Autor: Ljubiša Malenica

Čija je Srbija?

Naslovna / Politika i društvo / Čija je Srbija?

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 10/04/2023, 17:05

Ovaj tekst nastaje kao svojevrsna reakcija na čitav niz događaja koji su se, iz opravdanih razloga, pronašli u centru srpske javnosti tokom proteklih nekoliko godina. Osnovna nit koja spaja sve situacija o kojima će biti govora jeste njihov uticaj na sposobnost države Srbije da ispoljava suverenitet na sopstvenoj teritoriji i neposrednoj okolini. U nekim slučajevima se nameće pitanje zbog čega Beograd ne ispoljava suverenitet gde postoji mogućnost za to, dok u drugima možemo govoriti o otvorenom podrivanju istoga od strane kako unutrašnjih tako i spoljašnjih faktora. Pre nego li se uopšte upustimo u razmatranje ove teme neophodno je istaći da svrha ovoga teksta nije u tome da bude shvaćen kao defetistički. Da je situacija po pitanju sposobnosti srpske države da vodi sopstvene poslove degenerisala do toga stepena da kolonijalni status Srbije ne može biti doveden u pitanje, ovaj članak bi bio bez smisla i svrhe. Postoji, još uvek, značajan prostor za akciju od strane kako srpskih vlasti, tako i drugih društvenih aktera, da se trenutni stepen suvereniteta očuva te da se proširi. Reakcija na probleme prepoznate u okviru ovoga teksta će uslovljavati dalji razvoj srpskoga državnog suvereniteta.

Istovremeno, nesumnjivo je da postoje pozitivne tendencije u srpskom društvu po većini ovih pitanja koje se, na različite načine ispoljavaju u sferi realnoga. Za svaku od oblasti koju će ovaj tekst prepoznati kao problematične postoji reakcija srpskoga društva, često vođena ili pak oblikovana od strane političkih aktera ili Srpske pravoslavne crkve koja se, kao i u ranijim periodima naše istorije, pojavljuje na društvenoj sceni kao izuzetno bitan i aktivan činilac te jedan od pokretačkih elemenata srpskog državnog razvoja. Za razliku od onih kojima data uloga Srpske pravoslavne crkve ne odgovara, te koji bi najradije da prihvatimo jalovi zapadni model unutar kojeg bi SPC bila svedena na položaj nebitne nevladine organizacije, kao što je to slučaj sa crkvenim strukturama na Zapadu, autor ne vidi ništa problematično u aktivnostima patrijarha i njemu potčinjenog sveštenstva. Štaviše, upravo ovaj aktivan nastup jeste i odraz našega kulturno-društvenog obrasca ponašanja, prihvaćenoga od Vizantije, te se kao takav treba ne samo prihvatiti već i promovisati kao poželjan s obzirom da samo njegovo postojanje predstavlja prepreku kako vanjskim tako i unutrašnjim nastojanjima kolonizacija srpskoga naroda, u svakom pogledu. Ako za trenutak ostavimo po strani društvene aktere koji, sa obe strane, učestvuju u ovim procesima, te se fokusiramo na prirodu svakoga od pojedinačnih slučajeva, možemo uočiti nekoliko oblasti koje se pojavljuju kao prostor suverenističkog nadmetanja. Date oblasti su, okvirno gledano, ekonomija, društvo i politika.

Ekonomija

U pogledu ekonomije situacija Srbije je složena, tim više zbog činjenice da se u protekle dve decenije Beograd ekonomski vezao uz Evropsku uniju. Sa jedne strane, više nije toliko ni bitno čija je to krivica niti kako je došlo do toga, od značaja je u ovome trenutku shvatiti i prihvatiti da spomenuta ekonomska orijentacija odmaže političkim naporima za sticanjem što većeg stepena suvereniteta u veoma neprijateljski nastrojenom okruženju. Ekonomska diverzifikacija se čini kao logičan odgovor na ovaj izazov. Njoj se trebalo davno pristupiti, no ni sada nije previše kasno s obzirom da je postavljena zdrava dijagnoza temeljnoga problema unutar ekonomske sfere.

Prema atlasu ekonomske složenosti univerziteta u Harvardu, za 2020. godinu, više od osamdeset pet procenata srpskoga izvoza je išlo u evropske zemlje. [1] Nešto malo više od 80% proizvoda koje Srbija uvozi potiče takođe iz evropskih zemalja [2], što naravno, kada se ova ekonomska situacija prevede u sferu političkoga, ostavlja Beograd izuzetno izložen pritiscima Brisela i Berlina. Kada se posmatra period od 2010. do 2020. uočava se blaga diverzifikacija prema Aziji čiji se udeo u srpskom izvozu tokom ovoga perioda povećava od 4.17% u 2010. do 8.83%, no za potrebe političkoga delovanja, ovaj trend je previše spor da bi imao značajnog uticaja na trenutnu situaciju.

