti brzo iz nje kao što su u nju i uletele. Doduše, znao je i to da je Jovović grandoman i samoreklamer, prgav i prek čim upadne u vatreni zanos zbog politike. Tada se čini da je Blagoju lakše živeti bez prijatelja nego bez neprijatelja. Zato ga poznanici zaobilaze i klone ga se jer se razuzdano ponese kao uobraženi seoski bekrija koji povede kolo, počne svađu i potegne čakiju.

“Izvetriće mu fiksna ideja da ubije Pavelića” – ponadao se Ivanišević.

Ali nije.

Jovović je istog poslepodneva ušao u voz za Buenos Ajres i časkom uspostavio vezu s Defrančeskijem. Našli su se u kafani Papa Deus:

“Kako ste saznali da je Pavelić ovde?” – zanimalo je Jovovića.

“To nije tajna. Pavelića često možete videti usred Buenos Ajresa! Uopšte se ne skriva” – odgovorio je Hose Defrančeski i opisao mu kraj u kojem je nastanjen poglavnik s porodicom.

Onda je pokazao da je i on znatiželjan: “Gospodine Jovoviću, ne mogu odoleti da i ja vas nešto ne upitam: zašto vas zanima Pavelić?”

“Svakako ću vam reći, senor Hose, ali vas molim da mi pre toga kažete: možete li me povezati s jugoslovenskim ambasadorom?”

“Poznajem sve u jugoslovenskoj ambasadi, a u odličnim odnosima sam s dvojicom najvažnijih: s ambasadorom Slavoljubom Petrovićem i prvim savetnikom Predragom Grabovcem. To znači da vas mogu preporučiti bez poteškoća. Ali da bih vas najavio ambasadoru, morali biste mi reći zašto vam je potreban. Jasno vam je da će me pitati: koji je razlog što tražite sastanak s njime?”

“Sigurno da ću vam reći zašto insistiram na žurnom susretu s gospodinom ambasadorom. Zato što ste me vi, senor Hose, naveli na to!”

“Zašto ja? Kako ja?” – zbunio se prosedi novinar.

“Pročitao sam vaš članak u La Prensi, koji me je potresao i naterao na besana razmišljanja. Pošto sam razmislio, neopozivo sam odlučio da ubijem Antu Pavelića” – rekao je Jovović i zatim ubrzao, da ga novinar ne prekine: Zato bih veoma želeo da ambasador čuje od mene što sam nameran učiniti” – reče vrlo samosvesno.

Hose preneraženo odmakne glavu i, osetivši da je ostao bez reči, upreo je dugi pogled u Blagoja Jovovića, koji je pocepao vrh kesice sa šećerom i lagano ga sipao u kafu. Kad se donekle oporavio od čuda koje je upravo čuo i nakon što su sveže okrečeni zidovi prestali da plešu pred njegovim izbezumljenim očima, stari novinar mršavom rukom pređe preko čela i oprezno započne:

“Vidim, gospodine Jovoviću, da niste pijani. I ne izgledate mi kao da ste utekli iz umobolnice. Ipak vas molim da zbog mene ponovite šta ste rekli. Ponavljam: zbog mene. Jer posle onoga što sam čuo sumnjam da sam vas ispravno razumeo”.

“Dobro ste me čuli i razumeli, senjor Hose. Ubiću Antu Pavelića!”

Sada je i novinar, primetno nervozan, sipao šećer u svoju kafu:

“Da sam ambasador, pitao bih vas: zašto o toj svojoj odluci – koja će, budete li istrajali i sproveli je do kraja kako ste naumili, silovito odjeknuti u svetu – želite da prethodno obavestite njega? Poznato vam je da jugoslovenska vlada evo jedanaestu godinu zahteva da joj bude izručen poglavnik Ante Pavelić kako bi mu za ratne zločine sudio i pravedno ga osudio jugoslovenski sud. Na Petrovićevom mestu moje bi bilo da saznam zašto se postavljate iznad suda i uzimate pravdu u svoje ruke da biste mu – ne kažem nezasluženo – vi presudili, gospodine Jovoviću?”

“Senjor Hose, da je svet želeo, ne bi oklevao jedanaest godina, nego bi odavno predao Pavelića maršalu Titu. I ko zna koliko će još oklevati i rugati se pravdi. Pre bih rekao kako kod Argentinaca ne postoji raspoloženje da ga izruče komunistima. Bojim se da i Amerika ne pokazuje volju za to. A čekanja je previše. Strpljenje je odavno prelilo čašu. Zato neko mora, kako ste se vi izrazili, senjor Hose, uzeti pravdu u ruke. Bog je odredio da to budem ja! Moja će osveta biti moralni čin.”

