Чомски – САД личе на Немачку пред II светски рат

Нoaм Чомски је један је од најзначајнијих живих политичких активиста и аналитичара, коме су, због његове екстремне критичности према званичној политици САД, углавном затворена врата водећих америчких медија. Ипак, овај аналитички филозоф, иако је закорачио у девету деценију живота, још увек активно пише, путује, држи предавања широм света, даје интервјуе.

ЦЕОПОМ-Истина преноси његов интервју загребачком „Глобусу“, који је водила Јасмина Рајан.

Савремени свет је у превирању, мења се распоред снага. На једној страни имамо САД као јединог владара света, посебно у војном смислу, а на другој оно што сте назвали “триполарним економским поретком”. На сцену ступају нове силе. Можете ли предвидети нове односе снага?

– Погледамо ли уназад, видећемо да су Сједињене Државе на крају Другог светског рата имале под контролом половину светског богатства и несумњиво најзначајнију улогу у светској безбедности. Та предност почела се топити у 50-им и 60-им годинама прошлог века. Индустријализоване земље почеле су се обнављати после ратног разарања, а економски развој учинио је да свет буде различитији.

То се може пратити и по гласању у Уједињеним нацијама, у којима је на почетку САД дословно управљао, а сваки вето био је руски, јер је САД користио Савет безбедности као своје оружје против Руса. Зато је УН био врло популаран међу ондашњом елитом у САД-у.

УН је у овом тренутку, управо супротно, изузетно непопуларан. И даље је под контролом САД-а, али више не тоталном.

У раним седамдесетим годинама свет је већ почео бити економски триполаран: Северна Америка на челу са САД-ом, Европа на челу с Немачком и Јапан, који је у то време у источној Азији имао велику економску моћ, истина ни приближну Америци. А у војном смислу Руси су још били у ауту. Али тада је САД већ пао на 25 посто светског богатства. И тај пад се и данас наставља. У овом тренутку подручје северноисточне Азије економски је најдинамичнија регија у свету, то је главни производни центар, а средиште свега је Кина.

Данашњи статус Кине не разуме се довољно. То је уствари велика фабрика за склапање производа. Јужна Кореја, Јапан, Тајван, Сингапур, Хонг Конг – то су центри технолошке иновације и развоја.

Они деловима снабдевају софистицирану технологију, а Кина све то склапа и извози.

Погледате ли трговински дефицит САД-а, о коме се свако сада толико брине, он је с Кином веома висок, али оно што се мање примјећује јесте да је он висок и с Јапаном, и другима, јер је то заправо исти индустријски систем.

Неке студије говоре да је дефицит с Кином у задње време пао 20-30 посто, али је зато исто толико повећан с Тајваном, Јапаном и Јужном Корејом. Цео тај, снажни, индустријски комплекс скупља и значајне спољне монетарне резерве. Кад се спомиње спољни дуг САД, увек се говори о Кини, али на Јапан отпада отприлике исто толико.

Ако САД економски постепено слаби, као што то описујете, хоће ли уопште моћи остати једина империја, односно владар света?

– То се питање у светском систему управо сада прелама врло драматично. Узмите пример Ирана, на који се у САД-у гледа као на главно спољно-политичко питање. Говори се да је Иран главна опасност по светски поредак. Мисли се да би требало бомбардовати Иран. Погледајте десницу: конзервативни колумниста Чарлс Краутхамер у Вашингтон Посту тврди да ће, добије ли Иран атомско оружје, то бити крај света. И да их морамо зауставити јер је опстанак у питању.

САД је увео веома строге санкције Ирану. Али Уједињене нације нису. САД то не може извести преко УН-а јер то Кина не жели, а Руси са Ираном сарађују. Нико осим Европе не уважава ове санкције. Јер је Европа изабрала да буде нека врста пратиоца САД-а, уместо да је одабрала независан пут.