Istovremeno, na stepenu pojedinačnih država, najveći uvoznici srpskih proizvoda su Nemačka, Italija, Bosna i Hercegovina, Rusija, Mađarska, Rumunija, Severna Makedonija, Crna Gora, Češka te Hrvatska [3]. Samo izvoz u Nemačku i Italiju predstavlja nešto više od 20% ukupnog srpskog izvoza. Kada govorimo o uvozu, Srbija najviše dobara nabavlja u Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji, Sloveniji, Rusiji, Poljskoj, Hrvatskoj, Austriji, Rumuniji i Holandiji. Iz ovih parametara se jasno uočava potpuna okrenutost srpske ekonomije Evropi, što u trenutnom poretku snaga za nas predstavlja politički problem. Odgovor je bio i ostaje diverzifikacija, posebno prema tržištima koja su relativno blizu, poput istočnoga Mediterana i severa Afrike, no koja se nalaze van jurisdikcije EU.

Pitanje ekonomskog suvereniteta, koji predstavlja jedan od stubova nosača opšteg državnog suvereniteta, u Srbiji je dodatno zakomplikovano prodajom Komercijalne banke pre dve godine Novoj ljubljanskoj banci, a situacija je posebno pogoršana još 2002. godine kada su ugašene četiri najveće srpske banke, Beobanka, Jugobanka, Invest banka i Beogradska banka.⁴⁵ Rezultat ovoga događaja je bio nesmetan ulazak stranih banaka na srpsko tržište, a sa prodajom Komercijalne banka dati proces se samo nastavlja i utvrđuje. [6] [7] [8] Prema raspoloživim izvorima, Nova ljubljanska banka se nalazi u vlasništvu same države Slovenije te američkih banaka iz Njujorka, suštinski u rukama srpskih političkih neprijatelja. [9]

*Aleksandar Vučić sa Sinišom Malim i Jorgovankom Tabaković u razgovoru sa delegacijom MMF-a, Beograd, 04.04.2023 – Foto: Tanjug/Zoran Žestić*

Za potrebe ovoga teksta nije od suštinske važnosti ulaziti u pitanja ko je i zbog čega domaće banke prodao. Čitav poseban članak se može posvetiti datom pitanju. Od značaja jeste prihvatanje stvarnosti da niti jedna strana banka trenutno prisutna u Srbiji nije tu zaradi ekonomske dobrobiti same Srbije. Novac srpskih građana koji se nalazi u ovim bankama služi za ekonomski razvoj zemalja iz kojih date banke potiču te za dalje bogaćenje privatnih lica u čijem vlasništvu su date institucije. Istovremeno, s obzirom na svoju povezanost uz političke centre moći matičnih zemalja, ove banke mogu biti iskorišćene kao sredstvo pritiska na srpske vlasti koje bi se koristilo zajedno sa drugim alatkama koje našim zapadnim „prijateljima” stoje na raspolaganju.

Problematiku ekonomskog suvereniteta ćemo zaokružiti osvrtanjem na fenomen parazitskih zapadnih megakompanija koje pod istrošenom devizom kapitalističkog razvoja i napretka dolaze u Srbiju sa ciljem pljačkanja nacionalnih resursa, kako ljudskih tako i prirodnih. Date kompanije su samo odraz preovladavajućeg duha unutar zapadnih društava, o čemu je autor već ranije pisao. [10]

Prvi slučaj koji je, sa razlogom, uzburkao duhove u Srbiji se odnosi na projekat „Jadar”. Na velika vrata ovaj je projekat trebao uvesti englesko-australijansku megakompaniju Rio Tinto na srpsko tržište. Jedna od najvećih svjetskih kompanija u oblasti rudarstva, Rio Tinto je na izuzetno lošem glasu širom planete zbog čitavog niza prekršaja kako protiv radnika, tako i protiv lokalnog stanovništva. [11] [12] [13] [14] Štaviše, prema određenim izvorima, Rio Tinto je bio upleten u rasplamsavanje građanskoga rata na Papu Novoj Gvineji. [15] [16] Nakon otvorenog narodnog pritiska čitav projekat „Jadar”, koji se često definisao kao ekološka katastrofa za čitavu Srbiju, je odbačen i time je, nadati se, stavljena tačka na ovo specifično pitanje. [17] [18]

Ne treba smetnuti s uma interes koji je za Srbiju pokazao tehnološki i finansijski gigant Blekrok, čija reputacija nije ništa bolja od Rio Tintove [19] [20]. što sasvim dovoljno govori o prirodi i namerama date kompanije. Istovremeno, Srbija je ušla u još jedan sporazum sa MMF-om po pitanju novoga kredita, na period od dve godine, težak 2.4 milijarde evra. [21] [22] Zao glas koji, globalno gledano, prati MMF postao je stvar opštega znanja kao i razlozi za isti. U suštini govorimo o ponašanju koje je autor već istakao, parazitizam u oblasti ekonomije. Činjenica da je Beograd potpisao sporazum za novi kredit sa MMF-om bi trebala, sama po sebi, da bude problematična no kada se pogledaju detalji samoga dogovora, kao što je to učinio Branko Pavlović u svome tekstu „Šta smo to potpisali sa MMF-om” [23], onda slobodno možemo govoriti o svojevoljnoj i zlonamernoj retardaciji srpskog ekonomskog rasta i privrednog razvoja, od strane spoljnih i domaćih aktera. Iznad spomenuti članak svakako treba pročitati, no za potrebe ovoga teksta biće dovoljno izdvojiti zaključak gospodina Pavlovića koji ističe da su „projekcije budućeg razvoja Srbije po ovome sporazumu sumorne. Planira se rast BDP-a od dva i po do četiri posto. A sasvim bi bilo realno da slabo razvijena privreda kakva je naša raste stopama od šest i više procenata prosečno u narednih deset godina. Sve ispod pet posto bi moralo da zvoni na uzbunu. Projekcije MMF-a suštinski znače zaostajanje Srbije i večito tavorenje građana. Ambicija ovoga sporazuma je da se rasprava o stvarnim strateškim pravcima oslobađanja od neokolonijalizma odloži za najmanje dve godine.” [24]

