Да ли су владике главни проблем Србије?

Неупућени посетилац земље Србије, који довољно разуме наш језик да прати медијске садржаје али ипак није упознат са интерним играма, могао би да закључи да је протеклих седмица највећи проблем са којим се суочава ова држава и ова нација разорно деловање једног дела епископата Српске православне цркве.

Као да није проблем увредљива „честитка“ Џозефа Бајдена, тренутног поседника Беле куће, поводом празника српске државности, Сретења. Она је – као што знамо – била прецизни еквивалент силеџијског руковања са циљаном жртвом, уз лицемерни смешак, после чега је уследио намрштено садистички ударац коленом међу бедра.

Као да није проблем ничим изазвана, али по ко зна који пут поновљена и вероватно од некога наручена тврдња председника САНУ да је Косово изгубљено заувек и да са тим Срби треба да се помире. Ником ништа.

Као да није проблем што нови режим у Вашингтону ускоро припрема еквивалент Олује за Републику Српску. А припрема… да, још како и прецизно. Милорад Додик је свестан те чињенице, премда превише пигмеја из његовог блиског окружења нису. Невероватан је раскорак у квалитету државништва између њега и номенклатуре страначких послушника.

Као да није проблем, на приземном балканском нивоу, што Бугари улажу протесте због историјски неоспорних изјава једног београдског професора, али Србија пре тога не протестује због скандалозне изјаве бугарског вицепремијера да је она (Краљевина Србија, потом СХС) извршила геноцид у Северној Македонији. Срамно, стидно и одвратно.

Проблем је владика

Све то, дакле, није проблем, нити изазов. Штавише, по МСП-у Србије ништа од наведеног није вредно никаквих протестних нота. Кротко се прима отровна честитка из Вашингтона, кротко се прима протестна нота званичне Софије – јад и беда, ако је икада било – а не реагује се ни на низ других изазова из „региона“. Пљувати по Србима и Србији је по ставу званичног Београда легитимно. Доказ је нереаговање МСП-а на скарадну изјаву Бакира Изетбеговића о Србима као „лошем народу“. Да ли је замисливо да МСП Хрватске остане нем на теоретску изјаву Селаковића да су Хрвати лош народ?

Ништа од наведеног за званични Београд није неки проблем. Јесте огроман проблем, пак, што се епископ Григорије огласио са намером да подстакне стварање неког покрета који би окупљао људе млађих и средњих година посвећене опстанку и препороду Србије.

Нити је владика најавио оснивање странке, нити своју кандидатуру за њеног челника, нити своју амбицију да уђе у трку за шефа српске државе. Не улазећи у емпиријски непоткрепљена нагађања о владичиним намерама и амбицијама, стриктно се бавећи само садржајем његове изјаве, намеће се паралела са монструозним политичким процесом против Доналда Трампа, који је управо у току пред америчким Сенатом. Реч је о злокобно исконструисаним оптужбама због цитата истргнутих из контекста, у духу Стаљиновог тужиоца Вишинског, на московским процесима 1936-1937.

У стварности, Трамп ниједног часа није подстицао своје подржаваоце да јуришају на Капитол, а још мање их је хушкао да изврше неки наводни преврат. „Прошетаћемо се низ Авенију Пенсилваније“, поручио им је. „Отићи ћемо до Капитола  и покушаћемо да… нашим републиканцима, оним слабијим… пружимо ту врсту поноса и храбрости која им треба да поново поврате своју земљу. Хајде, дакле, да се прошетамо низ Авенију Пенсилваније. Желео бих да вам се свима захвалим… што сте ту, ово је невероватно.“ Подстрек на тероризам? Да, Авенија Пенсилваније води ка Капитол хилу, узвишењу на коме се налази зграда Конгреса. Доћи до Капитола је стандардни план милиона демонстраната кроз двоиповековну историју САД.

Ово је само једно реторичко оруђе које су бољшевици и нацисти оберучке прихватали, а које сада примењује наступајући амерички режим: било какво изражавање незадовољства са делима или политиком режима равна је издаји, подстицању насиља, чак тероризму. Следствено томе, мора се криминализовати и казнити. Ко не прихвата мит о Трамповој моралној срозаности и криминалној кривици, као и о намери побуњене руље његових поборника да изврше пуч, онда је и он бедни расиста који ће сносити последице. „Да се нисте усудили да их зовете демонстрантима!“ (како рече Џозеф Бајден) такође значи: „Не усуђујте се да сумњате у било који део нашег одобреног наратива, сада или ма када!“

Антицрквена хистерија

На истоветан начин, не наседајући клопци режимских медија који епископа Григорија већ седмицама провлаче кроз „топлог зеца“ блаћења и пљувања, треба се смирено и без гнева осврнути на апсурдну тврдњу да је тобоже недопустиво за црквену личност да се на ма који начин укључује у политички интонирану дебату о будућности народа и државе. Та је тврдња напросто апсурдна, уставно-правно, историјски и искуствено неодржива.