Такозване несврстане земље, дакле значајан део света, подржавају право Ирана да обогаћује уранијум. Суседна Турска управо је објавила да њени трговински односи с Ираном расту и да планирају утростручити трговину. Они су и природни партнери: Ирану требају индустријски производи, Турској енергија. А то је и део општег турског заокрета према бољим односима са земљама муслиманско-арапског света.

За Саудијску Арабију, амерички дијамант у круни кад је у питању Блиски исток, САД је и даље главни трговински партнер, али и код њих удео Кине знатно расте. И они свој извоз енергије окрећу пре Истоку него Западу.

Бразил, најпрестижнија земља на југу ове хемисфере, отворено подржава Иран. САД ту остаје све изолованији. Ако Америку и није брига за друге земље, понашање Кине не може се игнорисати. И с тога показује нервозу зато што Кина не прихвата њене диктате. Стејт Департмент је пре само неколико недеља изашао са упозорењем Кини које отприлике гласи овако: желите ли бити прихваћени у међународној заједници, морате се суочити и са својим међународним обaвезама. Овде “међународне обaвезе” значе следити наредбе САД-а.

Наравно, Кина се само смеје и не обраћа пажњу. А САД не зна што му је чинити. То се такође види у војним односима. Пентагон је управо објавио извештај како је кинеска војна експанзија претња за САД. Но, кад погледате бројке, Кина издваја за војску око петину онога што САД троши само у Ираку и Авганистану. Војна улагања у Кини мали су део буџета, а САД троши отприлике колико и сав остали свет заједно.

Зато је недавно и дошло до конфронтације у међународним водама у близини Кине, где сам се задесио кад се то догађало. Кинези су били прилично узнемирени због присуства америчке морнарице у близини своје обале, посебно због планова да се ту распореде најсавременији носачи авиона, с ракетама које би, по њима, могле погодити Пекинг. САД је реаговао оптужујући Кину за агресивност и рекао да “слобода мора бити осигурана”. Али, у супротном, знамо да Кина никад не би смела одржати војне вежбе овде, у Карипском мору. Дошло би до нуклеарног рата.

Постаје занимљиво ако ово анализирамо као класичну дилему с гледишта безбедности, односно да је свако од учесника радио оно што је за њега из тог угла битно. Кина сматра кључним за своју безбедност да контролише воде у близини своје обале, а САД за своју сигурност сматра важним да се може слободно кретати куда год хоће, чак и водама крај Кине. То је тај традиционално империјалистички став и понашање, које САД демонстрира свуда у свету.

Али, погледајмо само Јужну Америку, која је била нека врста америчког дворишта и сматрало се нормалним да је САД контролише. Ситуација се последњих година мења. Јужна Америка, први пут у 500 година од португалских освајача, почиње стварати своје заједничке институције, бавити се својим тешким унутрашњим проблемима, јер су то потенцијално богате земље, али с изузетно великом неједнакошћу и невероватним сиромаштвом. У прошлости, када би се тако нешто догађало, САД би једноставно променио владу. То више није у стању лако да учини. Ове земље се не дају. Прошлог фебруара формирале су своју организацију ЦЕЛАЦ, која укључује све земље у западној хемисфери осим САД-а и Канаде. Она засад не чини ништа, али је врло симболичан корак у одвајању хемисфере од доминације САД-а. Ту су и друге организације, као Унија јужноамеричких држава, трговински савези. Све то измиче контроли САД-а. И што је још важније, модели инвестирања и трговине се мењају. Кина посебно замењује САД у многим земљама као водећи инвеститор и купац. Чак се и Бразил креће у том смеру. Ствари се догађају мимо САД-а, а он не може учинити ништа.

Какав би могао бити исход америчке тежње да у новим условима задржи контролу и војну предност?

– На то питање није лако одговорити. Деломично и због озбиљног погоршања прилика у САД. Кад путујете у Европу и вратите се овамо, чини вам се да сте дошли у земљу трећег свијета. Исто сам осећао и кад сам недавно дошао из Тајвана. Ништа не функционише, возови, путеви. Инфраструктура је пред колапсом. Економија није у безизлазном, али је у озбиљном стању.

