Источна команда оружаних снага Народне Републике Кине у изјави од понедељка (8. август) навела је да се војне вежбе у ваздуху и води око Тајвана настављају.

Објава није садржала тачну локацију вежби или датум када ће се завршити. Остало је нејасно да ли ће се вежбе наставити у шест опасних зона у којима су одржаване између 4. и 7. августа. Народно-ослободилачка војска није службено прогласила крај тих тродневних ратних игара.

Најава о наставку војних вежби је вероватно изненадила америчке званичнике – или ће се барем претварати да су изненађени, на шта указује њихова реакција на објаву тајванских званичника да су кинески авиони и ратни бродови у суботу симулирали напад на острво.

Порпарол Беле куће за безбедносна питања Џон Кирби истакао је да Кинези „могу значајно допринети да се спусте тензије тако што ће просто обуставити ове провокативне војне вежбе и запаљиву реторику.” Државни секретар Ентони Блинкен рекао је да кинеске акције око Тајвана наговештавају прелазак са плана мирног решења на план употребе силе.

Насупрот њима јапански министар одбране је рекао да су чак четири пројектила летела ка тајванској престоници, што је потез без преседана, те да је пет од девет пројектила који су испаљени ка Тајвану завршило у његовој ексклузивној економској зони (ЕЕЗ). Тако звучи чињенично тачна и прецизна изјава.

Оно што ни Бела кућа ни Стејт департмент изгледа ни до данас нису схватили јесте да је због „неодговорне” посете Пелозијеве Тајвану (да се послужимо терминологијом Тома Фридмана из Њујорк тајмса) Сијева влада донела непоколебљиву одлуку да „пређе Рубикон” и систематски изнуди уједињење Тајвана са копненом Кином.

Акција Пелосијеве била је превише очигледно провокативна, а напори Беле куће и Савета за националну безбедност да је спрече превише очигледно млаки. Заједно су успели да убеде Пекинг да ће овај Вашингтон – или следећа администрација под Бајденовим наследником – наставити да квари односе са Пекингом и на крају потпуно одбацити политику једне Кине.

Кинески бродови у кретњи ка Тајвану – Фото: Li Gang/Xinhua/Via Associated Press

Корак даље

Војне вежбе које су почеле 5. августа нису заправо биле вежбе, већ права ствар, односно блокада острва коју Кина може продужити колико год буде хтела.

Амфибијска инвазија на Тајван од стране Народноослободилачке војске (ПЛА) није сценарио који Пекинг прижељкује. Напротив: управо поморска блокада би у року од неколико недеља пригушила острвску економију и довела до нужне капитулације. Прокинески лист са Тајвана Чајна тајмс је 3. августа објавио да су војне вежбе кинеске војске заправо биле тродневна блокада острва.

Министарство економије Тајвана јавља да острво има довољно природног гаса за 11 дана и довољно нафте за 146 дана. Блокада би ослабила Тајван, остављајући отворену могућност за пуну инвазију. Уколико Кина пожели да иде тим путем, она ће мање-више урадити ово што управо сада изводи током ових вежби.

Осим благовремене и интензивне интервенције америчког Савета за националну безбедност САД, Кина је можда већ применила силу. То се наговештава у чланку који је објављен у Саут чајна морнинг посту (власништво Алибабе):

Овог пута ствари стоје другачије, јер је Пекинг прекршио прећутне споразуме са острвом и демонстрирао боље планирање током масивних вежби које имају за циљ да упозоре Тајван, сматрају стручњаци.

Од понављања упозорења, до формалног објављивања и конкретних операција војних вежби, Народноослободилачка армија жели да покаже свету да је не само борбено спремна за непредвиђене ситуације на Тајвану, већ и да држи све ризике под контролом“, сматра Андреј Чанг, главни уредник канадског листа Канва ејжан дифенс.

Последњи пут кад је Народноослободилачка војска изводила ракетне тестове усмерене на Тајван, сви ратни бродови остали су испред линије раздвајања, и док је неколико бојевих глава погодило воде у близини Тајпеја и Каосјунга, ниједна од ракета није прелетела острво.

Војни експерт Чи Леји из Тајпеја истиче да су тестови 1995-1996 (током последње Тајванске кризе; прим. прев.) покрили север и југ Тајвана како би блокирали његове ваздушне и поморске путеве са циљем да прикажу „тактику ракетне блокаде“.

Међутим овога пута ПЛА је отишла корак даље и обухватила источни Тајван и југозападни Баши канал у домет својих ракета“, истиче Чи. „Ово је јасан потез који има за циљ да покаже како би блокирали улазак пловила и авиона из САД и Јапана на Тајван у случају непредвиђених ситуација.

