Kresović 1Премијер Србије Ивица Дачић преко свог трилатералног лобија јури „Нобелову награду“ током 2014. или 2015. Године, када намерава да постигне „Соломонско решење“ Србије са Косовом. Уколико власт у Србији у тандему Дачић-Вучић буде успела да своје националне интересе на Косову „преда“ ЕУ и Тачију кроз компромис, односно уступак, могло би се очекивати да би за Нобела играли Дачић и Тачи.

Политички и саветодавни тим српске Трилатерале као и неки званичнци у САД процењују да би мировни споразум Приштине и Београда био светског ранга и да би био сличан својевременом договору Бегин-Садат у Кејмп Девиду у САД. Ивица Дачић са пројекцијом чланова Трилатералне комисије из Србије треба да буде 2014. године придружени члан Трилатералне комије која ће се вероватно одржати на свом самиту у Београду. Дотле Дачић треба да покаже да је више од политичара, да је државник и да има пуну подршку САД, али и Велике Британије и Немачке.

Премијер Србије Ивица Дачић као и први потпредседник владе Александар Вучић себе виде као реформаторе Србије који су окренули политички курс и свест Србије за пун круг. Дачић каже „Кренуо сам у то убеђен да никога немам право да лажем. Ни људе у Србији, ни партнере у међународној заједници. Србију, чија је већина становништва и до јуче сањала о ‘небеском царству’ и за које је Косово само срце тог мита, требало је веома брзо спустити на земљу. Зато сам отишао на разговор са човеком са којим сам неких десетак година раније ратовао“.

Политички и национални мит о Косову као души Србије Дачић је обликовао са Вучићем као реал-политичку карту која може бити добитна ако се крене од садашњег времена и будућих циљева и потисне и заборави “небеска Србија”, која је била идеал свих политика од 1804. до 1912. године. На тај начин тандем Дачић-Вучић уносе нову формулу политике по којој Косово као територија и  историја не вреде (и не вреди) много без реал-политичке стварности, без савезника и слабе Србије. Зато премијер Дачић каже „Не смем да се заустављам, јер је Србији потребно то ‘непрестано кретање’. Потребна јој је будућност. И потребно јој је нешто у шта сам, судећи по последњим истраживањима јавног мњења, успео да убедим већину својих сународника. Да у своју земљу, њену будућност, верују онолико колико верујем ја. А ја, данас, не верујем ни у шта друго“.

Лична вера премијера Србије постаје колективна снага, односно то је жеља и на тај начин премијер Дачић себе види као харизматичног вођу који мења историју и свест Србије. Приликом посете немачке канцелaрке Ангеле Меркел Србији она је руководству Србије рекла да треба да дође до промене свести у Србији. Сада се ради на промени свести у Србији и потреби друштвеног заборава свега што је било у време Милошевићеве власти и свих влада до 2012. године. Премијер Србије сања о “новој Србији” и као некада Зоран Ђинђић каже за Фајненшел тајмс: „Ја сам свој сан имао. Нормална, пристојна, уређена, стабилна, богата Србија. Србија у Европи, и Европа, њене вредности, њена правила и систем – у сваком српском селу“.

Извесно је да је премијер Дачић променио свој речник и свест у односу на 1999. годину као и Александар Вучић што је заправо лекција која сада треба да буде примењена и на грађанима Србије. Дачић рачуна да би са Тачијем могао да добије велика светска признања уколико буду постигли за Балкан компромисно решење која ће ипак бити на штету Србије. Али у политици се понекад националне ”штете” третирају као политичке шансе вођства. Премијер Дачић каже за Хашима Тачија да “није никаква „апокалиптична аждаја, стара змија“ која је насрнула на наше небеско царство, већ обичан, овоземаљски човек, противник, али не митски, него политички, са којим се може, и мора разговарати.

nobel_526291S1

Дачић пише „Хвала Богу, Србија брзо учи. После првог, имао сам више од десет састанака са Тачијем. И ниједан озбиљни глас, против тога, у Србији. Први од многобројних српских судбинских печата, је отворен и ништа страшно се није догодило. Осим што је пао још један стари зид. И могли смо да видимо, у даљини, Европу. Европу, која је, због свега што смо урадили, почела да нам верује. И да нас прихвата као озбиљне партнере” пише премијер за Фајненшел тајмс.

Србија дакле добро учи и мења свест. Ако се тако настави нема препрека да премијери Србије Ивица Дачић и његов „колега“ Хашим Тачи буду у 2014. или 2015. години предложени за Нобелову награду за мир. Ако је Нобелову награду за мир добио на почетку своје власти амерички председник Барак Обама који је дисциплиновао Либији и срушио Гадафија, Осаму бин Ладена, планира да обара Сирију и Башара Ел Аасада, зашто то не би могли у мировном процесу да добију Дачић и Тачи. Време ради за Дачића и Вучића али се питамо колико ради за Србију?


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Дачић „јури“ Нобелову награду

* Обавезна поља