Da li treba ukloniti Lenjina?

NAPETOSTI OKO MUMIJE

Povodom stogodišnjice boljševičke revolucije, Ruska Zagranična Crkva, autonomna u okviru Moskovske patrijaršije, tražila je da se mumija Lenjina ukloni sa Krasnog trga u Moskvi.(1) Ipak, predstavnik Patrijaršije je istakao da to ne bi trebalo učiniti sad, kako zbog spoljnjeg faktora, tako  zbog podela koje bi se pojavile u ruskom društvu.(2)

Ovakva, uzajamno protivstavljena shvatanja, i to na visokom crkvenom nivou, jasno kazuju da je pokrenuta tema osetljiva. Ruska Zagranična Crkva i Moskovska patrijaršija znaju da je Lenjin zločinac, ali se Crkva u Otadžbini pribojava sukoba koje bi uklanjanje mumije tog zločinca moglo da izazove.

Ipak, treba se podsetiti uloge Lenjina u rušenju hrišćanskog carstva ruskog, pa iz te perspektive rasuđivati. Iako nisam Rus, i nemam nikakvog uticaja na događaje u velikoj zemlji, svim svojim bićem smatram da će Rusiji krenuti mnogo, mnogo bolje kad ukloni satanistu sa Krasnoga trga. Evo dokaza.

KO JE PRVI ZAVERENIK?

Ako bismo o zaveri govorili samo kao o ljudskoj delatnosti, koja traje već hiljadama godina, onda zaista ne bi bilo razloga da se takvoj nazovi – istoriografskoj konstrukciji veruje. Međutim, što se Pravoslavne Crkve i njenog učenja tiče, zavera ipak postoji. Njeni inspiratori nisu ni genijalno zli ljudi, ni socijalne okolnosti, nego duh uništenja, neprijatelj Boga i Božje tvorevine, satana.

On, prvi kosmički revolucionar, koji je hteo da od Gospoda otme presto i na silu postane bog, od svetlog angela postao je tamni, put mržnje, đavo, koji sa Carstvom Božjim i čovekom, prizvanim u to Carstvo, ratuje još od Adama i Eve… I kao što je naše praroditelje uveravao da ih Bog „laže“ i da će im se, čim pojedu plod sa zabranjenog drveta, oči otvoriti, tako i kasnije nagovara potomke Adamove na bunt protiv Boga Ljubavi, sve u ime stvaranja „raja na zemlji“, ali raja u kome će čovek biti samome sebi dovoljan. A taj „raj“, raj najraznovrsnijih utopija, na kraju se uvek pokaže kao pakao. Zato je Isus Hristos, Sin Božji i Spasitelj rekao da je istinsko Carstvo Njegovo – u ljudskim srcima, a da je istinska revolucija – promena samog sebe, obnova uma, pokajanje…          

Carstvo Nebesko se zadobija silom ljubavi i žrtve, a ne revolucionarnim terorom u ime „svetlije budućnosti“. Na žalost, ogrehovljeni um čovekov teško se miri sa činjenicom da raja ne može biti na svetu ako ga nema u duši. I zavera se nastavlja.

MARKS I ĐAVO

Kad ovo imamo u vidu, postaje nam jasno otkuda su veliki zaverenici, nazovi – usrećitelji čovečanstva, imali tako bliske veze sa „ocem svake laži“ i zavere – đavolom. Karl Marks, član tajnog „Društva pravednika“, čiji su osnovni ciljevi bili ukidanje religije, uništenje nacionalnih država i stvaranje jedinstvene svetske vlade, u jednom od svojih programskih članaka zapisao je da je najbolji prijatelj svih komunista „stara krtica Robin Gudfelou“ (u engleskom folkloru, Robin Gudfelou znači isto što i „Hromi Daba“ – to jest, demon). Dok je studirao, napisao je poemu „Ulanem“ punu crnomagijske simbolike. U njoj je preti će „baciti rukavicu u lice Tvorcu“ i čitav svet povući sa sobom u ponor.                                                                                                    

Naravno, središnja figura komunističkog demonizma bio je Lenjin, čovek koji je s najvećom mogućom strašću mrzeo sve Hristovo u Rusiji.

