Да ли ће Немачка стати на ратну позицију САД

Од 22 до 25. маја одржаће се избори за 751 посланичко место у двадесетосам држава чланица ЕУ. Избори у Великој Британији и Холандији биће одржани 22. маја, 23. маја у Ирској и Чешкој, 24. маја у Летонији и Словачкој, а 25. маја у осталим чланицама Европске уније.[1] Двадесетпетог маја у Украјини се одржавају превремени председнички избори, не случајно. Брисел је под управом Вашингтона одлучио да наложи Кијеву датум када Украјина треба да озваничи свој курс ка западу. Сасвим је извесно да исток и југ Украјине неће подржати позицију која је њихову Отаџбину довела до грађанског рата. Најјаче земље западне хемисфере опет прете Русији, да уколико избори у Украјини пропадну ова сила у успону претрпеће додатне санкције.

Позицију Русије читамо кроз поруку искусног дипломате Сергеја Лаврова, министра спољних послова Руске Федерације: „Када Украјинци убијају Украјинце сматрам да је то близу грађанског рата”, рекао је Лавров и истакао да је „на истоку и југу Украјине рат, прави рат са употребом тешког оружја(…) Ако је то погодно за слободне и фер изборе онда ја не знам шта значи фер и слободно””[2], изричит је био шеф руске дипломатије. Двадесетпети мај тако постаје врло неизвестан, како за ЕУропу где се предвиђају различити сценарији за сам састав европског парламента, али је међу добро обавештеним западним аналитичарима доминантна идеја да су ови избори шанса европске заједнице држава да окончају америчку доминацију над Старим континентом. Да ли то значи да ће парламент обиловати евроскептицима и националистима, тешко је сада с сигурношћу рећи. Првенствено због тога што су политичке „елите“ које управљају државама ЕУ у великом проценту проамеричке. Оне ће учинити све да највише законодавно тело Уније буде по премеру Вашингтона. С друге стране, али некако у истом контексту, украјински превремени избори могу отворити ново поглавље Хладног рата који је повела Америка у намери да сломи руски успон до позиције незаобилазног моћног чиниоца на међународној сцени.

Свакако, пред Европом се налази раскрсница: или ће се отргнути од америчке доминицаје или ће се сврстати на страну ратне идеологије Вашингтона. Какогод да одлучи, чекају нас турбулентна времена која ће показати да Нови светски поредак настаје и да ће свет глобално да гравитира око два дијаметрално супротна пола: Истока и Запада. Мора се, притом, напоменути да таква хладно-ратовска позиција у многоме је другачија од претходне и стога много опаснија. Линија раздвајања налази се на самој граници Русије и то може само даље изазвати дубље и интезивније кризе. Где ће се ко сврстати око „Гвоздене завесе“ одредиће појединачну судбину свих земаља и њихових управа. Америка је објавила рат и тражи савезнике гдегод може да их пронађе, и ту нико неће бити поштеђен. Свака земља биће у корпоративном ПР-у, још једна полуга моћи Вашингтона. Шта је с најјачим земљама Европе? Овде мислимо превасходно на Немачку, која покушава да одигра још једну партију шаха без већих последица по њене националне интересе, иако је САД гурају у отворене сукобе са спољнотрговинским партнером (Руском Федерацијом) који обезбеђује посао за око 280 000 запослених у малим, средњим и великим компанијама које раде с Русијом.

Не без разлога се сви питају да ли ће Немачка имати снаге да Америци каже НЕ у тренутку када „догори до ноката“, јер од немачког одговора зависиће велики проценат (не)прилика у Европи.

Штајнмајер у Украјини: Немачки шеф дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер као могући посредник у проналажењу решења за украјинску кризу, према утицајним немачким медијима доживео је дипломатски фијаско. О чему се ради? Покушај да за преговарачки сто седну, сада већ зараћене стране: проруски представници истока и југа Украјине и прозападни Кијев прошао је с неуспехом. Први покушај је био да се украјински премијер приволи да одреди представника за почетак преговора о дипломатском решењу кризе. То се није десило, јер се хунта није сложила ко би могао бити њихов представник на округлом столу за којим би се нашле стране у сукобу. Други напор прошао је горе. Наиме, украјински председник Турчинов, према писању немачких медија, понизио је немачког шефа дипломатије, прво остављајући га сатима да чека; а онда, пошто га је „удостојио“ својим присуством не гледајући га директно у очи одржао предавање о својој позицији која не предвиђа никакве контакте са „сепаратистима“.[3] Иако су покушај искусног и од стране неистомишљеника цењеног дипломате немачки медији назвали дипломатским неуспехом, ствари су ипак мало другачије. Чини се да је добро упућени Штајнмајер врло добро знао исход оба сусрета, али је показао сву латентну природу украјинске кризе. Он је дошао као миротворац а америчка намесничка управа (Јацењук и Турчинов) није желела да говори о миру. Чији је, онда, ово фијаско: Штајнмајеров или званичног Вашингтона?