Potčinjavanje Srbije putem ekonomskih pritisaka, iz perspektive neprijateljskih centara moći na Zapadu, je sasvim logično. Onemogućiti Srbiji ekonomski razvitak direktno vodi slabljenju sposobnosti Beograda da projektuje svoj uticaj kako prema susednim državama, tako i prema okupiranoj teritoriji Kosmeta. Slab privredni rast direktno utiče na čitav niza, ako ne i sve, oblasti i kategorije srpskoga društva, od životnog standarda srpskoga naroda i građana Srbije pa do sigurnosti same države.

Društvene vrednosti

Ekonomija je samo jedna od oblasti putem koje se ispoljavaju pritisci prema Srbiji. Sfera društva, oličena u onome što bi se moglo, generalno gledano, nazvati društvenim vrednostima i prihvaćenim formama društvenog ponašanja, predstavlja dodatni prostor unutar kojeg se organizuju i izvode napadi na srpski narod. Jedan od bitnih elemenata borbe koja se vodi na ovom polju jeste i oblik te ideološka podloga pravnog sistema. Kroz referendum sa početka prošle godine [25], o reformi pravosuđa u Srbiji, srpski pravni sistem se odmakao od principa suverenosti i samoga naroda kojem bi isti trebao da tumači i sudi, te iz kojega bi trebao i da povlači legitimitet zajedno sa pravnom praksom i teorijom.

Prilikom svog prošlogodišnjeg učešća na međunarodnoj konferenciji u Rimu, ministar pravde Maja Popović je napomenula da su „Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva u Republici Srbiji osnovani radi jačanja vladavine prava i postizanja ravnoteže između političkih vlasti i pravosuđa… Ustanovljavanje sudskog saveta predstavlja jaku garanciju nezavisnosti sudstva i osnov za njegovu institucionalnu reformu” [26].

Ako vam se nakon čitanja ovoga citata pojavio bljutav i poznat ukus u ustima, ne brinite, to je zbog činjenice da je gospođa Popović ponovila zapadnu mantru koju smo čuli nebrojeno puta ranije. Popović nije usamljena u svojoj brizi za „nezavisno” sudstvo. Svetlana Nenadić iz Državnog veća tužilaca ističe da je „potrebno osloboditi pravosuđe političkih uticaja. Ovo je važno, jer pravosuđe podložno uticajima ne može da bude nepristrasno, a nepristrasnost je osnovni preduslov fer postupka.” [27] Gospođa Nenadić prosto briljira jer ko bi mogao znati, čak i pretpostaviti, da nepristrasnost i pravednost imaju dodirnih tačaka.

Naš kratki pregled zaštitnika nezavisnog sudstva ćemo završiti sa Vladimirom Vinšom iz Ministarstva pravde koji je bio najdirektniji te istakao da „više neće niti predstavnik izvršne niti predstavnik zakonodavne vlasti učestvovati u izboru sudija, već će to činiti telo sastavljeno od stručnjaka”. [28]

*Izborni članovi Državnog veća tužilaca na sastanku sa nacionalnim konsultantom Saveta Evrope u Beogradu – Foto: Sajt beogradske kancelarije Saveta Evrope*

Svaki od ovih citata ističe nezavisno sudstvo. Postavlja se pitanje od koga će tačno sudstvo biti nezavisno? Odgovor je sasvim jasan. Od interesa i dobrobiti srpskoga naroda. [29] To je upravo onaj oblik „nezavisnosti” koja odgovara stranim interesima s obzirom da sudski i pravni organi, jednom lišeni kontrolnog mehanizma javne kritike i kazne, lako postaju korumpirani provodnici društvenog inžinjeringa u skladu sa tuđinskim „vrednostima”. Obratiti pažnju na potpuno nedemokratski sistem izbora novih sudija koji sa takvim zanosom pozdravlja gospodin Vinš. Umesto demokratskog niza gde građani biraju predstavnike u skupštini da bi ovi birali sudije imamo potpuno uklanjanje izbora sudija iz čitavoga demokratskog procesa. Najviše pravne pozicije će zauzimati osobe koje skupina od deset do petnaest osoba definiše kao najpodobnije. Prostor za korupciju ne može biti pogodniji.

Bez obzira koliko trenutna zakonodavna vlast u Srbiji slovila za iskvarenu i nesposobnu, opravdano ili ne, od običnoga građanina do imenovanja sudije put je bio jasan i čitav proces se mogao pozvati na stepen legitimiteta koji „izbor od strane stručnjaka” samo može sanjati. Ipak, ovde nikada nije ni bila suština u legitimitetu, već otuđenju jednog organskog društvenog mehanizma od narodnoga tkiva u okviru kojeg bi isti trebao da prebiva i funkcioniše.