AKSJOČIC O LENJINU

Viktor Aksjočic, ruski hrišćanski filosof, o vođi boljševičkog satanizma kaže: “Lenjin je do savršenstva doveo koncept revolucionarnog osvajanja vlasti, zarad čega je od „klasika“ socijalizma i marksizma preuzeo sve što je bilo neophodno, odbacujući nemilosrdno sve što je bilo zastarelo ili „previše humano“. Rukovodeći se time, Lenjin je prvi u istoriji stvorio masovnu revolucionarnu partiju sazdanu na surovoj disciplini i krvi. Lenjin je razradio taktiku revolucionarnog prevrata, koja je koristila iskustvo svih prethodnih revolucija: njen cinični algoritam omogućio je da se definišu sva slaba mesta vlasti koju je trebalo svrgnuti, svi mogući oslonci u društvu, kao i svi stvarni protivnici koje je trebalo ućutkati ili prvenstveno uništiti. Niko pre Lenjina nije tako cinično i surovo dograbio vlast, rušeći na svom putu sve principe i sve svetinje. Zatim je Lenjin uspeo da zemlju gurne u nepojamno surov i krvav građanski rat, koji je odneo petnaest miliona ljudskih života. Da bi revolucija odnela potpunu pobedu, Lenjin je prvi (mada je, svakako, efektno uopštio celokupno prethodno istorijsko iskustvo) razradio teoriju i u praksu sproveo sistem totalnog državnog terora. 

Kad se uporede s terorom boljševika, sve prethodno i sve naredno u toj oblasti bilo je ograničeno prostorom i vremenom, stepenom surovosti i masovnošću. Lenjin je uveo konclogore (1920. ih je bilo oko devedeset) i redovno masovno streljanje talaca, to jest istrebljenje velikog broja ljudi koji ni za šta nisu bili krivi, čak ni iz perspektive „revolucionarnih zakona“. Lenjin je prvi u istoriji inicirao masovnu glad radi obračuna s nepokornim stanovništvom svoje zemlje: strašna glad 1921 –1922, odnela je oko pet miliona ljudi. Niko osim Lenjina nije toliko koristio međunarodni ološ radi obračuna s unutrašnjim neprijateljem. Od zarobljenih vojnika Austro–Ugarske, Nemačke. Češke, Turske, litvanskih strelaca, kineskih dobrovoljaca, revolucionara – internacionalista sazdao je udarne, zaštitne, kaznene jedinice: „Formiranje nemačko–mađarske divizije iz postojanih i disciplinovanih elemenata krajnje je svrsishodno“ (telegram predsedniku Sibirskog revolucionarnog komiteta). Lenjin je prvi u istoriji upotrebio hemijsko oružje radi istrebljenja sopstvenih građana/…/Po naređenju Lenjina, bez istrage su pobijeni svi članovi carske porodice, uključujući i decu, kao i mnogi njihovi rođaci i sluge (više od četrdeset ljudi). Krvavi obračun s glavom države i njegovom porodicom bio je bez presedana u novoj i najnovijoj istoriji: Francuska revolucija je ubila kralja, ali posle toga nijedan uzurpator i diktator nije smeo da učini bilo šta slično.  

Kao predsednik vlade, Lenjin je stalno tražio pojačanje represalija: „Uvesti masovni teror, streljati i proterati stotine prostitutki koje zavode vojnike, bivše oficire, itd. Ni minuta čekanja“ (u Nižnji Novgorod); „Streljati zaverenike i kolebljivce, nikog ne ispitujući i ne dopuštajući idiotsko odugovlačenje“ (u Saratov): „Pod maskom „zelenog kadra“ (posle ćemo na njih to i svaliti) vešati činovnike, bogataše, popove, kulake, plemstvo. Ubicama isplaćivati po sto hiljada rubalja“; „Predlažem istragu i streljanje onih koji su krivi za zevzečenje“; „Bilo bi sramno kolebati se i ne streljati za neodazivanje na vojni poziv“; „Postaviti svoje starešine i streljati zaverenike i kolebljivce, nikog ništa ne pitajući, ne dopuštajući idiotsko otezanje“ (opunomoćeniku Narkomproda): „Obavezno obesiti, da narod vidi, ne manje od sto poznatih kulaka, bogataša, krvopija. Objaviti njihova imena… Učiniti tako da na stotinu vrsta naokolo narod vidi, drhti, zna, viče: tamane i potamaniše kulake–krvopije“ (naredba upućena u Penzu). U rezoluciji na pismu Đeržinskom povodom miliona zarobljenih kozaka: „Streljati ih sve do jednoga“.   