А становништво – никад нисам видео такву љутњу, страх, бес! То узима веома ирационалне облике. Ако пратите ко све сад учествује у политичкој утакмици за Конгрес, запањите се. Раније такви људи не би могли доћи ни близу изборног процеса. Не мислим само по њиховим ставовима, већ и по стравичној унутрашњој контрадикторности порука. Ови људи из Чајног партија (Tea Party) су љути, веома љути. Кажу скините нам владу с леђа, вратите нам нашу земљу, итд. Али кад их питате о појединачним стварима: да ли би влада требала смањити здравствену помоћ старијима, кажу не. Треба ли утицати на образовање, они кажу не желимо никакве прописе, али треба више учинити. То је један бесциљни страх и бес.

Он је делимично оправдан јер, за разлику од финансијске елите, већина становништва у 30 година није имала реално повећање прихода. Тешко се преживљава, а породица нема никакве подршке у европском смислу. Људи се даље задужују, а вредност њихове имовине, као што су куће, опада. То је дугорочно неодрживо. Незапосленост у производном сектору дословно је на нивоу Велике депресије. А посла нема јер банке и корпорације није брига за САД. Њих занима само профит, а он је већи кад улажу у Мексико или Кину. Како се послови не враћају овамо, изгледи економије су јадни. Ми смо још увек најбогатија земља на свету, али то већина не може осетити у властитом животу.

Истовремено, растући демократски дефицит – споменимо само блокаду у Конгресу – последњих година прати проглашење месијанске мисије о ширењу демократије у свету. А пре свега то је одбрана властитих војних и економских интереса. При томе, издвајање за војску не само да се не смањује, оно је под Обамом повећано. Тренуно имамо највећу војну потрошњу од Другог светског рата. Ако погледате дефицит, он је упола проузрокован војним буџетом. Остало има везе с дисфункционалним здравственим системом, који је у тоталном распаду.

Је ли је овакав дефицит одржив? Вероватно није. Тешко је предвидети шта ће се догодити, али не видим никаква охрабрења. Не видим контра снаге. Ево још једног примера. Опасност од еколошке катастрофе, која је реална и не тако далека, један је од главних светских проблема. Сенат је недавно једногласно усвојио став да се забрањује доношење било каквог закона о заштити околине који би повећао порезе. У суштини то поручује: немојте ништа учинити! Од 48 кандидата на предстојећим изборима само је један веровао да људска делатност изазива глобално загревање. И он је изгубио на предизборима. То значи да нитко не вјерује, да су сви против општег научног закључка. И то је одраз чудног развоја у САД-у.

Уз то расте и страх од усељеника, посебно муслимана. Верује се да постоји муслиманска завера за преотимање земље и увођење шеријатског права, а да је Обама њихов представник. Застрашујући је ниво ирационалног страха и мржње. Подсећа ме, да будем искрен, на Немачку пре Другог светског рата. Која је тада била најцивилизованија, најнапреднија земља на свету?! И погледајте шта јој се догодило. Не кажем да ће се баш то догодити и овде, постоје разлике, али и неке прилично незгодне сличности.

Када империја постане тако љута и фрустрирана, а делом и немоћна, шта онда?

– Онда је то опасно, врло опасно. Може учинити веома ружне ствари. Оно што се догађа у Авганистану већ је довољно ружно, али стварни проблем је Иран. Сваке године Пентагон и обавештајне службе Конгресу презентују процене глобалне безбедности. Последња је била у априлу. Читајући их постаје јасно да Иран не представља никакву војну опасност, јер има најмања војна улагања у регији, врло мало способности за напад. Његова војна стратегија окренута је одбрани од инвазије. Ако имају нуклеарни програм, о чему ништа не знам, и он је за одбрану. И зашто је онда Иран највећа опасност за САД? Зато што не поступа по наредбама. И покушава проширити свој утицај на суседне земље.