У САД је уставно дефинисана раздвојеност цркве и државе (или да будемо прецизни, цркава и државе). Та баријера која датира још из 1787. није препрека учешћу свештених лица у политичком животу САД. Баптистички свештеник Ерни Флечер био је гувернер Кентакија од 2003. до 2007. године, као што је и његов колега Мајк Хакаби био гувернер Арканзаса. Џејмс Лакфорд, такође баптистички свештеник, био је члан Представничког дома САД од 2011. до 2015. године. Потом је он до дана данашњег један од двојице сенатора из државе Оклахоме. Листа је дуга, а ово је само неколико примера од више десетина законодаваца из праксе америчког политичког система – који противници СПЦ у Србији наводе као узор тобоже пожељног раздвајања духовног и световног „сектора“.

Засигурно би се нашли неки учесници у медијском линчу наводно неподобних владика који би нам узвратили да наведени примери не важе за православне архипастире, за које тобоже треба применити строжија правила. Ово је лаж. Свим образованим Србима познат је пример архиепископа Макариоса III, који је као поглавар аутокефалне православне цркве био и први председник Републике Кипар у крајње изазовним временима (1960-1977).

Међу Србима, међутим, мање је познат пример првог поглавара Албанске православне цркве који је био премијер и регент тада тек недавно настале државе Албаније 1924. године. Фан (Теофан) Ноли био је истовремено албански родољуб, духовник и политичар. У истом духу, архиепископ атински Дамаскинос је у критичним тренуцима Грчке пред грађански рат био регент у име избеглог краља Ђорђа II (1944-1946). Пола века касније, Московска патријаршија 2012. године допустила је могућност кандидатуре свештених лица за изабране функције, под условом да нису на страначким листама.

Медијска хистерија око владике Григорија није нека новина, уосталом. Није он ни права мета. Пре шест деценија Кинези су нападали Тита када нису хтели да именују Хрушчова, а Совјети су нападали Енвера Хоџу када нису хтели да именују Мао Цедунга. По истој рецептури, али на бедно приземном нивоу, режимски медији у Београду су нашли владику Григорија (апсурдно!) као супститута за блаћење владике Јоаникија.

Параноја због Јоаникија

Од демонизације Григоријеве, далеко је бизарнија медијска трансформација владике никшићко-будимљанског Јоаникија – од смелог борца за очување светиња, човека који је стоички поднео хапшења и сваковрсна понижења током протекле године – у проблематичног духовника који је тобоже близак „контроверзним бизнисменима“ и има политичке амбиције. У нарученим текстовима режимских медија у Београду – а наравно нико нормалан нема ни најмање сумње одакле су наручени – говор мржње према епископу Јоаникију проистиче само и искључиво из ирационалног страха наручилаца да ће он постати нови српски патријарх. Ирационалан је тај страх, јер не проистиче из његових поступака, речи, или декларисаних намера, већ из морбидне маште.

На исти начин као што је покојни митрополит Амфилохије, у тим истим медијима, често бивао демонизован због својих непоколебљивих изјава о очувању Косова и Метохије, епископ Јоаникије због далеко умеренијих изјава (са становишта истих дежурних душебрижника) бива блаћен и оптуживан за свакаква непочинства. У том контексту, на срамоту истих, донедавни „добротвор СПЦ“ Дака Давидовић одједном бива проглашен за „контроверзног бизнисмена“, наводног трговца оружјем, саучесника ако не и подстрекача у тобожњој Јоаникијевој намери да сади семе раздора између Београда и Бањалуке… о неуспелом атентату да не говоримо. Тог (наравно) неразјашњеног покушаја убиства сада као да није ни било, што се режиму подобне медијске машине тиче, или је тобоже био усмерен на неко треће лице. У постмодерном спиновању тих медија лажи постају проверене чињенице, а пуке чињенице не смеју да стану на пут маштовитости спинера.

Све је то тужно и мучно. У тренутку када Србији и српском народу на обе стране Дрине прете највећи изазови у протекле две деценије, како из Вашингтона тако и из Брисела, опсесивно бављење непостојећим „проблемима“ владика Јоаникија и Григорија одише паранојом. Да, уистину је параноидно страховати од могућности да владика Јоаникије постане патријарх српски, јер тај архипастир ни једном својом речи или поступком није довео у питање своју подобност за одговоран и тежак терет трона пећког.

Познајући његов лик и дело, као и човека лично, надам се и уздам да ће милошћу Духа светога владика Јоаникије бити изабран за следећег патријарха српског. То би било у интересу пре свега духовног, али и сваког другог правца опоравка ове наше намучене нације, стварно суочене са опасношћу од нестанка. Независно од личних и духовних квалитета владике Јоаникија који су несумњиви, као Србин са коренима у Босни са очеве стране а у Црној Гори са мајчине, рођен у Београду, а домицилан у српским заједницама на два континента, био бих веома срећан да на челу наше Цркве буде један добар човек, добар духовник и добар Србин, елитни архипастир поникао у прапостојбини Немањића.

---

Извор: Нови Стандард