Blagoje Jovović sa četničkim drugovima

Traženje pištolja od ambasade SFRJ u Buenos Ajresu

Da osnaži svoju uverljivu nameru i još uverljivije izlaganje, zajapureni Blagoje Jovović neobuzdano raspali stisnutom šakom po stolu. Gost neuredne raspućinske brade, s povećom rupom na peti desne čarape, s bolesnom plavom bojom oko očiju koja je kazivala da je u zavadi sa zdravljem i koji je usamljeno sedeo ispod bedne mazarije od uljane slike, uplašeno se osvrne. Dotle se, uz pivo i bademe, mrzovoljno dosađivao dalekovidim čitanjem La Naciona, a sada kao da se preispituje i prebraja hoće li prizvati u pomoć policiju u slučaju mogućeg kafanskog izgreda, što ga je, srditim istupom i olujnom snagom najavio rasrđeni bezdušnik, možda gorštak, koji govori stranim, slovenskim (biće ruskim) jezikom. Smušeni Hose Defrančeski umesto glasnog izvinjenja s nelagodom mu je umorno uputio mlaki osmeh. Kad se potom iznova osvrnuo ka Jovoviću, božjom odlukom izabranom atentatoru na poglavnika, iz drvenih vrata zidnog sata, nalik alpskoj kućici, izletio je crvenkasto lakirani patuljak i mašući rukama pištavim jodlanjem, poranivši nekih pet minuta, objavio netačno vreme. Pošto se patuljak povukao u svoju mehaničko gnezdo i za njime se zatvorila dvostruka vrata, novinar je progovorio:

“U svoje ime usudio bih se da nešto izvedem na čistac…”

“Smem li saznati, senjor Hose, šta je to, po vama, izvesti stvari na čistac…?”

“Biću vrlo otvoren kako se ne bismo igrali žmurke. Znači li to da ćete za to što nameravate učiniti s Pavelićem posredstvom ambasadora zatražiti novac od jugoslovenske vlade?” – upita tiho da ga ne čuju usamljeni bradonja koji je, nakon što se pribrao, nastavio da čita La Nacion, i smeđokosa konobarica dobroćudnog lica kao u pastirice, očiju boje lešnika i sitnih kostiju, začuđujuće pristala za svoje precvetalo doba.

“Ako mislite da bih smakao Pavelića zbog para i da sam vam se obratio kao plaćeni ubica, onda smo nas dvojica, senjor Hose, stotinama kilometara daleko jedan od drugog. Na suprotnim talasnim dužinama” – smrknuto je nabrao guste obrve: “Zaradio sam pošteno, hvala Bogu, dovoljno novca, a imaću ga i više kad uskoro budem prodao svoju trećinu hotela u Mar del Plati…”

“Onda stvarno ne znam šta tražite od ambasadora?” – povišenog tona turobno upita  Defrančeski. “Podsetili ste me na anegdotu koju sam čuo u mladosti, u Istri. Car Franjo Josip uoči sastanka s hrvatskim izaslanstvom obratio se savetnicima: Nemojte mi reći šta Hrvati hoće, nego šta neće! Mislim da ste me shvatili…”

“Za razliku od vaših Hrvata, ja znam šta neću, ali znam i šta hoću! Neću novac za to što ću ubiti Antu Pavelića. Sačuvaj me Bože da mi plate komunisti i partizani! Prije bih pustio dušu nabijen na kolac negoli od njih uzeo i pola pezosa!”

“Nije mi jasno zašto zazirete od komunista i partizana?”

“Vama se, senjor Hose, neće svideti kada kažem da sam odavno postao četnik. I još sam srcem, no tu se više ništa ne da izmeniti. A šta želim od ambasadora Petrovića? Jedino revolver kalibra 9,65 milimetara sa zatrovanim mecima”.

“Pohvalili ste se da niste siromah. Naprotiv. I zašto vam onda ambasador mora nabaviti revolver? Što ga ne kupite sami?” – zaskoči ga Hose reskim zapovednim glasom ljutitog kaplara. “Ambasador bi se utopio u moru problema kod argentinskih vlasti koje bi mu uskratile gostoprimstvo u slučaju da budete otkriveni, a policija saznala da vam je on dao revolver. Pogotovu ne vidim kako bi se oprao pred svojim šefovima u Beogradu. Pitali bi ga zašto je naoružao osobu četničkih nazora? Složićete se, gospodine Jovoviću, kako Petroviću ne bi bilo mudro da nizašta proda vlastitu sreću i nerazborito upropasti uzlaznu diplomatsku karijeru”.

