Da li se ubistvo ruskog ambasadora moglo sprečiti?

O ubistvu ruskog ambasadora u Turskoj Andreja Karlova, saradnik portala „Lenta.ru“, Aleksandra Stepanišćeva, je razgovarala sa pripadnikom odreda „Zaslon“, specijalaca unutrašnje obaveštajne službe, u čiju nadležnost spada obezbeđenje sigurnosti ruskih diplomata.

Počećemo od toga, zbog čega se uopšte desila ta tragedija. Da li je to greška ruskih ili turskih specijalnih službi?

U toj zemlji bezbednost obezbeđuje zemlja domaćin, naših saradnika tamo uopšte nije bilo. Fatalna greška je, naravno, njihova: obezbeđenje na izložbi nije bio na dovoljnom nivou, lokalna specijalna služba takođe nije izvršila svoj zadatak. Ukoliko se ne obraća pažnja na status ubijenog, onda je to jednostavno ubistvo. Nesumnjivo, da je urađeno sve pismeno, tragedija je mogla biti izbegnuta. Opšta praksa je takva, da događaj poput ovog, ako odgovornost za bezbednost nije stavljena na naše saradnike, nego na zemlju domaćina, obezbeđenje nije besprekorno. Zato je u Rusiji uobičajeno da u vrućim tačkama upravo „Zaslon“ obezbeđuje bezbednost i tamo se mi pouzdavamo samo na sebe.

Ispada da se u većini zemalja diplomate ne obezbeđuju?

Njih često uopšte ne obezbeđuju. Lokalne snage ili naši graničari obezbeđuju bezbednost ambasada ili konzulata, no izlazeći preko kapije, ljudi ostaju sami.

No, u regionima sa povećanom opasnošću vi ipak radite. Kako „Zaslon“ obezbeđuje bezbednost ambasadora i drugih lica?

Osnovni princip našeg rada je – neprekidnost. To jest, saradnici ne odlaze od čuvanog lica 24 časa, u tom smislu i na licu mesta na manifestacijama poput ove izložbe u Ankari. Taktika je standardna. Ostalo je varijativno, jer zavisi od stepena pretnje. Ako su okolnosti složene, to brojnost grupe može iznositi i do dvadeset ljudi. Naoružanje i oprema takođe zavise od situacije: negde je otvoreno i teško naoružanje, negde je sve skriveno. Ogromna pažnja se dodeljuje preventivnim merama: rad sa lokalnim službama, informatorima, agenturom. Podaci koji se mogu dobiti na taj način, omogućavaju izbegavanje mnogih problema, prosto predupredivši ih, izmenivši tok događaja. To je sve efikasno. Evo već 20 godina „Zaslon“ čuva diplomate, i tamo gde smo mi radili, nije bilo ni jednog propusta. Svi mi smo svesni odgovornosti i posledica. Pri organizaciji rada koriste se sva neophodna dostignuća maksimalne efikasnosti u ravnoteži sa svrsishodnošću.

A zašto u Turskoj nije bilo vaše jedinice? Nedavni pokušaj državnog udara, generalno, ukazuje da to nije baš najspokojniji region.

Nas tamo nije bilo nikada. Pitanje se, znam, nedavno postavljalo, no nisu ga uspeli ili nisu mogli obraditi. Problem je u tome što se odluka o slanju priprema veoma dugo, ima mnogo podvodnih stena, usaglašavanja i opravdanja – čvrsta birokratija, pride međuresorna. Između zahteva za dodelu naših saradnika i njihovog slanja u zemlju, može proći i do godinu dana.

To jest, za tragediju u Ankari odgovorna je, između ostalog i ruska birokratija?

Da, naravno. Mi nismo vidovnjaci koji predskazuju nešto složeno, no, ako bi znali tačno na vreme, to bi se sve moglo mimoići, i birokratija takođe. No, sistem kod nas je postrojen ovako: ako budu čuvali u Turskoj – ubiće u Parizu, u Dablinu, nije važno. Mi radimo samo u vrućim tačkama. Irak, Sirija – više od 15 zemalja. Izgleda da je to mnogo, možda čak dovoljno, no, u stvari nije. Terorističke grupacije nemaju potrebu da ubijaju ruskog diplomatu u Bagdadu, gde postoji naša grupa, gde je sve složenije isplanirati, a teroristi će se suočiti sa suprotstavljanjem, i rezultat akcije će biti nepredvidljiv. Njima je mnogo jednostavnije napasti u toj samoj Turskoj, gde ambasadora ne obezbeđuju, a iza ambasade virkaju lokalne specijalne službe. Dalje po analogiji. Ako je tom istom IGILU (zabranjenom u Rusiji) potrebna konkretnost – oni će jednostavno preuzeti odgovornost na sebe za proizašli događaj. Naš sistem se bori sa pretnjama postfaktum – to je priprema za taj rat, koji je već završen. Sada se verovatno sve pomalo zaljuljalo i u Ankaru će uputiti grupu, no, stotine ili čak hiljade ruskih diplomata će svejedno ostati bez zaštite. Ipak će svi oni i dalje učestvovati u događajima prema kojima se lokalne vlasti odnose nemarno. Potrebno je u potpunosti menjati pristup, inače će se ubistva ponavljati.