Туристи посматрају војни хеликоптер кинеске војске док пролеће изнад острва Пингтан, једне од најближих тачака Кине ка Тајвану, 4. август – Фото: Twitter/JIJI

Шангајско саопштење

Пелоси је иза себе оставила регионалну стратешку ситуацију која је промењена из темеља. На путу кући састала се са јапанским премијером Фумијем Кишидом 4. августа. Ништа необично. За разлику од тога, Пелосијевој је „у Јужној Кореји био понуђен пријем који би се најблаже речено могао описати као хладан“, написао је Ендрју Салмон за Ејжа тајмс.

„Председник Јун Сук-јеол, који је ове недеље на одмору (премда у својој кући у Сеулу) није се састао са високом званицом из САД, али јесте одржао 40-минутни телефонски позив са њом. Министар спољних послова Парк Јин такође је није примио; био је на путу на састанак АСЕАН-а”.

Јужна Кореја дели границу са Кином и разуме њену забринутост.

Шта се променило и због чега? Одговор лежи у детаљима дипломатских црвених линија. Дипломатски односи САД са Кином почели су Шангајским саопштењем из 1972. године у којем се наводи:

Кинеска страна је поново потврдила свој став: питање Тајвана је кључно питање које омета нормализацију односа између Кине и Сједињених Држава; (…) Тајван је провинција Кине (…) ослобођење Тајвана је унутрашња ствар Кине у коју ниједна друга земља нема право да се меша; и све америчке снаге и војне инсталације морају бити повучене са Тајвана.

Америчка страна је тада објавила: ”Сједињене Државе признају да сви Кинези са обе стране Тајванског мореуза тврде да постоји само једна Кина и да је Тајван део Кине. Влада Сједињених Држава не оспорава ту позицију. Поново наглашавамо да је наш интерес мирно решење тајванског питања од стране самих Кинеза.”

У незваничној дискусији за Ејжа тајмс, један од чланова делегације Ричарда Никсона у Кини 1972. изјавио је да посета Пелосијеве „очигледно крши дух Шангајског саопштења“. То произилази из уставног положаја председавајуће Представничког дома.

Претпоставимо да је председник или потпредседник Сједињених Држава требало да посети Тајван. Председничка посета би представљала дефакто признање сувереног Тајвана у супротности са Шангајским саопштењем јер шефови држава се не састају са шефовима држава које не признају и не планирају да признају.

На крају крајева и Никсонова посета Кини је резултирала дипломатским признавањем.

Према Закону о председничкој сукцесији из 1947. године, председавајући Представничког дома је следећи у реду за председничку функцију, одмах после потпредседника. Због свог уставног положаја, председавајући Представничког дома је трећи највиши званичник у Сједињеним Државама. Председничка или потпредседничка посета Тајвану би прешла кинеску црвену линију. Посета председавајућег Представничког дома је ту црвену линију померила.

Председавајућа Представничког дома САД Ненси Пелоси и тајванска председница Цај Ингвен, 3. август 2022. Фото: Handout/AP

Промена, заувек

Управо овако Пекинг посматра ово питање.

Си Маосонг са Националног института за стратешке студије Универзитета Тшингуа написао је 5. августа на интернет страници листа „Посматрач“ (guancha.cn):

САД и тајванска влада на челу са Цај Ингвен у суштини су предузели иницијативу да одбаце и промене тајвански статус кво. Кина је стога била принуђена да активира Закон против отцепљења [из 2005. године] и да покрене процес поновног уједињења у време које сама изабере. Да ли то подразумева уједињење силом или уједињење уз помоћ претње силом, зависи од саме Кине. За ово постоје јасни и легитимни разлози.

Члан 8 Закона против сецесије на који се позива Кси Маосонг каже:

У случају да сецесионистичке снаге „независности Тајвана” под било којим именом или изговором пробају да прогласе отцепљење Тајвана од Кине, или уколико дође до великих инцидената који подразумевају отцепљење Тајвана од Кине, или уколико могућност мирне реинтеграције буде потпуно исцрпљена, држава ће употребити немирољубива средства и предузети друге неопходне мере да заштити суверенитет и територијални интегритет Кине.

Званични кинески медији су се током протекле недеље у више наврата позивали на Закон против сецесије, укључујући изјаву Сталног комитета Националног народног конгреса коју је 2. августа објавио Чајна дејли.

Маосонг појашњава:

Након што је амерички председник Трамп покренуо трговински рат са Кином 2018. године, Кисинџер је рекао да се кинеско-амерички односи никада неће вратити на ранији колосек. Ове године се навршава 50 година од Никсонове посете Кини. Као специјални изасланик 1971. Кисинџер је био претходница и ледоломац. У 22 часа и 43 минута 2. августа, у тренутку када је Пелоси – трећа најважнија политичка личност у Сједињеним Државама – слетела на аеродром Тајпеј сонгшан, Сједињене Државе и тајванске власти су једнострано промениле статус кво на Тајвану, који се никада више неће вратити на оно што је био раније.