U dokumentu koji je potpisao Sverdlov, čiji su polazni stavovi Lenjinovi, „svim odgovornim drugovima koji rade u kozačkim oblastima“: „Neophodno je da se za jedino ispravnu proglasi borba sa samim vrhovima kozaštva putem njihovog istrebljenja svih do jednog… Sprovesti masovni teror protiv bogatih kozaka, pobivši ih sve: sprovesti masovni nemilosrdni teror prema svim kozacima uopšte, koji su učestvovali, neposredno ili posredno, u borbi protiv sovjetske vlasti“. U doba Lenjinovog ljudožderskog režima kao obično izgledalo je naređenje Tuhačevskog za gušenje ustanka tambovskih seljaka: „Šume u kojima se banditi kriju očistiti otrovnim gasovima precizno proračunavši da oblak zagušljivih gasova bude ravnomerno raspoređen po čitavoj šumi, uništavajući sve što se u njoj krije“.(3)

AKSJOČIC O LENJINOVOM BEZBOŽJU

Viktor Aksjočic ukazuje na Lenjinov bezbožnički zanos, s ciljem da se hrišćanska vera zauvek uništi: “Lenjin je neprevaziđen kao teoretičar i praktičar borbe protiv Boga.

Religiozna oblast bila je predmet njegove naročite „streljačke“pažnje: “Popove treba hapsiti kao kontrarevolucionare i sabotere, streljajući ih nemilosrdno i svuda. I što više“ (1. maj 1919. godine, Đeržinskom). Povodom praznovanja Svetog Nikole, 25. decembra 1919. godine Lenjin ističe: „Glupavo je miriti se s „Nikoljdanom“, treba pokrenuti čekiste da streljaju sve koji nisu došli na posao zbog „Nikoljdana““. U pismu Molotovu 19. marta 1922, naslovljenom na sve članove Politbiroa, Lenjin kategorički zahteva: „Treba najodlučnije i najsurovije zadati udarac crnostotinaškom sveštenstvu i to tako da udarac ne zaborave u toku nekoliko narednih decenija… što više reakcionarne buržoazije i reakcionarnog sveštenstva tim povodom streljamo, tim bolje. Treba sada naučiti pameti tu gospodu tako da u toku nekoliko narednih decenija ne smeju ni da pomisle na neki otpor“. Ishod ovoga je bio da je Lenjin u Rusiji pokrenuo najmasovnije i najkrvavije religiozne progone u istoriji, istrebljujući vernike i namećući režim državnog bezbožja. Gnusno psovanje religije i Crkve kad god je to moguće, kao i ljudožderski zanos u borbi protiv sveštenstva i vernika govori o tome da je Lenjin bio opsednut manijom bogomrzačkog titanizma./…/     

DA LI JE LENJIN BIO „GENIJE“?

Viktor Aksjočic se ne miri sa ocenom Lenjina kao „genija“ kome je sve bilo dopušteno jer je gradio „buduću sreću čovečanstva“( to je logika Raskoljnikova ): “Mnogi od onih koji priznaju čudovišnost onoga što je Lenjin učinio skloni su romantizaciji lika zločinca: ako se neko usudio da odbaci sve moguće projave čovečnosti, da pogazi sve tradicije, zakone, moralna načela, svetinje, da prolije more krvi, ali ako pri tom ono što je uradio ima globalni karakter i iste takve posledice, onda je on, makar bio i zločinac, ipak genijalan zločinac, a to znači da „ima pravo“ i da je u mnogome opravdano to što je uradio. /…/Međutim, ako se lik Lenjinov sagleda bez predrasuda, može se videti da on nije imao ništa od vrlina genija. Ono što je on uradio omogućila mu je zverska surovost i zloba, apsolutni cinizam i đavolska energija razaranja. Prosečni um i osrednje sposobnosti Lenjinove tome nisu bile prepreka. Naprotiv, nedostatak širokog i univerzalnog razmišljanja, kao i odsustvo mnogih ljudskih kvaliteta, olakšavali su mu da se usredsredi na glavni posao svog života – banditizam, pljačkanje, državne udare, ubistva. Na taj način, ispostavlja se da je istinski genijalni Puškin i ovde u pravu: genije i zločin su zaista nespojivi“.(3)

KRAJ VELIKOG ZLOČINCA

Lenjin je, nakon svojih zločina, umirao dugo i teško – gubio je razum i moć govora, pa su ponovo morali da ga uče da govori; to je činila njegova žena, Nadežda Krupska, ali je postigla da on ponavlja samo nekoliko reči, kao dete od godinu dana.

