Coup de grâce Republici Srpskoj

Konture strategijskog plana iza afere Dragičević, pomoću koje se prečicom postiže sve što prevratnički žreci ni teškim naporima već godinama nisu uspevali, i koja je kao magnet, u isti tabor sa petom kolonom pod kontrolom stranih službi, privukla i niz drugih heterogenih elemenata, najzad postaju sve jasnije. Nedavno su se dogodile dve stvari koje razjašnjavaju mnogo toga: dolazak u Banjaluku četvoročlanog advokatskog tima sa navodnom misijom da ocu ubijenog Davida, Davoru Dragičeviću, pruži pravnu podršku u rasvetljavanju pozadine ubistva, i kao poručen, profesionalno tempirani fizički napad u Banjaluci, na mitingu organizacije „Pravda za Davida,“ izvršen na novinara BN televizije, Vladimira Kovačevića.

Sastav na velika zvona najavljivanog „međunarodnog pravnog tima,“ bilo bi poštenije reći komisije, koji je navodno došao iz humanitarnih pobuda da bi se našao pri ruci Davoru Dragičeviću, izuzetno je zanimljiv. On se sastoji iz advokata Duška Tomića, Ifeta Ferageta, Ante Nobila i Zore Dobričanin Nikodinović.

O „međunarodnom“ karakteru ove družine moglo bi se podsmešljivo raspravljati. Jedino ime na tom spisku koje na prvi pogled ne ukazuje na poreklo sa teritorije bivše Jugoslavije je bizarno imenovani Ifet Feraget. Međutim, kada zagledamo malo dublje, on je iz Sarajeva, dakle ipak iste gore list kao preostale kolege u timu. Feraget je jedno vreme zastupao Harisa Čauševića, optuženog za teroristički napad  na policijsku stanicu u Bugojnu 2010. godine, da bi zatim bio uključen u predmet Dženana Memića, mladića iz Federacije BiH koji je u februaru 2016. godine usmrćen pod sličnim misterioznim okolnostima kao David Dragičević u Republici Srpskoj u martu ove godine. Prirodno je da se već iskusni Feraget sada uključi i u rasvetljavanje srodnog predmeta  Dragičević.

Za advokata Duška Tomića bilo bi preterano reći da je međunarodni pravni as, pa čak ni lokalni, ako ćemo iskreno. Tomić je namešten da u Sarajevu, pred Sudom BiH, „zastupa“ razne srebreničke optuženike (radi se o osobama srpske nacionalnosti, to se podrazumeva). Kao delegat bezbednosnih struktura u tim suđenjima, on je zadužen da kontroliše tok procesa i sprečava predočavanje ili „curenje“ neugodnih dokaza i podataka.

Preostali članovi ovog „međunarodnog tima,“ Anto Nobilo i Zora Dobričanin Nikodinović izabrani su radi privida teritorijalnog diversiteta (oni su, zar ne, iz dve posebne, „nezavisne“ i suverene međunarodno priznate države, Hrvatske i Srbije) i — s obzirom na njihovu poznatu halapljivost za publicitetom — radi dramatskog efekta. Ako je ovo uzorak načina kako se u Republici Srpskoj formiraju međunarodne garniture, možemo samo sa zebnjom očekivati najavu „međunarodne komisije“ koja uskoro treba da bude imenovana da istražuje Srebrenicu.

Čak i letimičan pogled na sastav tima, ostavimo po strani komične internacionalne pretenzije, dovoljan je za razumevanje njegove stvarne strukture i za pružanje odgovora na kritično pitanje, ko su stvarni naredbodavci za čiji račun je tim i angažovan. Operativno jezgro advokatskog tima koji je došao da haos u Banjaluci podigne na još viši nivo očigledno su Tomić i Feraget. Oni su produžena ruka lokalne „duboke države“ čije kolegijalne veze, za razliku od lažno najavljenog advokatskog tima, zaista sežu izvan granica bivše zajedničke države i uslovno bi im se mogao priznati određeni „međunarodni“ karakter. Zahvaljujući saradnji upravo tih maglovitih „dubokih“ faktora je i inscenirano ubistvo Davida Dragičevića, a ko zna možda ne samo njegovo, da bi poslužilo kao savršeni cause célèbre za šarpovsku masovnu mobilizaciju koja je predviđena da predhodi prevratu u Republici Srpskoj, a koji je planiran za jesen ove godine.