Кисинџер, човек који је одиграо улогу ледоломца у кинеско-америчким односима пре 50 година, био је позиван у Белу кућу од стране свих америчких председника након Никсона, како би изнео своје погледе о кинеско-америчким односима… Једини изузетак је актуелни председник САД Џо Бајден.

Хенри Кисинџер током посете Кини која је претходила успостављању дипломатских односа две земље – Фото: Снимак екрана/CNN

Пре педесет година, баш као и данас, иницијатива је потекла од стране Сједињених Држава. Овога пута САД су направиле супротан корак од онога из 1972. У оба случаја, амерички кораци су били вођени оним што су Сједињене Државе сматрале својим националним интересом. Ово је политички реализам у међународним односима.

Неки од кинеских лидера предлагали су да се авион Пелосијеве спречи да слети на Тајван, судећи према изворима упознатим са дискусијама у Пекингу. Америчка војска је такође сматрала да постоје озбиљне шансе за такав исход. У тренутку када је авион са Пелосијевом на рути из Куала Лумпура за Тајпеј направио заокрет ка северу изнад Филипина, други амерички авион је полетео са Ваздушне базе Кларк на Филипинима, како би био у пратњи авиона са председавајућом Представничког дома.

Да је авион Пелосијеве био приморан да откаже слетање у Тајпеј, могуће је да би се у том тренутку налазио на удаљеној локацији где не би имао могућност за изврши допуну горива, којег након петосатног лета из Малезије могуће не би било довољно. Пратећи авион (који је полетео са Филипина) је био ту да, у случају потребе, транспортује Пелосијеву и њену пратњу у Сеул.

Чланови Бајденовог Савета за националну безбедност били су у сталном телефонском контакту са својим колегама у Кини. Њихова порука Кинезима била је да Бајденова администрација не жели да се Пелоси појави на Тајвану. Као што је Томас Фридман написао у колумни Њујорк тајмса од 2. августа: „Бајденов тим за националну безбедност је јасно ставио до знања Пелосијевој, дугогодишњој заговорници људских права у Кини, зашто сада не би требало да иде на Тајван.”

Без обзира на то, додао је Фридман, „председник је није позвао директно и замолио да не иде, очигледно забринут да ће испасти слабашан према Кини, што би оставило могућност републиканцима да га нападну уочи избора. Мера наше политичке дисфункције је то што демократски председник не може да одврати председника Представничког дома од дипломатског маневра који је цео његов тим за националну безбедност — од директора ЦИА до председника Здруженог генералштаба — сматрао потезом који није паметан.”

Следећи кораци

Шта ће се догодити сада када се појаве импликације „преласка Рубикона“ у Сијевој влади?

Насупрот неким фантазмагоријама у Белтвеју, Пекинг нигде претерано не жури. Елбриџ Колби, нижи званичник Министарства одбране под Трамповом администрацијом, често је цитирани заговорник идеје да је инвазија неизбежна.

Он је 13. јула твитовао да Пекинг „неће преварити тајвански народ да одустане кроз ’политички рат‘ и сличне потезе. Тајван види шта се догодило Хонг Конгу. А млађа генерација је више антикинески настројена од старије: Тајван се удаљава од уједињења. Дакле, војна сила је вероватно најбоља опција за Пекинг. А као што пример Украјине показује, ако намеравате да употребите војну силу, употребите је одлучно”.

Хенри Кисинџер и председник Си Ђипинг у Пекингу 2015 – Фото: Ксинхуа (Xinhua)

Ово је потпуно погрешно. Кина не мора да се превише шири географски, демографски, војно или финансијски да би извршила уједињење. Природни ток економског развоја у самој Источној Азији (и глобално) је њено најмоћније оружје. Време је на страни Кине. Војна сила је ultima, а не prima ratio. Покорити непријатеља без борбе је врхунска стратегија

Након Сијевих оштрих речи у видео позиву са Бајденом, очекивања националистичких аналитичара и узбуђених интернет корисника у Кини да ће доћи до брзе војне интервенције била су висока. То се није десило. Уместо тога, примењена је прва фаза дугорочне и флексибилне стратегије, а то је стратегија војних вежби које се своде на блокаде и стезање војне омче која повећава ниво претње.

Ово је већ довело до тога да многе стране компаније преиспитују своју приврженост Тајвану. Након тога следи благо попуштање, пауза за размишљање и понуда за разговор. Стезање и попуштање, уз поруку да у сваком тренутку велика војна вежба заправо може бити увод у праву ствар. А та права ствар је ефикасна блокада острва.

Вашингтон то можда још увек не види или одбија да назове правим именом . Али преузимање Тајвана је у току. Јасно је као дан.


Извор: Asia Times/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Да ли је Кина већ отпочела преузимање Тајвана?

* Обавезна поља