Наравно, у корпоративним медијима овај се угао неће чути јер није на линији корпоративне идеологије екстра профита. Међутим, аналитичари од репутације сасвим јасно виде мудар потез и поен у даљим преговорима и наступајућим америчким притисцима на Немачку. Она мора да заштити своје националне интересе а да притом то буде с тако честом употребом правила „извлачења тепиха“ испод врло клецавих ногу дилетаната који се налазе на кључним позицијама у Стејт Дипартменту. Дакле, када буде било речи о такозваном „трећем нивоу“ санкција према Русији (а то предвиђа свеопште економске санкције) Немачка ће имати свој аргумент. Уосталом, и сама немачка канцеларка је изјавила да се криза у Украјини не може решити војним, већ дипломатским путем. На кога је мислила? На Русију? Па, зар Русија све време не инсистра на споразуму од 21. фебруара који су „спалили“ неофашистичким дивљањем припадници радикалних група (Десни сектор) уз подршку Америке и дела ЕУ. Притом, потписници тог споразума којим је договорено мирно решење кризе и Кијев добио све што је тражио били су европски министри спољних послова, зар не? Или, на Америку? Корпоративна Америка је желела рат и добила га је. Инсталирала је хунту према својој вољи (сетимо се само пресретнутог разговора Викторије Нуланд и америчког амбасадора у Украјини) и направила пакао на улицама украјинских градова. Ниједног момента, та велика и „узорна“ демократија није осудила фашистичке пирове, крвопролиће и масакр, рецимо у Одеси. Напротив! Она је све време ратовала с Русијом, стављајући је у контекст агресора. У међувремену, Европа се цепала по шавовима. Дубоко зависна од руских енергената, снажно испреплетана у привредној сарадњи с Русијом на све већи притисак да следи америчку ратну стазу једна по једна земља је искакала с те пруге. Сада се налазимо у тренуцима када САД уместо да баце Немачку и Европу на колена, могу да је утврде на позицијама које чине гравитационо поље силе у успону. Тада свет има већ потпуно измењену слику-нови светски поредак!

Уосталом, када већ отварамо другачије углове посматрања превирања које је произвела украјинска криза посебно у и око Немачке, зар немачки председник није на минхенској безбедносној конференцији најавио активнију улогу Немачке у свету, која „као економски див, не може да се понаша као политички патуљак“.[4] Већина коментатора и аналитичара тада је очекивала да ће Немачка удвостручити своје учешће у већ трасираном вашингтонско-бриселском путу. Да. Она ће и то, али све до тренутка када рачун не каже другачије. Ових дана калкулише се са сасвим другчијим параметрима који су на страни живе економске сарадње с Русијом: „ У том контексту (може да) се тумачи и одлука“ тек формиране „немачке коалиционе владe  да за повереника за односе са Русијом постави Гернота Ерлера (…) који каже да је пре свих критика „важно допустити Москви да брани свој углед“.[5] Признаћете да је мало места за случајности. Ту је и берлински професор Томас Рисе који говори о томе да су све јаче струје у Берлину које се уздржавају од критика Кремља. Сетимо се још Вили Вимера и других немачких политичара који су отворено, јавно и врло жустро критиковали одлуке НАТО (агресија на СРЈ), преседан настао као импликација војне агресије-тзв Косово, као и однос према Украјини, Русији коначно према немачком капиталу.

Угледни професор „бунтовник с разлогом“ – О Стивену Коену смо већ писали и наговестили почетак праве побуне међу западном интелектуалном елитом. Побуне у смислу, да свако ко помно прати дешавања на међународној сцени схвата да је корпоративизам који је демократију превео у тиранију отишао предалеко и прети да уруши све: од државе до човека. Професор емеритус руских студија на Принстону и Њу Јорку који је отворио дебату у САД поводом Хладног рата који је Америка објавила Русији, таргетиран је као „Путинов апологета“ и одређен за пример непатриотског држања у „пресудним моментима“. За амерички поставку демократије (уколико се чињенице супростављају идеологији „власних“ утолико горе по чињенице), поступак научника с највишим академским статусом је недопустив и неприхватљив. Док је, опет за научника неприхватљиво убијање истине, подметање доказа и фалсификовање научних закључака. Тако је Коен постао метом корпоративних медија које је жестоко критиковао због стварањaлажне представе о Русији, руском председнику, кризи у Украјини а све у циљу хушкања на рат. Дакле, угледни амерички професор је на стуб срама поставио целу корпоративну Америку, квазиинтелектуалану елиту, носиоце власти који су убили душу демократије, мира, хуманости, најкраће речено: највиших цивилизацијских вредности. Једном речју, за све њих а посебно оне који деле његово мишљење а због разних синакура ћуте, Коен има само следеће: „СРАМ ИХ БИЛО“!