Srbija je samo jedan slučaj. Ovakvih primera ima više, pri čemu među najzanimljivije svakako spada kvarenje američkog pravnog sistema od strane Džordža Soroša u nekoliko najvećih gradova Sjedinjenih Država. Poznati američki novinar Taker Karlson[30] [31] je relativno nedavno skrenuo pažnju na činjenicu da se između okružnih tužilaca koje je sponzorisao Soroš[32] i rasta kriminaliteta u njihovim jurisdikcijama može povući paralela te da je čitava suština projekta u transformaciji pravnog sistema lokalno a potom i na federalnom stepenu.

Karlson nije sam u svojim kritikama. Mič Mekonol, predstavnik Republikanaca, se putem svoje zvanične stranice pridružio kritikama istakavši kako je „Džordž Soroš potrošio više od 40 miliona u protekloj deceniji kako bi izabrao desetine liberalnih okružnih tužilaca u polovini najvećih američkih jurisdikcija, od kojih su mnoge sada žarišta kriminala. Iako mnogi od njih nisu imali dovoljno pravnog iskustva u trenutku izbora, oni (okružni tužioci pr.aut.) sada predstavljaju 72 miliona Amerikanaca u nekim od najvećih populacijskih centara nacije.” [33] Narodski rečeno, ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se razbijaju.

Trenutni višesedmični protesti u Izraelu, predvođeni opozicijom, nastali su kao reakcija protiv pravne reforme predložene od strane izraelskog premijera Benjamina Netanjahua kojom bi se ograničila sposobnost sudske grane vlasti u Izraelu da utiče na zakonotvornu i javnu politiku. Kao što vidimo, izraelske vlasti pokušavaju da povrate iste one mehanizme kontrole nad pravnim sistemom kojih se Beograd odriče. [34]

Kao i u slučaju Izraela [35], slična je situacija u Mađarskoj i Poljskoj koje su morale da se odupru izuzetnim pritiscima kako evropske administracije tako i raznoraznih „demokratskih“ instituta, NVO organizacija, kao i drugih zapadnih država vođenih liberalnim vladama. Sav greh Varšave i Budimpešte leži u činjenici da su stavljanjem sudova i pravnog sistema pod kontrolu nacionalnih institucija zapravo povratile deo suvereniteta koji im je ranije oduzet. Reakcija iz Brisela je bila očekivana, ekonomski pritisci i pravne pretnje te lični napadi, posebno ka Viktoru Orbanu. [36] [37] [38]

Zalaziti dublje u prirodu ovih pojedinačnih slučajeva nije svrha ovog teksta. Od suštinskog je značaja uočiti šablon koji se ponavlja. U svim navedenim primerima imamo sukob između suverenističkih i globalističkih snaga unutar određenoga društva. Zastupnici globalizma se sada otvoreno mogu posmatrati kao kvislinzi, odnosno peta kolona, s obzirom da u njihovom nastupu ne postoji osvrtanje na želje te interese lokalne populacije, od koje su odrođeni, već je u pitanju aktivno učešće u čistom nametanju stranih vrednosnih šablona. Pravni sistem je ključan u ovom kontekstu s obzirom da predstavlja glavni instrument putem koga dati šabloni bivaju nametnuti. Ne treba smetnuti s uma da je istospolni brak u Sjedinjenim Državama Vrhovni sud legalizovao na čitavoj teritoriji ne obazirući se na mišljenja stanovnika pojedinačnih saveznih država. Nedavno je Španija, na mala vrata, dekriminalizovala zoofiliju. Sve zakonski i po proceduri, kada se slučaj posmatra isključivo iz perspektive bukvalnog prava, bez obaziranja na moralnost i normalnost datoga ponašanja. [39] [40] Kada se koriste eufemizmi kao što je „vladavina zakona” i „slobodno sudstvo” , data vladavina ne mora biti u korist autohtone populacije, čak može biti i na njenu štetu, dok se sloboda sudstva ogleda u njegovoj spremnosti da, protivno volji i interesima naroda, nameće pravne norme zasnovane na ideologiji globalizma i neoliberalizma, sa svim pratećim društvenim deformacijama.

*Džordž Soroš, osnivač i predsednik Fondacije za otvoreno društvo – Foto: Olivier Hoslet/Pool/EPA*

Interna subverzija

Pored otuđenog i neprijateljski nastrojenog sudstva, noseći elementi interne subverzije se mogu pronaći, mahom, u NVO sektoru čije različite grupe imaju istu svrhu. Ne trebaju nas iznenaditi nedavne demonstracije u Gruziji, i pored toga što je Tbilisi izuzetno prozapadno orijentisan. Gruzijske vlasti su nedavno, skupštinskom većinom podržale nacrt zakona o stranim agentima na teritoriji te države. Uprkos evroatlantističkom kursu ove kavkaske zemlje, već više dana traju veliki protesti[41] koji su i javno podržani od strane zapadnih predstavnika, kako onih iz SAD tako i onih iz EU. Poređenja radi, izuzetno sličan zakon ovome imaju i same Sjedinjene Države, poznatiji kao FARA akt (Foreign Agents Registration Act) odnosno Zakon o registraciji stranih agenata. [42] Glavni pokretači protesta su prozapadno okrenute nevladine organizacije u čijim redovima su se mogle uočiti zastave Evropske unije, Ukrajine, LGBT zastave duginih boja i narodne gruzijske zastave, koje su kao nacionalni simbol poslužile da se potčinjenost akterima izvana proda kao patriotizam unutar same države.