Ruski neuropatolog Vasilije Kramer je još u maju 1922. prvi postavio dijagnozu da Lenjin sve teže govori i kreće se zbog začepljenja krvnih sudova na mozgu. Međutim, jedan broj lekara je tražio druge uzroke bolesti. U martu 1923. pozvani su poznati profesori iz Nemačke i Švajcarske. Oni su postavili Lenjinu drugu dijagnozu – upala arterija kao posledica sifilisa! Lenjina je pregledao profesor Aleksej Koževnikov, iskusni neuropatolog, ali on u analizama krvi nije pronašao potvrdu dijagnoze kolega iz Nemačke. Zatim je Lenjina pregledao i profesor Mihail Averbah, očni specijalista. Ni on se nije složio da je Lenjin teško oboleo zbog posledica sifilisa. Averbah nije našao nikakve simptome na oku koje bi potvrdili da je Leljin bolovao od sifilisa, bolesti koja bi mogla da izazove promene krvnih sudova na mozgu.

Sve češće Lenjinove glavobolje nisu mogli da umire ruski lekari, pa su u pomoć pozvani oni iz Evrope. Nemački profesor Georg Klemperer je smatrao da Lenjin ima stalne glavobolje zbog trovanja olovom jer posle atentata nisu izvađena oba zrna. Krajem avgusta 1918. za vreme govora radnicima Miheljsonovog zavoda na Lenjina je pucala eserka Fani Kaplan. Jedan metak mu je samo probušio kaput, ali je drugi pogodio levo rame. Treći metak oštetio mu je vrh levog plućnog krila i zaustavo se u vratu. Iz Nemačke je stigao hirurg Moris Borhard koji je iz vrata izvadio zrno, ali ono drugo, u ramenu, bilo je duboko pa nije smeo da ga dira.

Posle tog atentata Lenjin se sve češće žalio na glavobolje, teže je govorio, a u februaru 1923. potpuno mu je bila paralizovana desna ruka i noga. Bili su pozvani nemački lekari, profesori Ferster, Klemperer, None, Minkovski, ali i ruski profesori Osipov, Koževnikov i Kramer. Lekari su razmatrali više dijagnoza, od epilepsije, bolesti Alchajmera, multiple skleroze, do trovanja olovom. Ilja Zbarski, sin i asistent biologa Borisa Zbarskog, koji je posle smrti balsamovao Lenjinovo telo, smatrao je da su teškoće koje je imao Lenjin posledica sifilisa. Tvrdio je da je dokaz takve dijagnoze i to da su u Moskvu pozvani specijalisti iz inostranstva koji su se bavili i problemima sifilisa. I lekovi koji su prepisivani Lenjinu bili su lekovi za sifilis.

Dežurni lekari su vodili dnevnike, u kojima, između ostalog, čitamo: “Boja lica je bleda, zemljana, izraz lica i očiju tužan…Sve vreme čini pokušaje da nešto kaže, ali se čuju mukli, neartikulisani zvuci/…/Vladimir Iljič rđavo razume ono za šta ga mole da učini. Bili su mu prineti pero, naočari i nož za razrezivanje. Na predlog da da naočari, Vladimir Iljič ih je dao, na predlog da da pero, Vladimir Iljič je opet dao naočari/…/“. Zaboravio je reči, pa ga je njegova žena, Nadežda Krupska, opet učila da govori, ali rečnik mu se svodio na jednosložne reči: “To“,“Vodi“, „Idi“, „Aj-aj“…Posle dugih vežbi, rekao bi „kongres“, „radnik“, „seljak“,  itd. Dmitrij Volkonogov u svojoj knjizi „Lenjin/Politički portret“ beleži: “Narodni komesar zdravlja Semaško je tvrdio da je skleroza krvnih sudova bila tako jaka da su, prilikom obdukcije, po njima udarali metalnom pincetom kao po kamenu“. (videti 4)

KAKO SU PRAVLJENE ANTIMOŠTI?