“Ostavimo po strani etičko pitanje ko treba da ubije Pavelića? Ako je maršalu Titu i režimu u Jugoslaviji stalo da poglavnik nestane i više im ne bude na smetnji – a ne sumnjam da im je stalo – onda im treba biti svejedno hoće li ga u pakao otpremiti četnik, komunista, Srbin, Jevrejin, anarhista, homoseksualac ili plaćeni ubica. Boja im ne sme biti važna, senjor Hose, upravo kao što je nebitno je li mačka siva, bela, žuta ili crna, nego zna li loviti miševe”. Jovović je uživao u svom izlaganju i nadmoćno pogledao novinara: “Znate li šta me prisiljava da od ambasadora za protivuslugu zatražim revolver s otrovnim mecima? Objasniću vam jer ste me uverili koliko ste daleko od sveta oružja tako da pomišljam kako ste možda subotar? Vidim da neste upoznati sa ozakonjenim pravilom koje nalaže da svakom ko u Argentini kupi oružje trgovac mora uzeti podatke i proslediti ih policiji. Meni ne bi bilo prijatno da mi ime bude upisano u policijskim kartotekama. Upravo zato tražim od ambasade da mi da ili ustupi neregistrovani revolver”.

Hose Defrančeski obećao je Blagoju Jovoviću da će ambasadoru Slavoljubu Petroviću još sutra predočiti njegovu želju da se vide. Uz pitanje za svaki slučaj:

“Jeste li sigurni, gospodine Jovoviću, da ste stvarno sposobni učiniti to o čemu mi pričate? Ponašate se kao da imate više života od ovog jednog i jedinog. Vaša odluka je teško izvodljiva, da ne kažem neostvariva i nezamislivo visokorizična. I, oprostite, graniči se s ludilom…”

“To će ludilo, senjor Hose, trajati u meni koliko god dugo budem trajao i ja.”

“Siguran sam da bi se čak i profesionalni provereni pistolero dugo skanjivao dok u sebi ne preseče petlju i odluči da se lati takvog poduhvata. I kad bi se odlučio, za to bi najpre tražio vreću novca. Zato mi je neverovatna ležernost kojom se na taj gladijatorski čin odlučuje amater, i još volonter kakav ste vi, gospodine Jovoviću…”

Jovovićevu sujetu uznemirilo je što ga je Defrančeski nazvao amaterom u ubijanju. Ali umesto da ga uverava kako je u ratu prošao i tu školu ipak je u posljednjem trenutku svezao čvor na jeziku i podičio se svojom drugom vrlinom:

“Senjor Hose, odlično poznajem sebe, svoju narav i ćud. Znam da nikada nikome ništa nisam oprostio. Ni ubuduće neću. Ponajmanje krvniku Paveliću!”

Ante Pavelić sa porodicom u Argentini

Proučavanje poglavnika u restoranu sa par metara

Za vreme njihovog drugog susreta u Buenos Ajresu, za istim stolom u kafani Papa Deus, u petak, 11. januara 1957, u 17,30, Hose je primetio da je Blagoje pustio brkove i kosu i da nosi naočare.

“Pokušavam da izmenim izgled pa sam se ovako delimično maskirao. To znači, senjor Hose, da sam posle vaše hronike u La Prensi počeo s pripremama za zavet koji moram ispuniti. Da ubijem Antu Pavelića! Kad se nečega prihvatam, onda to mora biti vrhunski izvedeno!” – samohvalno zabubnja Jovović.

“Šta ako ne uspete, gospodine Jovoviću?”

“Naravno da je moguće i ne uspeti, senjor Hose. Ali sramota bi me bila da ne pokušam!” – rekao je izveštačeno Jovović i zatim neumorno iznosio šta je sve učinio. Ni trena se nije kolebao da proda trećinu vlasništva hotela i dođe u Buenos Ajres, gde je iznajmio sobu, dok mu je porodica ostala u Mar del Plati. Sunarodnik Boško Marjanović, stari preratni emigrant, uposlio ga je da za povoljnu platu vodi njegov noćni klub u ulici Bolivar. Slobodno vreme Blagoje Jovović uglavnom koristi tragajući za poglavnikom. Našao ga je bez poteškoća. U četiri navrata odlazio je u udaljeno predgrađe Lomas del Palomar u Gran Buenos Ajresu. Svratio je na piće u Klub de Fomente de Siudad Jardin (Club de Fomente de Ciudad Jardin), u Pilotskom naselju, koje tako zovu zbog imena ulice: Avijador (pilot) Mermoz, a i zato što je tu više stanova koje su otkupili piloti. Prvi put zašao je u vreme ručka i bio jedini gost. Raspričao se s dokonim pričljivim konobarom zatupaste glave i s još pričljivijim šefom kluba. Najpre o neizbežnoj i večnoj sveargentinskoj temi, o najvažnijoj stvari na planeti, o fudbalu. Je li sjajna ekipa River Plate kadra da odbrani titulu prvaka? Potom je Blagoje, reč po reč, kao usput pitao: stanuju li tu u blizini i neki poratni doseljenici – ne može se tačno setiti odakle su poreklom, ali čini mu se da su Hrvati – koje sreće na utakmicama? Obojica mu potvrdiše. Si verdad (tako je), u kraju je desetak hrvatskih porodica, a Hrvati su dobri gosti bistroa. Mladi šef kluba uspravne pojave još dometne kako prečicom preko parka živi neki velikan, o kome su mu Hrvati iz susedstva rekli da je taj senjor tokom prošlog rata bio njihov šef države, „jefe de estado“. Uperio je prstom na kuću, eno njegove, to je ona tamo, a neće biti ni pet godina kako ju je podigao. Toga senjora, nadoveže se šef kluba, viđa u popodnevno vreme u parku i u pratnji dvojice snažnih mladića koji se smenjuju, mora da su mu telohranitelji. Ponekad izađe s unučicom, ali tada bez pratioca. On i unučica se uvek nakon šetnje okrepe u klubu. Devojčica popije limunadu, a senjor hladni voćni čaj, reče šef. Sledeća tri puta Blagoje Jovović je video Antu Pavelića. Dvaput ga je posmatrao kroz izlog kluba dok je šetao i razgovarao s pratiocem; a treći put bio je s unučicom i bez pratioca.