NVO sektor u Srbiji, to je sada već sasvim jasno, jeste u službi stranih interesa. Čast izuzecima, kojih svakako ima, no većina nevladinih organizacija čije osnovno polje rada je društvo, politika ili pravni sistem nastupaju kao zagovornici zapadne ideologije. Zakon sličan ruskom ili već spomenutom američkom, koji bi jasno regulisao aktivnosti istih, koji bi u okviru sebe sadržavao kazne za protivustavno i drugo degenerativno ponašanje, te koji bi ove aktere primorao da na javnoj sceni nastupaju kao to što jesu, strani agenti, bio bi dobar početak u rešavanju ovog pitanja. Regulisati ovo pitanje te ukloniti društveno degenerativne grupe ne predstavlja ništa drugo do preuzimanje onih ingerencija suvereniteta koje po prirodnoj logici stvari i pripadaju državi. Nikada ne treba izgubiti iz vida da lokalne nevladine organizacije možda i jesu nezavisne od vlasti u Srbiji no zasigurno nisu od stranih struktura moći, sa posebnim naglaskom na Nemačku, Veliku Britaniju, Sjedinjene Države te Evropsku uniju.

Prošlogodišnja manifestacija degenerizma, poznatija kao Prajd, održana je u Beogradu uprkos povišenim sigurnosnim rizicima na jugu Srbije, jasnom protivljenju ogromne većine naroda u Srbiji predmetnom događaju te stavu same države da ne postoje preduslovi za održavanje parade. [43] NVO sektor preuzeo je na sebe ulogu agresivnog zagovarača održavanja parade, istovremeno praćen svojim sponzorima oličenim u diplomatskom koru zapadnih zemalja u Srbiji. Sve zapadne diplomate su listom podržali Prajd, na kraju krajeva to je u skladu sa njihovim vrednostima, te su čak i učestvovali kako bi, naravno, podržali datu devijantnost i kako bi istovremeno svojim prisustvom pokušali sakriti malobrojnost onih koji, u samoj Srbiji, zaista podržavaju datu nastranost.

Provokacija i uvreda nije nedostajalo nakon što je konačno „šetnja” održana, krenuvši od ruganja Hristu pa sve do otkrivanja genitalija pred crkvom Svetoga Marka. [44] [45] Poruka je sasvim jasna. Naše crkve, kao jedan od izraza srpske viševekovne kulture i tradicije manje su vredne od njihove ogavne vulgarnosti. Hiljadu i pet stotina godina istorije srpskoga naroda na dnu, gola stražnjica albanskog homoseksualca na vrhu. To je nova hijerarhija vrednosti koja nam se servira i koju svesrdno promoviše NVO sektor. Ovakvo stanje stvari je neodrživo i nespojivo sa očuvanjem države i naroda, stoga se regulisanje ove oblasti i njeno čišćenje od petokolonaških elemenata nameće kao jedan od prioriteta državnog delovanja u borbi za sticanje potpune suverenosti.

Problematika udžbenika koji se koriste u Srbiji, a koja je kao društveni problem aktuelizovana u posljednjih nekoliko godina, od izuzetnog je značaja, posebno kada se uzme u obzir činjenica, koja mora biti uzeta u obzir, da ovde govorimo o obrazovanju budućih srpskih naraštaja, a samim time i kadrova u svakoj struci i oblasti. Miša Đurković, u tekstu posvećenom ovoj temi trenutno stanje u Srbiji opisuje kao oligopol firmi iz Nemačke, Slovenije i Hrvatske, što je izuzetno zabrinjavajuće. Gospodin Đurković ističe da „nedovoljan broj ljudi zna da našim tržištem udžbenika, na kome se godišnje okrene 70 do 100 miliona evra, suvereno vladaju firme iz Nemačke, Slovenije i Hrvatske (sve naši istorijski prijatelji op.a.), da je udeo domaćih izdavača sveden na dvadesetak posto a da nekada dominantni Zavod za udžbenike danas pokriva svega tri posto tržišta”. [46]

Da bi situacija bila gora, već postoji spoznaja o problemima u ovoj oblasti među najvišim stepenima vlasti o čemu svedoče izjave predsednika Vučića i ministra prosvete Branka Ružića. Naime, po pitanju problema sa udžbenicima Aleksandar Vučić ističe da „Srbija je slobodna i nezavisna zemlja i, upravo zbog toga, ovi najznačajniji udžbenici moraju da budu deo srpskog izdavaštva i posao od najvišeg javnoga interesa. Živela Srbija!” [47] Ministar prosvete, gospodin Ružić je, govoreći o istoj temi, izvršio poređenje sa zemljama u Evropskoj uniji navodeći da je u datim državama „sasvim normalno da domaći izdavači objavljuju udžbenike iz tih oblasti (srpski jezik i književnost, istorija i geografija op.a.) i da se sa identitetskim pitanjima ne treba igrati”. [48]

Sama činjenica da se proces nabavke udžbenika u Srbiji vodi principom otvorenoga tržišta je, blago rečeno, na rubu sumanutosti. Ne može se sve prepustiti slobodnom tržištu niti njegovoj nevidljivoj ruci, posebno ako već znamo, a to se trebalo naučiti do sada, da je i slobodno tržište slobodnije za jedne nego li za druge. Pitanje obrazovanja mladih naraštaja Srba jeste pitanje od nacionalnoga interesa i jedino rešenje se ogleda u državnoj kontroli i monopolu nad ovim sektorom. Ako već postoji opravdani niz razloga zbog kojih udžbenici iz nekih predmeta mogu biti ponuđeni od strane više izdavača, nije na odmet razmotriti datu opciju, no kada govorimo o predmetima koji učestvuju u izgradnji identitetske osnove deteta i njegovog osećaja pripadnosti svome narodu, kao što su predmeti navedeni iznad, onda nema nikakvoga prostora, niti sme biti poriva, da se dati udžbenici, a samim time i narativ unutar lekcija, prepuštaju stranim firmama i tuđinskim interesima.