Његова запажања у „судару“ с америчком медијском крстарицом Кристијаном Аманпур, да она свесно извлачи догађаје из контекста стварајући потпуно лажну слику о дешавањима у Украјини, Коен је дефинисао: „Екстремизам је дошао из западне Украјине, и то намерно пренебрегавате“; или, у текстовима од часописа The Nation, којима недвосмислено оптужује америчку администрацију за објаву Хладног рата Русији; опет, о учешћу у другим електронским медијима попут Democracynow, где се супроставља свима који протежирају рат, чињеницама да је НАТО тај рат Русији објавио ширењем на Исток до самих граница. Постављајући притом, питања шта  би Америка урадила у сличним ситуацијама, наводећи мирне протесте који су завршили масовним хапшењима и процесуирањима (OccupyWallStreet), помињући кампању рата против терора која се огледала у ширењу терора, обарању демократски изабраних власти, коначно право огледало те кампање био је и јесте Гвантанамо.

Коначно, у врло опширном интервјуу за Њузвик, под насловом Американац који се усудио да направи „случај Обама“, професор Коен истиче да је Обама требало да „изрази своју захвалност Путину“ одласком у Сочи, на првом месту. За фијаксо у Сирији из којег Обама, да није било Путина, није могао да се извуче, Стивен Коен каже да је најмање што је требало да уради јесте да се појави у Сочију и стане раме уз раме с Путином и тако свим терористима који су тада претили пошаље поруку да ће они заједно узвратити. Шта је Обама урадио? Не само да се није појавио већ је Америка својим партнерима показала следећу „мапу пута“ и у Сочију се њихови сателити нису појавили. Каква се порука могла извући? Да су поједини проамерички орјентисани лидери, једва чекали да се деси неки терористички напад? С обзиром на баражну ватру до граница неукуса поводом Олимпијских игара у Сочију, чак ни ова интерпретација није далеко од истине. За професора Коена, све је отишло толико далеко да је повратак на дијалог и демократске вредности скоро немогућ јер их је Америка поништила политиком двоструких стандарда било да се проводи преко НАТО или преко цивилног сектора који унутар Русије ради за САД. Примера је много, један од тих како наводи Коен је случај Пуси Рајот: „Не знам шта би се десило да се слично одиграло у катедрали Св Патрика, овде, у Њу Јорку? Пре само петнаест година, у катедралу је ушао млади пар, скинули су се и водили љубав. Били су ухапшени!“[6]

Или, пример геј заједнице и њихов статус у Русији: „ Зашто је то посао Америке да се бави и решава права геј заједнице у Русији када тамо, према анкетама, 85 одсто популације мисли да они не треба да добију права која траже? (..) да ли и овде треба да направимо бригаду и ослободимо их? Ви се борите за своја права, без обзира да ли сте припадник црне, Јеврејске, или геј популације у земљи у којој живите (…) тако то функционише у демократијама,“[7] подсећа Коен указујући и на чињеницу да је према писању Њу Јорк Тајмса у самом Њујорку за само годину дана (2012-2013) удвостручен број напада на геј популацију. Толико о политици двоструких стандарда званичника САД. „Да ли они мисле на овај начин зато што су глупи, обманути, или само збуњени-не знам“, каже Коен. Нажалост, свет се налази у ужасно опасној ситуацији из које мора изаћи или…“Волели смо Јељцина, јер је био пијаница и испуњавао све наше захтеве. Сада имамо трезног човека који ће бранити интересе Русије били они исправни или не, како их он види. То раде национални лидери“ одлучан је професор Коен. Русија има своје легитимне националне интерeсе, као и свака друга земља чак и оне мале кад су у питању границе. То нико не може да оспори, посебно не они који би реаговали исто, истиче Коен.

За емеритуса који други пут за живота пролази кроз Хладни рат, излаз постоји. Он се налази у détente, који под ХИТНО мора да обезбеди простор за постизање компромиса; или ће последице бити несагледиве у катастрофалном билансу. Интервју дат Њузвику, још једно је средство упозорења интелектуалца који је решио да узбуни цео мирнодопски свет а за који је српска јавност, смишљено или не била ускраћена.

На крају, човек који се дрзнуо да направи „случај Обама“ отворио је врата свима који виде прилику да се државе отму из руку корпоративне заједнице и врате својим атрибутима и начелима на којима почивају. То „свима“ припада првенствено интелектуалном свету са западне хемисфере којем се професор с Принстона обраћа, учауреном у страху од разних губитака, не схватајући да тако губи оно за шта се толико борио а јесте статус одговорних за промишљање о свим догађајима који могу да угрозе или унапреде стандард цивилизованог живота ЧОВЕКА. Коен у томе полако (при)добија ред присталица хватајући се за последњу шансу коју му је стицајем околности пружила Русија челичним ставом поводом Украјине. Он недвосмислено зна да уколико се пропусти ова шанса, свет ће склизнути у потпуно корпоративно лудило у коме гори беспоштедни рат. Русија је загрмела и ту повратка нема … а кад такви џинови загрме „патуљци“ први побегну. Време будуће…време новог светског поретка, припадаће само великим политичким форматима спремним да обезбеде опстанак породице свих држава, у великој мери девастираног света.

Извор: Фонд Стратешке Културе