Onima koji se bave čitanjem listova čaja, toplo preporučujemo dirljivu bajku, „Potraga za istinom o smrti dvojice studenata ujedinila podeljenu Bosnu,“ koja je baš pre neki dan objavljena na internet stranici skrupulozno objektivnog i provereno pouzdanog Bi-Bi-Sija. „Vozača iz Sarajeva i konobara iz Banjaluke ujedinila je tragedija. Obojica su izgubili 21-godišnje sinove – Dženana Memića i Davida Dragičevića,“ sentimentališe Bi-Bi-Si nad prosto zaprepašćujućim paralelama ali, za razliku od zahuktale gomile na Trgu Krajine u Banjaluci, to piše prefinjeno i u rukavicama, na srpskoj ćirilici.

„Dvojicu očeva ujedinjuje i nepoverenje prema institucijama koje, kako izričito veruju, učestvuju u prikrivanju ubistva njihove dece. U samom uglu zelene avlije porodice Memić, bezvoljan i usamljen, leži nemački ovčar Hektor. Više od dve godine čeka gazdu da se vrati kući,“ lirski nastavlja glavni medijski portal britanskog establišmenta, sa potpisom saradnika Stefana Veselinovića, čije je samo ime, pored pisma kojim se služi, uz setne zvuke violine sasvim dovoljno da ulije poverenje.

Maskaradu je donekle pokvario blebetavi zagrebački advokat i skandal majstor Anto Nobilo, u intervjuu koji je dao „Nezavisnim Novinama“ 30. avgusta.

„Ja nisam jeftini odvjetnik,“ Nobilo je tom, prilikom otvoreno izjavio. „Ja ili naplatim maksimalne cijene koje se mogu naplatiti, ili radim pro bono.“ Možda, ali tu treba dopuniti jednu važnu nedorečenost. Advokati visokog profila kao što su Nobilo ili srpska koleginica Dobričanin Nikodinović (kao, uostalom, i kolega Alan Deršovic iz SAD) mogu se ponekad, iz čistoga hira, uključiti pro bono u neki predmet, ali to je isključivo u sračunatom očekivanju da će im notornost tog predmeta doneti određenu količinu probitačnih, plaćenih poslova. Za razliku od plačljivog Bi-Bi-Sija, advokati kao Nobilo  ili Dobričanin Nikodinović  sve su drugo osim sentimentalni.

Odgovarajući na glavno pitanje, ko ga je angažovao (medijska propagandna mašina pre toga je danima insistirala da je članove tima angažovao lično bolom skrhani otac, Davor Dragičević, nestrpljiv da se što pre reši slučaj njegovog sina) Nobilo je, izgleda, smeo s uma dogovoreni scenario: „Ja sam Davora Dragičevića, oca, prvi put vidio u ponedeljak navečer.“ (Što će reći, samo dva dana ranije, 27. avgusta.) Upitan, „To veče ste s cijelim pravnim timom bili na trgu sa Davorom. Kako vam se činilo to iskustvo?“, Nobilo odgovara:

„Da, prvi put sam ga tamo vidio. Čujte, bilo je emotivno.“

Kako je, dakle, empatični Nobilo saznao „za tragediju porodice Dragičević?“

I tu je zapravo srž stvari: „Sve nas je senzibilirao Duško Tomić. Ni ja nisam znao, tek sam sad čuo da je i njemu kćer ubijena i da se istraga i dalje vodi. Očigledno je on zbog te tragedije senzibiliran, a onda je i nas animirao. Mi smo se vidjeli na Korčuli ovog ljeta. On mi je ispričao o tom slučaju i pitao me da li bih se ja htio uključiti. Prije toga me još telefonom onako načelno informirao, a onda smo o tome detaljnije razgovarali.“