Srpska pravoslavna crkva, organski vezana uz srpsko društvo, se takođe već duže vremena nalazi na meti napada, što je bilo i za očekivati. Priroda ovih napada obuhvata spektar od fizičkih nasrtaja na pojedine hramove, preko istorijskog revizionizma, pa sve do pokušaja otimanja imovine te verbalnih napada od strane visokih zapadnih funkcionera.

*Patrijarh Porfirije i predsednik Vučić posle susreta u Beogradskoj patrijaršiji – Foto: Sajt SPC*

Provale u pravoslavne hramove su postale deo svakodnevnice, posebno u onim teritorijama koje su Srbi ranije naseljavali, kao što su Federacija BiH, područja u Hrvatskoj te oblasti na Kosovu i Metohiji. Istorijski revizionizam, oličen u „pranju” zločinaca, najbolje se vidi na par slučajeva ikona u hramovima SPC koji su zasmetali našim plemenitim susedima. U Beloj Crkvi, u Srbiji, ikona na kojoj je prikazan lik Alojzija Stepinca kako gori u paklu je prekrečena nakon što je ista uzburkala katoličke, i ostale, duhove u Hrvatskoj. [49] Zapitati se gde bi trebao da gori dati sin „tisućljetne kulture” ako ne u paklu. S druge strane, problem crkve Ružice u Rožajama jeste ikonopis na kojem se nalaze muslimani sa noževima iznad kolevke sa detetom.[50] Kako je samo ova istorijska činjenica, da su muslimani i više nego spremno ubijali srpsku decu, pogodila naše susede. Ne treba nas iznenaditi da su se te ucveljene žrtve neprekidne „srpske agresije” odmah pozvali na to da su i lokalni muslimani finansijski pomogli podizanje crkve u pitanju. Pa šta ako su? Svojim novcem nisu kupili prava na reviziju istorije, već su, mišljenje je autora, pokušali da se iskupe za postupke svojih predaka. Na kraju se možemo na kratko osvrnuti i na pokušaj otimanja imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori od pre nekoliko godina [51] te činjenicu da je general Frenklin Ben Hodžis, bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi, prilikom svoga intervjua za „Glas Amerike” nazvao SPC glavnim problemom Zapada po pitanju Srbije i Balkana. [52] Treba se generalu zahvaliti na ovako iskrenom izlivu srbomržnje. Sa njim znamo na čemu smo.

Kao što vidimo, u društvenoj sferi, Srbija je izložena čitavom nizu pritisaka, od kojih su mnogi nastali kao rezultat neprijateljskih aktivnosti unutrašnjih i spoljnih faktora. Ne treba zanemariti niti migrantsko pitanje te mogućnost da isti budu iskorišteni za dalju destabilizaciju. U više navrata smo imali priliku gledati obračune između različitih grupa migranata, pri čemu su mnogi od njih, ispostavilo se, bili naoružani vatrenim oružjem. S obzirom da je nit koja se proteže kroz čitav tekst pitanje suvereniteta Srbije, na društvenom polju, za razliku od ekonomskog, se mogu postići značajni pomaci, no to zahteva zainteresovanost vlasti i njihovu stvarnu posvećenost najboljim interesima srpskog društva. Za sada se to vidi u sporadičnim slučajevima, no opšteg napora da se društvena sfera pretvori u prostor potpunog narodnog i državnog suvereniteta nema.