Kada je umro, početkom 1924, boljševici su osetili da je nestao „mozak“ revolucije, i pohitali da uveravaju narod kako je „Lenjin živeo, živi i živeće“. Komunistički funkcioner Krasin odmah je predložio da Lenjinovo telo balsamuju i da naprave veličanstvenu grobnicu „koja će po svome značenju za čovečanstvo prevazići Meku i Jerusalim“. Iste godine, „Pravda“ je pisala: „Grobnica Vladimira Iljiča biće izvor energije i junaštva, izvor neiscrpne bodrosti za radnike čitavog sveta u borbi za ostvarenje Iljičevih zaveta“. Zinovjev je pokojnika nazivao „prorokom“ , a Staljin govorio da će mu KP organizovati „poklonička putovanja“. Ateisti u odnosu na hrišćanskog Boga, komunisti su se pokazali kao vernici nekog drugog kulta. Da vidimo kakvog.

Zaneseni revolucionarnim ludilom i verom u progres, boljševici su se nadali da će uskoro biti postignuta „veštačka besmrtnost“ . Upravo stoga je Krasin i predložio da balsamuju Lenjina, a Buharin je govorio (svedoči publicista B. Kurkin) „o neophodnosti dostizanja besmrtnosti u najkraćem mogućem roku kao o nepisanoj, ali glavnoj tački boljševičkog programa čiji je autor bio Buharin“. Lenjinov bliski saradnik, Bogdanov, u svojoj knjizi „Sveopšta organizacija nauka“ pisao je o mogućnosti da se krv mladih organizama ubrizgava u vene odraslih, radi „podmlađivanja“, a u „Državnom naučnom institutu za transfuziju krvi“ koji je osnovao obavljao je i eksperimente s „nedobrovoljnim davaocima“ – dečicom… Verovao je da će to pomoći oživljavanju pomrlih boljševičkih vođa, među kojima je bio i Lenjin. Um mu se pomračio uskoro: eksperimentišući sa samim sobom umro je 1928.     Takođe, osnovan je i „Institut Lenjinovog mozga“, s ciljem da prouči fiziološke osnove „Lenjinove genijalnosti“. Na žalost, mozak, izvađen iz lobanje prilikom balsamovanja, ne samo da je bio prosečan, nego delimično razoren, tako da je izučavanje obustavljeno…

PRAUZOR MAUZOLEJA

Što se Lenjinovog mauzoleja tiče, poreklo mu je još očitije povezano sa izvorima kulta kome su vrhovni boljševici pripadali. Njegov projektant, arhitekta Ščusev, za osnovu spomenika uzeo je tzv. „Pergamski oltar“ koji su pronašli nemački arheolozi i koji se od 1944. nalazio u Berlinu, a zatim, kad su Sovjeti okupirali Berlin, nestao. Ščusevu je informacije i prve nacrte predao ugledni arheolog Frederik Poulsen… Šta je, u stvari, „Pergamski oltar“?

Pergam je bio jedan od drevnih i velikih maloazijskih gradova u kome su, početkom naše ere, postojale mnoge verske sekte. Jedna od njih sastojala se od sledbenika đavola, na šta ukazuju i reči koje Gospod Isus Hristos u Otkrivenju Jovanovom upućuje pergamskoj crkvenoj zajednici, u to vreme podvrgnutoj surovim progonima od strane neznabožaca: „Znam djela tvoja, i gdje obitavaš, tamo gdje je PRIJESTO SATANIN; i držiš Ime Moje, i nisi se odrekao vjere moje ni u one dane u koje je Antipa, vjerni svjedok Moj, ubijen kod vas, gdje satana boravi“ (Otk. 2, 13). Pergamski oltar je upravo to – presto satanin.(5)                      

Inače, kad je Lenjin smešten u privremeni mauzolej, u njega se izlila kanalizacija. Sveti Tihon Ispovednik, patrijarh moskovski, tada je rekao: “Prema svecu i miro“.

_______________________________________

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 5. oktobra 2017.)

1. borbazaveru.info/content/view/9460/1/).
2. borbazaveru.info/content/view/9469/1/).
3. Viktor Aksjočic: Zločinstvo i genijalnost / Lenjin: praslika antihrista, U senci Vavilonske kule/ Živeti Hristom u antihrišćansko doba, Obraz svetački, Beograd, 2004, str. 58-64.
4. Dimitrije Volkonogov: Lenjin – politički portret, Službeni list SRJ, Beograd, 1997.
5. sokrytoe.net/9853-mavzoley-dlya-satany.html; www.rv.ru/content.php3?id=7635

Izvor: Fond Strateške Kulture