Na koji način menjati?

Kod nas obezbeđuju sve ugledne političare. A u drugoj zemlji naš ambasador je lice naše zemlje, glavni predstavnik u regionu. Zašto ih na tuđoj teritoriji ostavljati bez zaštite? Zašto u našoj službi nema dovoljno resursa za obezbeđenje bezbednosti bar svih ambasadora, da ne govorimo o konzulima ili predstavnicima drugih diplomatskih misija? Naši saradnici su pretrpani obavezama, njih nema dovoljno. Mi svi shvatamo: nije važno koja je zemlja, sada terorista može doputovati u skoro svaku. Globalizacija. Promena sistemskog pristupa u Rusiji – to je pitanje donošenja principijelnih odluka. A ko ih može doneti, vi znate. Nevolja je u tome što je potrebno doneti tu misao „do vrha“, obrazložiti je i neko mora biti spreman da snosi odgovornost. Ako se opšti pristup, koji predviđa normalno obezbeđenje bezbednosti samo u vrućim tačkama, ne promeni, onda ono što se desilo u Ankari neće biti poslednji slučaj. Ranije ili kasnije, nadam se, doći će do toga da se svi ambasadori moraju obezbeđivati u višem ili manjem stepenu, zato što analogno ubistvo može da se desi i u najmirnijem regionu. To je složeno, to je teško, no, imajući u vidu politiku naše države, to je neophodno. Pogledajte na Amerikance: oni višestruko više od nas troše na bezbednost svojih diplomata i te investicije daju rezultate.

Da li je u SAD je uvek bio takav odnos prema bezbednosti diplomata ili su oni počeli ulagati u to posle napada na konzulata u Bengaziju 2012. godine?

Uvek. Njihove diplomate su dobro čuvali i pre toga. Shvatate, svako se može ubiti. Pitanje je samo u tome, kolike snage i sredstva su potrebni da bi se to uradilo. Bengazi je upravo ta situacija kada je dejstvo bilo jače od protivdejstva i protiv terorista su bile nedovoljne sve mere koje je preduzela Služba diplomatske bezbednosti SAD. Iz nekog razloga svi sprovode paralele između tog napada i ubistva ambasadora Andreja Karlova, no, to nije ispravno. U Libiji su u svojstvu napadača dejstvovali profesionalci, dobro pripremljeni sa dobrim planom. U Turskoj je bilo obrnuto: banalno, skoro primitivno ubistvo, koje je izvršio pojedinac. Možda je iza nekoga neko i stajao, što je, naravno, veoma verovatno. No, sam mehanizam izvršenja terorističkog akta – je najprostiji. Ako se vratimo ka SAD – naravno, oni takođe nisu idealni, no, bezbednost njihovih diplomata je na visokom nivou. Naravno, ima mnogo „no“ – njih uvek ima. Uglavnom, to je ljudski faktor: neprofesionalizam, lenjivost, nemar, strah, birokratija itd.

Posle Bengazija u SAD je sprovedena rasprava u Kongresu, i Hilari Klinton, u to vreme šef Stejt departmenta, izgubila je toliko mnogo na reputaciji, da to navode kao razlog njenog poraza na izborima ove godine. Možemo li očekivati da situacija u Turskoj na isti način utiče na nekog od najkrupnijih političara u Rusiji?

Ne verujem. Ruski sistem je takav da nećeš naći kraja. Nema nikoga ko bi za sličnu tragediju poneo ličnu odgovornost: svako će svaljivati odgovornost na drugoga, istraga će se „prebacivati“ iz jednog resora u drugi… U rezultatu će biti kao i obično: ako su svi krivi, to pojedinačno niko neće odgovarati.

Šta će uraditi u Turskoj – ne znam: možda će se izvinuti. No, oni mogu proglasiti teroristom i saučesnikom agenta Gulenovog, onoga ko je pustio tog policajca, no, iz toga ništa neće proisteći.

Kod nas će, nadam se, iz pogibije Andreja Karlova, izvući pouke. Glavna je – u uslovima savremenih terorističkih pretnji, praktično nema zemlje gde bi se naši diplomati mogli osećati bezbedno.

Prevod i obrada – Fond Strateške kulture

Izvor: Lenta.ru