Ма, чији си ти Мали?

Kад се отвори Пандорина кутија из ње искачу пајаци, страшила и чудеса закопана у најгорим успоменама. Стари грехови, све што нас буди у ноћима пуног месеца, страшне слике у којима смо слабашни пред кошмарима, снови што нас држе у нејасном бунилу, у немоћи да разазнамо свет у коме јесмо.

Пред собом видимо Синишу Малог, министра у Аниној влади, угледног пријатеља власника ове државе. Лице Петра Пана из нацртане бајке о одрастању које није почело нити се завршава, но још траје у земљи Недођији. Слику Доријана Греја о дечаку који не стари нити се обазире на било кога, чувајући своје мрачне тајне као срамни жиг на срцу творца.

Ове одлике настале чудом, или пажљивим узгајањем нарочитог политичког бројлера, ипак не издвајају грађанина Малог ни по чему и ни из чега. Морале би да га држе у моралним стегама посла који обавља на високом чиновничком месту.

После више година сакривања и мимикрије, упорног и беспризорног лагања, претварања у нешто што није, коначно га је Пандора, пуштајући створове из своје менажерије, понудила на увид свима који желе да га виде. Па и онима који о њему већ знају све. Лагали су заједно и лагаће у бескрај, то је њихов једини начин општења у измишљеном свету. Све што желе може да буде њихово и већ је њихово, мада тога има још. Такву чаролију покрива лаж превејаних лупежа у пустој земљи дембелији.

Питање које је неизбежно у бити овог текста није реторичко: је ли непотпуни доктор Синиша криминалац? Не знам заиста, то је загонетка за тужиоце и судове. За оне који ћутањем омамљују већ посусталу правну државу, заједно са кадијама који су је убили. Тешко је похватати конце и вредновати путеве којима се крећу посебни људи. Нису они иноци испосници који су се заветовали на аскетизам, остало им је сасвим мало времена да стекну још.

Моја грађанска недоумица свакако долази из пролетерске наивности: шта ће било коме 24 стана? Одакле било коме 24 стана? Kажи мајсторе да су моја питања бесмислена, научи ме како си их стекао у тим годинама, јеси ли намеравао да живиш у свакоме од њих неко време, журећи да потрошиш све оно од луксуза што можеш да сажмеш желудачном министарском киселином?

Kако се то ради, ко ти је то урадио, ако је урадио без твог знања у твоје часно име? Зашто си допустио себи да се зауставиш на 24, кад си могао даље, и брже и јаче, за твоју децу. То је лозинка која још важи тамо где јеси. Шта те је сачувало од неодољиве страсти поседовања онога што још немаш, како си уверио господара да ти само толико треба у твојој урођеној скромности. Или 24 или ниједан, то је била твоја срећна бројка. Знао си где треба да прекинеш са потрагом за сваким вратима иза којих си само ти. Или можда ниси прекинуо, Пандора се тек отворила.

Где си куповао намештај за толике квадрате, црни кукавче, срећни радениче, ко ти је помагао код селидби, најмљени аргати или министри који могу да тегле и понесу? Јеси ли имао клавир, или бар пијанино у сваком свом салону за игру? Има ли у свим твојим домовима бугарских стаклених лустера, истина ли је да је Црно Море постало плаво? Да ли је најдражи гост посетио балове за сваку твоју кућу коју си стекао жуљевитим трудбеничким шакама? Јесу ли твоји станови паметни на власника, укључује ли се клима сама? Умеју ли да опстану кад те нема у свакоме од њих истовремено, оглашавају ли се алармима тугујући кад си далеко?

Немој ми рећи да сам Ђиласов плаћеник, па да се распитам за браћу Драгана и Гојка. Ајде Драгана, али Гојка нисам видео годинама. Тебе питам као слугу господара који не брине шта му сеизи раде, нити верује, нити мари ако их ухвате. Ништа не признај Синиша, коме се правдаш?

Не би ваљало да ове сегменте текста Мали Синиша схвати као отворено писмо њему. Сва су моја писма отворена, нисам ја тај пред ким ће Мали да полаже завршни рачун. Сви су осим његових видели да лаже безочно без краја и смисла, без обзира према било коме. Без разлога, пошто је ухваћен на делу. Чак и без лоповског стила, часни лупежи признају макар оно у чему су их затекли.

Мали је оптужио новинаре за оно што је урадио, потпуно сигуран у благотворно заташкавање. Да није такав какав јесте, не би могао да буде члан владе. Погледајте само Анин тим снова, инвентар најумнијих и најчеститијих српских глава, свака би потерница желела да их има на себи.

Јуче је премијерка говорила о свом министру који је нашао своје угледно место на стубу срама глобалне корупције. Не зна ништа о случају, али зна да човек није имао толике станове. Можда није имао ниједан. Добро, само један. Помози ми боже да сазнам оно што не знам. Kолико ја знам, њему не треба толико тога, зашто би их онда имао? Значи да нема, знала бих да је другачије, иако не знам ништа о томе. Тако је рекла.

Извела је силан противудар на новинарку Н1: зна ли она шта све имају Драган и Гојко Ђилас? Kажете да Мали има 24 стана!? Добро, то није тачно, али Гојко их има 39, све у центру Београда. Где год позвоните, јавља се Гојко. Нека истражни органи раде свој посао, тако је рекла, па ако имају за шта, нека ухвате Малог!

Неће га ухватити. Због тога што није прекршио ништа од онога што је закон у срцу српске сицилијанске Фамилије. Он је само један од њих, и са чистим лицем излази пред Дона, заштићен од свега што је људско.

Извор: Н - 1