Кад ми извршимо инвазију и окупирамо земље у њиховом окружењу – кажемо да их стабилизујемо. Када они покушају проширити свој утицај – то је дестабилизација. То је претња. А они само користе своје суверено право. Исто као и у случају Кине. Кад они користе своје суверено право, не слушају наредбе, нису под контролом САД-а – то већ представља голему претњу.

Обама је значајно проширио војну опасност. Одржава поморске вежбе у Персијском заливу. На оток Диего Гарсиа у Индијском океану, који је војна база, послао је стотине тзв. бомби за дубоко пенетрирање, највећих бомби у арсеналу нуклеарног оружја, које су уперене према Ирану. И полако се иде према томе да постане сасвим нормално да се употребе јер наводно нема избора. Не смем ни да размишљам какве би могле бити последице!

Иако је Обамина реторика, односно тон у међународним односима, различита од Бушoве, чини ли се да он наставља Бушoву доктрину превентивног рата?

– На несрећу, за то у САД-у постоји идеолошка подршка. Бушева политика превентивног рата чак је добила и широку подршку либералних интелектуалаца. Она, по неким ауторима, има дубоке корене у америчкој историји, од Џона Квинсија Адамса и његове тезе да је пут до сигурности у експанзији. Другим речима – ако све не контролишете, нисте сигурни. Буш је само то поновно нагласио. И Обама на свој начин. То је и данас доминантна политика. Али је врло опасно у светском контексту кад имате врло моћну државу коју воде врло ирационалне силе. И много страха и огромна моћ деструкције.

Из недавно објављене књиге Боба Вудварда “Обамини ратови” највише ме импресионирало ово: у првом сусрету са Обамом у време преузимања власти војни врх није имао стратегију за актуелни рат у Авганистану, али је одмах поставио све своје технолошке и финансијске захтеве за неке будуће ратове који би се могли догодити 2015. или 2020. године. То је као припрема за бесконачни рат?

– Рат заувек – то је војни посао. У ствари постоји нова стратегија о којој говори одлична књига професора историје Бостонског униоверзитета, Андрјуа Бачевича “Вашингтон влада: амерички пут у стални рат (Пројект америчке империје)”. Раније је доминантно било остати и опстати без рата, осим ако је то апсолутно нужно (Пауелова доктрина). А нова је – припремити се за бесконачни рат и остати у њему заувек, против целог света. Цела војска и војни састав томе су прилагођени. А Обама је – ако је Вудвардова интерпретација тачна – ухваћен у ту замку.

Људи попут генерала Дејвида Петреуас изузетно су опасни. Он има политичке амбиције. И врло је поштован; ако дође и до нечега што би се могло назвати војном победом у Авганистану, вероватно ће бити републикански кандидат за председника. А он је врло опасна особа, жељан моћи, интелигентан и зао.

Његов концепт је перманентни рат, баш као што наводи Бачевич.

Једном сте цитирали биолога Ернеста Маyра да “историја живота на земљи обара тврдњу како је боље бити паметан него глуп”. Кажете да улазимо у доба кад ће то бити проверено. Како?

– Маyр, великан америчке биологије и врло поштовани заговорник биологије еволуције, показивао је да су, ако погледате биолошки успех, односно бројност, најуспешнији они најглупљи организми, без имало мозга – бактерије које се брзо размножавају, или црви. А да се с успоном по лествици интелигенције биолошки успех смањује. Има мање сисара, још мање примата. Људи има много само зато што је у посљедњих 10 хиљада година пољопривреда изузетно напредовала. Он такође каже да је просечан век једне врсте око 100 хиљада година, што је отприлике онолико колико људи постоје. И да људи иду према глобалном уништењу. Еколошка криза очигледан је пример. А претња нуклеарног рата све је већа. То значи да смо у процесу самоуништења. Да нас нетко посматра, рецимо са Марса, рекао би да за то има много доказа. А ми немамо много времена да докажемо супротно.

Извор: Глобус