Tragedija stvarno ujedinjuje ljude. Međutim, čudno, ali u Nobilovom iskazu, u vezi sa ključnim pitanjem njegovog angažmana, nigde se ne pojavljuje Davor Dragičević, koji je po drugim izvorima njega i kolege navodno pozvao, dok ulogu koordinatora igra problematični Duško Tomić. Čoveka radi koga je navodno došao u Banjaluku, da bi mu pomogao, Nobilo po prvi put vidi samo nekoliko dana ranije, i to na mitingu, na javnom trgu.

Četvorka koja se pojavila u Banjaluci odmah je prešla na svoj zadatak. Prva tačka na dnevnom redu bio je obilazak prepadnutih ustanova Republike Srpske, da bi im se jasno stavilo do znanja who is the boss. Među prvima, kojima je „međunarodni advokatski tim“ udelio pažnju, bio je ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske.  Zaboravivši na pređašnu, potpuno primerenu izjavu da je rešavanje predmeta Dragičević u isključivoj nadležnosti istražnih i pravosudnih organa, a ne MUP-a, i da tamo treba da ostane, ministar je međunarodne goste ipak neobjašnjivo primio, poslavši na taj način u ime Vlade čiji je član jasan signal smetenosti i slabosti.

Uključivanje nametljivo vaninstitucionalnog faktora u istragu politički insceniranog predmeta Dragičević je zloslutno za Republiku Srpsku. Vlast izgleda nije svesna (ili možda jeste, ali deo dogovora je da se pravi kao da nije) posledica dobrovoljnog prepuštanja slobode neograničenog vršljanja mutnoj ekipi, koja po važećim pravnim normama RS nema ovlašćenje da se meša u istragu koja je u toku. Time se utire put konstruisanju gnusnih optužbi sračunatih da do oktobarskih izbora dokrajče preostali kredibilitet vlasti i izazovu ozbiljnu sistemsku krizu. Svrha te krize će biti   provociranje unutrašnjeg previranja dovoljne jačine da prouzrokuje „smenu režima“ ili, u slučaju da to omane, da vlast parališe i nerede internacionalizuje u dovoljnoj meri da posluži kao povod za nasilnu intervenciju spolja.

Drugi znakovit nedavni događaj iz priručnika Džina Šarpa je politički oportuno premlaćivanje novinara BN Televizije, Vladimira Kovačevića. U spoju sa podjednako oportunim prispećem „međunarodnog advokatskog tima“ sa svojim posebnim zadacima, svrha ovog incidenta je da podizanjem napetosti dramatizuje indukovanu nesigurnost i na taj način dodatno uzburka već zbunjenu i sumnjičavu javnost. Pošto su napad na Kovačevića, kao i ubistvo Dragičevića, po svoj prilici izvršili profesionalci iz iste škole koji za sobom ne ostavljaju tragove, malo je verovatno da će ih vlasti, bez obzira na uložene napore, ikada otkriti.

U svakom slučaju ne do oktobarskih izbora, posle kojih će oba slučaja nasilja biti stavljeni ad acta, nakon što su bili cinično iskorišćeni kao masovni mobilizatori za „smenu režima“. Jer, posle toga, dolazi novi zeman. Politički potrošeni, sve žrtve i akteri prevratničke inscenacije preći će bezceremonijalno u duboki zaborav, a na histerisanja i prozivke jadnoga Davora Dragičevića niko od njegovih vatrenih obožavalaca — čak ni ganutljivi BBC — više neće obraćati pažnju.

Izvor: Analitički forum