Надалеко чувени сарајевски дух

Најпре да кажем, ако можда још има оних који не знају, да су извесни Харис Плехо и Расим Смајић изабрани у Скупштину кантона Сарајево као представници српског народа и да ће, с обзиром на дефицит Срба у Федерацији, аутоматски бити делегирани и у Дом народа Парламента ФБиХ. Људи су се на кандидатском формулару једноставно уписали као Срби, а онима у ЦИК је очито било јасно да су Харис и Емир Србенде од главе до пете.

Нема места чуђењу с обзиром на то да је последњих осам година Хрвате у Председништву БиХ представљао кандидат кога су изабрали Бошњаци. Комшић, истина, по крштеници јесте био Хрват, али је следио пробошњачку политику СДП, па је природно да су га бирали Бошњаци, а не Хрвати. Плехо и Смајић су по родном листу Бошњаци, али су, природно, хтели да четири године узимају два пута по 5.000 марака месечно, па су се изјаснили као Срби да би и њих изабрали Бошњаци. Из свега би се једино могао извести закључак да Бошњаци негују једнак однос према друга два конститутивна народа. И, заиста је тешко објаснити зашто Срби желе да изађу из БиХ, а Хрвати – из ФБиХ.

Ипак, у космополитском Сарајеву се ова бошњачка националистичка подвала коментарише као проблем етничког елемента у изборном систему. „Управо законодавство је својом флексибилношћу омогућило да свако своју политичку каријеру гради на основу националног декларисања. То ће бити још један доказ о апсурдности уставног уређења и принципа етничке демократије”, наводе у Сарајеву. А, колико се сећам, нико се од познатих ми аутора ових изјава ’90. није залагао за укидање националног представљања у СФРЈ и против суверене и независне БиХ.

Али, и пре него што су је добили, почело је муслиманским подвалама. На првим вишестраначким изборима СДА је на седмо место, предвиђено за представнике мањина (данас бисмо рекли за Сејдића и Финција), кандидовао Ејупа Ганића као Југословена. Јеврејин Ивица Чершњеш, кога је кандидовао СДС, наравно, није имао никаквих шанси пошто је најбројнији муслимански бирачки корпус у Ејупу препознао свога Југословена. И нису се преварили, Ганић се показао као Муслиман са дна каце и, мимо својеглавог Абдића, који је биран као Муслиман, постао Алијина десна рука.

Сам Изетбеговић је надмашио и Ејупа, а Харис и Расим су за њега “мале маце”. Он се пет година лажно представљао по свету као „председник свих Босанаца и Херцеговаца” док су припадници његовог народа, којима је успут био и председник националне странке/покрета, пуцали на Србе и Хрвате, односно на све остале Босанце и Херцеговце, па и Бабине Муслимане у Цазинској Крајини.

Поред државничког, смислио је и један страначки марифетлук. Пошто СДА нема ништа национално у имену, пало му је на памет да је промовише у грађанску странку на што би се онда навукли „грађански еманциповани Срби и Хрвати”. И ето му већине у целовитој и јединственој БиХ. Јесте да делује необично да хришћани буду следбеници аутора Исламске декларације, али, мислио је, што да не покуша када се западним пријатељима толико допада.

Што се пак њих тиче, биће да се ваљда и даље баве случајем „Сејдић-Финци”, који нема никакво практично значење јер постоји само теоретска могућност да Ром муслиманске вероисповести добије већину гласова у РС, једнако као и да Јеврејин победи у ФБиХ на изборима за Председништво БиХ. Неупоредиво реалнији случај „Комшић” само је привремено решен тако што се Хрват Жељко овога пута није кандидовао, али брига њих што тиме није системски отклоњена могућност да се проблем понови. А, поводом актуелног случаја „Плехо-Смајић”, нико се није почешао по глави из ОХР или Амбасаде САД.

Кључ свих поменутих „случајева” јесте изборна база, која је у национално дубоко подељеним друштвима као што је БиХ напросто национално структурисана. Увођење конститутивности сва три народа у целој БиХ, под својевременим притисцима из Сарајева и Брисела, имало би смисла само под условом да су и релативно равномерно дистрибуисани на целој територији земље. Покушаји бошњачке политике да ту реалност изигра имају већ богату двадесетогодишњу традицију и увек са лошим исходима.

Овај текући показује какав је третман Срба у мултиетничком Сарајеву и колико их је на броју од предратних сто педесет хиљада. Већ на следећим изборима може се очекивати да их буде таман толико да попуне места по линији конститутивности. А на оним после, за осам година, да празне столице попуне Бошњаци за које се договоре да се региструју као Срби. Можда би било најбоље да се то одмах заврши колективном изборном апстиненцијом, јер Србе ионако нико ништа не пита у већем ентитету, звали се они Страхиња и Немања или Харис и Расим. Зашто да као глупи августи учествују у бошњачком циркусу званом „грађанска Босна”?

Једино што је озбиљно у читавој причи јесте оних десет хиљада КМ, јер Плехин и Смајићев прекршај није уставни и законски, него “само” морални и политички. Али то је ваљда тај надалеко чувени “сарајевски дух”.

Извор: Пресс.рс

Коментари

Један коментар на Надалеко чувени сарајевски дух