Blagoje je poznavao poglavnikov lik jedino iz starijih novinskih fotografija. Sada kad je ispred njega, u prirodnoj veličini i dok ga gleda, zaključuje da je ostareo i izmenio se. Umalo je ciknuo kako to nije ista osoba. U klubu je Pavelić naručio uobičajena osveženja: limunadu za unuku i za sebe hladni voćni čaj s mlekom. Čuo ga je iz blizine dok je unuku dozivao imenom: Zvezdana. A ona njega: nonić. On joj se obraćao na hrvatskom i ona ga je, što je Blagoje lako zaključio, razumela. Ali Zvezdana je pričala argentinskim narečjem kastiljanskog. Šef kluba je uspeo da novom, sve učestalijem gostu pokaže kako on ume s decom, pa i sa unukom hrvatskog „jefe de estado“, kome nije znao imena. Pomilovao je devojčicu po zlatnoj, dečački kratko ošišanoj kosici, očešljanoj na razdeljak, i pitao je što odrasli najčešće, najdosadnije, najgnjavatorskije i najzamornije pitaju svu decu sveta: “Koliko ti je godina?” – “Šest!” – odgovori malena na granici strpljivosti. Šef kluba izvukao je, po dečijoj proceni, najčešće, najdosadnije, najgnjavatorskije i najzamornije pitanje broj dva: “Kako ti je ime?” – “Zvezdana!” – srkala je limunadu na slamku i pogledala ga bez naklonosti. Šefovo potpitanje zatim nije spadalo među dosadna, gnjavatorska, ni zamorna. Jer, bilo mu je stalo da sazna: odakle joj to ime? – Priznao je: i da dva dana vežba, ne bi ga mogao izgovoriti. I šta ono zapravo znači? – “Estrella” – odgovorila mu je već prezasićeno Zvezdana. Iz očiju joj se naziralo kako ovo nije prvi put da odgovara na isto pitanje, nego bar petsto prvi: “Ime mi potiče iz Hrvatske, zemlje iz koje su moji: mama, tata, đed i baka i njihovi preci. A ja sam rođena u Buenos Ajresu” – dodala je Zvezdana ili Estrella prezadovoljna što se dotični tio (ili striček na hrvatskom), nije zaleteo sa pitanjima tri i četiri: “Kad ćeš u školu?” i “Koga više voliš, mamu ili tatu?” – Zvezdanin nonić je zaljubljeno slušao unučicu kako cvrkuće, a procvetao je pri rodoljubivom spomenu Hrvatske. Tio, šef kluba, koji ju je počastio punjenom čokoladicom, zapljeskao je kad mu je Estrella rekla gde je rođena. – “Oh, portena!” – klikne sladunjavo, što je mala poslušno potvrdila: “Si senjor, portenisima!” To bejaše sve. Nonić, Ante Pavelić, je podmirio račun, uzeo za ruku unuku i dotakavši obod šešira izašao promrmljavši na pozdrav: “Hasta luego!” Ušli su u novu građevinu koja se isprečila ispred oronulog parka. Šef kluba pitao je Blagoja: “Znate li, amigo, gde je tačno u Evropi ta Croatia? Biće da je oko Čehoslovačke, je li tako?” “I ja mislim da je negde oko Čehoslovačke ili možda oko Italije, ali se ne bih smeo opkladiti!” – reče Blagoje praveći se neuk iz opreza da se ne oda i najmanjom sitnicom.

Tekst izlazio u nastavcima u dnevnom listu “Vijesti”, od 31. avgusta 2010. do 6. oktobra 2010.

Izvor: Vijesti