Da li je Putin najveći državnik našeg vremena?

„Ako bismo koristili tradicionalna merila za razumevanje lidera, koja se odnose na odbranu granica i nacionalni procvat, Putin bi se kvalifikovao kao vodeći državnik našeg vremena. Ko bi se na svetskoj pozornici mogao takmičiti sa njim?“

Ovo pitanje postavlja Kris Koldvel iz Vikli standarda (Weekly Standard, poznati američki neokonzervativni časopis i sajt – prim. prev.) u zapaženom eseju objavljenom u martovskom broju časopisa Imprimis koji izdaje Hilsdejl koledž (elitni privatni fakultet u saveznoj državi Mičigen – prim. prev.).

Šta to izdiže Putina iznad svih drugih lidera 21. veka?

„Kada je Putin stupio na vlast u zimu 1999-2000, njegova zemlja je bila bespomoćna. Bila je bankrotirana. Isparcelisana od strane novih kleptokratskih elita, u saradnji sa starim imperijalnim rivalima, Amerikancima. Putin je to promenio.

U prvoj deceniji ovog veka, uradio je isto što i Kemal Ataturk u Turskoj tokom 1920-ih. Iz ruševina imperije vasrksao je državu-naciju, dajući joj koherentnost i svrhu. Disciplinovao je njene plutokrate. Povratio njenu vojnu moć. I odbio je, koristeći čak direktniju retoriku, da prihvati podređenu ulogu Rusije u američki vođenom svetskom sistemu koji su projektovali strani političari i poslovni lideri. Njegovi glasači smatraju da je spasao zemlju.“

Posle 17 godina na vlasti, Putinov rejting nadmašuje rejtinge svih zapadnih lidera. Međutim, dok njegovi impresivni koraci ka restauraciji ruske veličine objašnjavaju zašto je obožavan kod kuće i u ruskom rasejanju, šta objašnjava Putinovu privlačnost na Zapadu, uprkos medijskim napadima koji ni malo ne zaostaju za divljačkim napadima na predsednika Trampa?

Odgovor: Putin se suprotstavlja zapadnoj progresivnoj viziji budućnosti čovečanstva. On se pre više godina svrstao sa zapadnim tradicionalistima, nacionalistima i populistima, a protiv svega onoga što im je postalo omraženo u vezi njihove sopstvene dekadentne civilizacije.

Putin se gnušao onoga čega su se i oni gnušali. On je ruski patriota koji veruje u Boga i svoju zemlju. On odbacuje Novi svetski poredak koji su krajem Hladnog rata uspostavile Sjedinjene Države. Putin stavlja Rusiju na prvo mesto.

I, prkoseći Amerikancima, on govori u ime onih miliona Evropljana koji žele da povrate svoje nacionalne identitete i suverenitet koji je predat nadnacionalnoj Evropskoj uniji. Putin se takođe protivi progresivnom moralnom relativizmu zapadne elite koja je odsekla sopstvene hrišćanske korene i prigrlila sekularizam i hedonizam.

Američki establišment mrzi Putina jer je, po njima, on agresor, tiranin, „ubica“. On je napao i okupirao Ukrajinu. Njegovi stari pajtosi iz KGB-a ubijaju novinare, defektore i disidente.

S druge strane, mada je tačno da je politika u doba careva i komesara u Rusiji često bila krvav sport, šta je to Putin priredio svojim domaćim neprijateljima što bi se moglo uporediti sa onim što je naš arapski saveznik, general Abdel-Fatah el-Sisi uradio protiv Muslimanskog bratstva kojeg je zbacio tokom vojnog prevrata u Egiptu?

Šta je to Putin uradio što bi se moglo porediti sa onim što je naš NATO saveznik predsednik Erdogan uradio u Turskoj, zatvarajući 40.000 ljudi u vremenu posle puča u julu prošle godine – ili naš filipinski saveznik Rodrigo Duterte, koji predsedava nad vansudskim ubijanjem na hiljade dilera droge?

Da li iko misli da bi predsednik Si Đinping nežnije postupio sa masovnim demonstracijama protiv svog režima na Trgu Tijanmen nego Putin ove sedmice u Moskvi?

Veliki deo neprijateljstva protiv Putina proizilazi iz činjenice da on ne samo da se suprotstavlja Zapadu kada brani ruske interese, već u tome često i uspeva, nekažnjeno i bez pokajanja.

Ne samo da održava popularnost u sopstvenoj zemlji, već ima obožavaoce i u zemljama čiji su politički establišmenti neumoljivo neprijateljski nastrojeni protiv njega.

Jedna decembarska anketa (u SAD – prim. prev.) je pokazala da  je 37 posto svih Republikanaca imalo pozitivno mišljenje o ruskom lideru, dok ih je svega 17 posto imalo pozitivno mišljenje o predsedniku Baraku Obami.

Postoji još jedan razlog zašto se na Putina gleda pozitivno. Milioni etnonacionalista koji bi želeli da se njihove države otcepe od EU u njemu vide saveznika. I, dok je Putin otvoreno podržao mnoge takve pokrete, američke elite čak nisu ni neutralne u tom pogledu.

Putin čita novi vek bolje od svojih rivala. Dok je 20. vek obeležila podela između komunističkog Istoka i slobodnog i demokratskog Zapada, nove i različite borbe obeležavaju 21. vek.

Nove linije podele su sada povučene između društvenog konzervativizma i samoživog sekularizma, između tribalizma i transnacionalizma, između nacionalne države i Novog svetskog poretka.

Putin je stao na stranu ustanika. Oni koji sanjaju o Degolovoj Evropi nacija koja zamenjuje viziju Jedne Evrope kojoj teži EU, u Putinu vide saveznika.

I tako dolazimo do starog pitanja: čija je budućnost?

U novim borbama novog veka, nije nemoguće da će Rusija – kao što je to bila Amerika u Hladnom ratu – biti na pobedničkoj strani. Secesionističke političke partije širom Evrope već sad gledaju u pravcu Moskve, a ne ka drugoj strani Atlantika.

„Putin je u svojoj borbi protiv globalizma postao simbol nacionalnog suvereniteta,“ piše Koldvel. „I ispostavlja se da je to najveća bitka sadašnjeg vremena. I, kako su pokazali naši poslednji izbori, to se odnosi i na nas ovde.“

Izvor: Fond Strateške Kulture