Kosmet kao najvažnije pitanje

Na kraju teksta dolazimo do najvažnijeg pitanja a to je status Kosmeta i zvanični odnos Srbije prema istome. Značaj ove problematike prevazilazi bilo koju pojedinačnu oblast i zalazi u više njih. Pitanje Kosova i Metohije jeste društveno pitanje, pitanje geopolitike, pitanje ekonomije, pitanje kulture te čak i pitanje morala. Kao što su mnogi srpski intelektualci istakli, naša večna duhovna i moralna vertikala jeste Kosmet i naš odnos prema njemu. Nije teško uočiti da je pritisak na Srbiju, po pitanju priznanja Kosova kao nezavisne države i „normalizacije” odnosa sa istom, počeo rasti sa početkom ruske vojne operacije u Ukrajini. Činjenica da Beograd nije uveo sankcije Rusiji, čime se svrstao u veoma malu grupu evropskih zemalja sa koeficijentom inteligencije iznad sobne temperature, samo je dodatno podstakla Zapad da zaoštri svoju retoriku i aktivnosti. Istovremeno, nije teško ni zaključiti zašto se zapadnim prestonicama žuri da završe svoj prljavi posao na Kosmetu, započet pre više od tri decenije. Predviđanja Zapada, vođenog Amerikancima, o toku sukoba u Ukrajini, su se pokazala kao daleko od stvarnosti. Ruska ekonomija se nije urušila, niti je ruska rublja izgubila na vrednosti, niti su sankcije, najobimnije u istoriji, značajnije naštetile Moskvi. Čak i situacija na bojnom polju, gde su zapadni analitičari i mediji konstantno prozivali rusku vojsku kao nesposobnu i demoralisanu, se trenutno razvija u korist Rusije. Na međunarodnom planu, spremnost da na sopstvenu štetu prate narativ Vašingtona su pokazale samo zemlje Evropske unije, sa izuzecima, te anglosaksonske države. U suštini govorimo o onim zemljama koje se kolektivno mogu nazvati Zapadom. Istovremeno, ekonomska situacija u tim istim zemljama nastavlja da nazaduje, nestašice pojedinačnih prehrambenih proizvoda postaju češće sa obe strane Atlantika, [53] [54] a nedavni krah velikih američkih banaka, drugi i treći svoje vrste u američkoj istoriji, [55] [56] [57] samo dodatno produbljuje nepovjerenje Amerikanaca i stranaca u stabilnost finansijskog sektora Sjedinjenih Država. [58] Politički pritisak na Srbiju, praćen sankcionisanim terorom albanskih paravojnih struktura nad srpskom stanovništvom na Kosmetu, neophodan je da bi se materijalizovala zapadna pobeda nad interesima srpskog naroda i Srbije. U trenutnom istorijskom trenutku, uspesi zapadnih zemalja su malobrojni, te sve više izlaze iz sfere diplomatije te ulaze u sferu međunarodnog terorizma. Uništenje Severnog toka od strane Sjedinjenih Država je ilustrativan primer ove pojave. Pretnje drugim velikim silama, kao što su Kina i Indija, ne daju rezultate kakve bi dale pre dve do tri decenije. Kina otvoreno nastupa kao ruski saveznik te čak ističe da će moguća isporuka kineskog oružja Moskvi zavisiti od ponašanja Vašingtona prema Tajvanu. [59] Indija je čitavu prethodnu godinu provela otvoreno trgujući sa Rusijom do takvoga opsega da je ove godine, po prvi put, Rusija ušla među prvih pet najvećih indijski trgovinskih partnera. [60]

Zapad se nalazi pod pritiskom multipolarnoga svijeta čak i na teritorijama koje već decenijama smatra svojom zonom uticaja, kao što je afrički kontinent gdje rusko vojno [61] [62] [63], te kinesko ekonomsko [64], prisustvo potiskuju i značajno komplikuju američke i evropske geopolitičke i ekonomske interese, sa posebnim naglaskom na Francusku čije trupe su napustile više afričkih država, ranijih kolonija Pariza, prepustivši ih uticaju Rusije.

Suočen sa geopolitičkom i ekonomskom krizom, po pitanju Kosmeta cilj Zapada je dvostruk, odnosno ima svoj politički i psihološki aspekt. Politički cilj je jasan. Kao što ističe Džejms Ker-Lindzi, profesor Londonske škole ekonomije, glavni „cilj evropskog sporazuma je da tzv. Kosovo dobije priznanje i članstvo u UN, a cena za to je autonomija Srba koji bi dobili”. [65] U suštini, vršeći višestruk pritisak na Beograd, Zapad namerava da kroz „samostalno” priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije opere svoje prljave ruke i stavi tačku na svoj geopolitički plan za Balkan. Sa nezavisnim Kosovom, postoji mogućnost da bi se ostalim balkanskim zemljama omogućilo brzo ulaženje u Evropsku uniju, što je svima njima navodni cilj, da bi se tako zaokružilo grupisanje zapadnoga bloka pred izazovima sledećih decenija koje se ogledaju u usponu evroazijskih, afričkih i latinoameričkih država i saveza.

*Vučić i Kurti sa Lajčakom i Boreljom u Briselu 27.02.2023 – Foto: Profimedia/Politika*

Nije na odmet istaći da bi priznavanje Kosova kao nezavisne države, od strane Beograda, išlo na ruku zapadnim zemljama i u njihovom „moralnom” sukobu sa Rusijom i drugim državama koje definišu kao neprijatelje. Akt priznavanja Kosova, iako očigledno iznuđen, bio bi spinovan kao konačna „normalizacija” ponašanja srpske države, u skladu sa zapadnim poretkom zasnovanim na pravilima, te bi zapadne prestonice mogle stupiti pred Moskvu i Peking te reći kako situacija sa Krimom ili Tajvanom nema nikakve dodirne tačke sa Kosmetom, na kraju krajeva sama Srbija je priznala nezavisno Kosovo kao samostalnu državu.

