Дан када су се срели Вучић и Мишковић

Тражење адресе: Очајници куцају на свака врата

Пословни свет није наиван, али му неки пут одговара да се таквим прави. Тако је било у дану и када је кроз бившу зграду Савезног извршног већа продефиловало око четири стотине бизнисмена: банкари, страни предузетници, грађевинари и пословни људи опште праксе. Сви су задовољни и однекуд очекују да ће све бити другачије.

Они су се трудили да оставе утисак људи који напокон имају адресу којој могу да се обрате, а то није тачно. Та врста састанака део је рутине. Њихови проблеми, захтеви и амбиције познати су од раније сваком ко је то хтео да зна, чује и схвати (од Милошевићеве, преко Ђинђићеве, Коштуничине па до Цветковићеве владе), али сад је у кући „нова метла“ за коју се верује да има довољно снаге да уради нешто више него што је трпање ђубрета под тепих.

Нема тог премијера који ритуално барем није имао овакву врсту комуникације с пословном заједницом, само је то било с мање очекивања и без сладострасног ишчекивања одговора на питање „хоће ли Мишковић видети Вучића!“ (или обрнуто).

Дакле, није овај састанак, осим можда по масовности и медијски подгрејаној знатижељи, никакав спецификум српске политике. Напротив, било их је и надам се да ће их још бити.

Окупили су се, мање-више, озбиљни људи опробани у свом послу, неки од њих и јако успешни и поред свих недостатака система у коме послују, али хватајући се за Вучићеву сламку преко нагнуте ограде брода који тоне, они беспоговорно тврде да је састанак био одличан и гаје наду да их је овај пут неко чуо и да ће их овај пут неко послушати.

Главна дилема: Навући галабију или доћи у сивом оделу

Мирослав Мишковић, иначе, није добио директан позив. Стигло је више њих на пословне јединице „Делта холдинга“ с недефинисаним адресатом, наиме у сваком од пет, шест позива писало је „поштовани“, али Мишковић није пропустио прилику да буде „звезда вечери“ и то је добро. Како и „Политика“ пише, Вучић му је поставио „неколико финих питања“ показујући завидан и висок ниво знања о пословању и амбицијама „Делта аграра“, што само значи да га је неко добро спремио за тај сусрет. То је, такође, добро.

Као и обично, рекао бих да су банкари најбоље истрговали. Пре три, четири године један од банкара, запажени учесник „поклоњења код Вучића“, рекао ми је: „Није проблем у парама. Њих има. Али у целој Србији има само десетак фирми којима би одмах дали кредит, али га те фирме не траже.“

Банкари су се, рекао бих, и овај пут максимално обезбедили, колико је то у Србији могуће, од ризика пласмана мимо тог „десетка“ и Лазар Крстић је добио нови задатак око ребаланса буџета с којим ионако не зна шта ће да ради. Ем је добио задатак да обезбеди паре за државни дуг по раније обећаним субвенцијама за јефтиније кредите српској привреди и још да намакне 60 милиона евра за покриће ризика наредног пласмана.

Страни инвеститори били су брутално јасни и тражили су оно што је Вучић већ неопрезно обећао арапским грађевинарима – бесплатно земљиште и сређену инфраструктуру (модел „Београд на води“ и пројект „Сто хиљада станова од осамдесет квадрата а јефтино“), грађевинари су кукали да „немају керамичара и водоинсталатера“ и умало су навукли на себе галабије како би привукли пажњу главног српског послодавца, а неки су имали и дилему да ли да до Палате дојашу на камилама.

Шарен скуп: Ко дугује а ко плаћа порез

На последњој целодневној сесији појавили су се бизнисмени опште праксе – од Жељка Митровића до Милана Бека. Овај први је први говорио узимајући тек „минут, два“, мада је, како се пре састанка тврдило, главни критеријум за позив био ниво плаћених пореских обавеза а не ниво пореског дуга. Да је стриктно поштовано то опредељење сала би била полупразна, а злобници, таквих увек има, тврде да је међу присутнима било и оних који дугују за струју умањујући рачуне преспајањем жица.

Био је то шарен скуп нове „бизнисменске“ српске класе којој су, у највећем броју случајева, биле важне само две ствари. Да буду виђени на том скупу и да верују да после тога нико неће да их дира.

Наша пословна елита је као и све друге српске елите: немоћна, нема и уплашена, само што је ова прва више компромитована у процесу Вучићевог освајања власти. Од идеје да су то све лопови стигло се до окупљања свих тих људи на истом састанку и тако се круг затворио.

Вучићев интерес био је више него јасан. Пошто је економија његова „ноћна мора“ пред доношење закона који ће по свему судећи бити готово исти као они које је предлагао Саша Радуловић – кратковечни и смењени министар привреде – обезбедио је себи неку врсту алибија у контакту с највећим српским послодавцима представљајући се као човек који уме да постави „фина питања“ и одговори после на нимало фине захтеве ММФ-а. Биће као у оној емисији „Тражили сте, гледајте“.

Ово је све изгледало као Економски форум на Копаонику, само што није било скијања, али, без бриге, биће – насанкавања. Фалиле су само пратиље у бундама. Толико је пореских платиша да за њих није било места.

Извор: Време