S druge strane, psihološki aspekat Zapada jeste konačni duhovni i moralni slom Srba kao naroda.[66] Postavlja se pitanje realnosti ovoga projekta, no ne treba uopšte odbaciti njegovo postojanje (sasvim je jasno da napori društvenog inžinjeringa traju već tri decenije) niti iskrenu zlobnu nameru zapadnih prestonica da se konačno reši pitanje Srba (možda Malih Rusa) na Balkanu. Svi zapadni zvaničnici i diplomate koji već sedmicama otvoreno lažu zapravo pred Srbe dolaze sa jasnom porukom. Iako smo i mi i oni potpuno svesti svih njihovih zločina prema nama, naše je da iste te zločine prihvatimo kao rezultat svoje krivice. Priznavanjem Kosova, sve tragedije naše novije istorije, od male Milice do bombardovane zgrade RTS, sve laži, od Srebrenice do Račka, sve to i mnogo više mi kao narod prihvatamo kao našu i isključivo našu krivicu.

Ovakav stepen demoralizacije nesumnjivo vodi degradaciji i dezintegraciji kako horizontalnih nacionalnih tako i vertikalnih moralnih i duhovnih vrednosti. Nametnuti identitet zločinaca, jednom prihvaćen od nas samih, zagadiće sve istorijske, kulturne i tradicijske obrasce srpskog naroda. U našim očima sva naša istorijska dostignuća će postati odbojna s obzirom da su ista, iz ove iskrivljene perspektive, dovela na kraju do čitave nacije zlotvora. Njegoš, Srpska pravoslavna crkva, krsna slava, ratovi za oslobođenje, velike bune, dva svetska rata, pa čak i naučna dostignuća naših naučnika, sve će to biti posmatrano kroz prizmu „srpske krivice” i zauvek ćemo biti, iznova i iznova, primoravani da prolazimo „dekontaminaciju“ od naše „zle” istorije i „čudovišne” nacije, „nazadne” kulture i „primitivne” tradicije. Kako bude tekao proces rastakanja narodnoga tkiva, naše žrtve će biti omalovažavane dok će njihove ubice biti zanemarene (čak i slavljene), štaviše, nama samima će biti pripisana odgovornost za njihovo stradanje i smrt.

U identitetskoj i ideološkoj pustoši koja bi nastala nestankom osećaja za narodno jedinstvo i pripadnost, uvoz zapadnog ideološkog smeća, čije sve ekstremnije manifestacije vidimo danas u okviru samoga Zapada, bi postao izuzetno olakšan s obzirom da ne bi bilo ničega da mu se aktivno suprostavi. Uhvaćeni između ove dve silnice, nestajućega identiteta zasnovanog na narodnoj pripadnosti te rastućeg identiteta utemeljenog na neoliberalizmu i njegovim derivatima, Srbi bi brzo nestali kao narod.

Pred vlastima Srbije, ako im je zaista Srbija na prvom mestu, postoji samo jedan put. Ne može biti nikakvoga priznavanja niti pak pristajanja na učešće Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. Francusko-nemački plan niti je prihvatljiv za Srbiju niti za Srbe, ma gde se nalazili. Zapadu se žuri, toliko se čini očiglednim, što znači da vreme radi za nas. I pored svega pobrojanog, svih problema koji nas muče, Srbija čak i u svome polukolonijalnom statusu slovi kao najvažnija regionalna država na prostoru Balkana. Srbija potpuno suverena je sposobna za daleko više.

Odupreti se pritiscima Zapada jeste izazov sadašnjih vlasti, no i naroda koji mora jasno i vidljivo izraziti svoje neslaganje sa bilo kakvim oblikom kapitulacije po pitanju Kosmeta. Oblici iskazivanja nezadovoljstva su brojni i više puta isprobani, no mirno ispuniti ulice, posebno prestonice, najbolje šalje poruku svima, kako domaćim vlastima tako i stranim „dužebrižnicima”. Crkva je u više navrata već otvoreno istakla da smatra Kosovo sastavnom i neotuđivom teritorijom Srbije i njen stav po ovome pitanju je sasvim jasan. Strane podrške ne nedostaje, i među najvećim silama. Svi preduslovi su tu, na nama je da to iskoristimo. Preostaje samo rad i otpor sve do trenutka kada, kao i sve imperije prije njih, Zapad ne doživi svoj kraj.

___________________________________________________________

UPUTNICE:

[1] https://atlas.cid.harvard.edu/explore?country=201&queryLevel=location&product=undefined&year=2020&productClass=HS&target=Partner&partner=undefined&startYear=undefined

[2] https://atlas.cid.harvard.edu/explore?country=201&queryLevel=location&product=undefined&year=2020&tradeDirection=import&productClass=HS&target=Partner&partner=undefined&startYear=undefined

[3] https://atlas.cid.harvard.edu/explore?country=201&queryLevel=location&product=undefined&year=2020&productClass=HS&target=Partner&partner=undefined&startYear=undefined

[4] https://www.intermagazin.rs/srpske-domace-banke-zatvarane-po-direktivi/?lang=cir

[5] https://www.rtvbn.com/cirilica/362027/Zasto-su-ugasene-cetiri-srpske-banke

[6] https://rtv.rs/sr_lat/politika/poslanici-pitali-zasto-je-prodata-komercijalna-banka_1097464.html

[7] https://www.novosti.rs/c/ekonomija/vesti/945871/komercijalna-zvanicno-slovenacka-deset-meseci-nakon-sto-domaca-banka-prodata-nlb-transakcija-zavrsena

[8] http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/ubijanje-srpskih-banaka.html

[9] https://izmedjusnaijave.rs/%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D0%BA/

[10] https://standard.rs/2022/10/27/kulminacija-zapadnog-parazitiranja/