Dan mrmota – Izbori 2016

Kada je Aleksandar Vučić pre dve godine, 25. januara 2014, na izbornoj skupštini SNS-a objavio da je „doneo odluku da sutra predloži nove parlamentarne izbore“[1], to je obrazložio tvrdnjom da „u društvu vlada atmosfera nerazumevanja za reforme koje SNS prelaže“ i da je „teško raditi u atmosferi u kojoj ste glavna meta“[2].

Da bi sproveo reforme, tvrdio je tada, njemu je potreban „pun mandat“, kako bi se mogao posvetiti „borbi protiv korupcije i kriminala, da se smanji nezaposlenost“[3]. Delegati su ovu Vučićevu objavu „pozdravili dugim aplauzom“^[4].

Tokom kampanje za izbore 2014. Vučić je naglašavao da će se „zalagati za formiranje slobodnih industrijskih zona i za zapošljavanje bar oko 100.000 ljudi koji trenutno rade `na crno`“[5], obećavajući „da garantuje da se stečena prava penzionera neće umanjivati“, odnosno „da bez obzira na to kakve će se reforme sprovoditi – u penzije ne dam da se dira!“[6].

Takođe je objavio: „Hoćemo da 2015. i 2016. svi ljudi u Srbiji vide da možemo bolje i dalje, da budete ponosni na svoju zemlju. Hoćemo da imamo drugačiju, normalnu Srbiju“[7].

No, pošto je, 16. marta 2014. godine, od birača – kako je i tražio – dobio „pun mandat“ i apsolutnu skupštinsku većinu, Vučić je u naredne dve godine radio nekako sve drugačije od onoga što je u kampanji govorio. Tako je on:

– smanjio penzije, kao i plate u prosveti i zdravstvu, obarajući životni standard stotinama hiljada domaćinstva;

– uvećao javni dug zemlje za petinu (sa 20 na 24 milijarde evra);

– neprestano veličao protestantizam i kritikovao „Nebesku Srbiju“, optužujući nas da smo lenji i da volimo „samoupravni socijalizam“, zbog čega se mora pod hitno privatizovati sve što je u Srbiji još vredno;

 – pokušao da proda Telekom, najavio prodaju beogradskog aerodroma Turcima, objavio prodaju PKB-a;

– neprestano pomerao rok kada će nam biti bolje, od „kraja 2014. godine“[8], pa je sada stigao do kraja 2017. godine[9];

– napravio pravu državnu granicu prema Kosovu, potpisao „Brisel 2“ kojim se predaje Sever Kosova Prištini, insinuirao da su decu u kafiću Panda (1999) ubili srpski agenti;

– otvorio sastanak evropskog ogranka Trilaterale, jednom nedeljno se sastajao sa američkim ambasadorom, zvao ambasadora EU da sedi na sastancima vlade, tako vodio „kosovsku politiku“ i „ekonomske reforme“ da je stalno primao pohvale iz Vašingtona i Brisela, od MMF-a i Svetske banke, od Petra Lukovića i Sonje Biserko…;

– upriličio gej paradu, odobrio promenu imena sto godina stare novopazarske škole „Rastko Nemanjić“ u „Šeik Kalifa bin Zajed el Nahjan“, najavio zakonsku zabranu roditeljskog kažnjavanja dece, a njegov ministar najavio je i izbacivanje veronauke iz škola;

– ugušio svaku kritičku misao u glavnim medijima, tabloidizovao političko informisanje putem svojih ispostava (Informer, TV Pink), skoro svake nedelje davao dug TV intervju – monolog od sat-dva, uz istovremene žalopojke kako su svi mediji protiv njega[10];

– podržavao Mila Đukanovića, posetio Srebrenicu tokom obeležavanja „srpskog genocida“ i poklonio joj pet miliona evra, saučestvovao u gušenju Republike Srpske;

– za „najveći dan u srpskoj istoriji“ proglasio otvaranje poglavlja za pristupanje EU, složio se sa zahtevom iz Brisela da Srbija ne sme koristiti sankcije Rusije da bi povećala izvoz u tu zemlju;

– neprestano napadao nekakve tajkune i organizovao medijske akcije hapšenja korupcionaša, ali ni posle četiri godine nijedan tajkun i nijedan korupcionaš nisu osuđeni; štaviše, Cane Subotić danas je zakonski čist i ugledan građanin našeg društva.

Tako je to bilo 2014. i 2015. godine. A onda, posle „španske serije od državnog udara“, navodne destabilizacije vlade, preko „novinarke koja će objaviti da je praćena“, dođosmo i do nedavnog zvižduka u Areni na pomen Vučićevog imena. Nakon toga premijer se baš naljutio.

I opet smo, u januaru, samo ovoga puta 2016. godine, imali sastanak estblišmenta SNS-a; i opet smo imali Vučića koji je odlučio da proveri volju naroda; i opet smo imali priču o „društvenom sukobu koji blokira reforme“, o „otporu bivše loše vlasti i lažne elite“[11]: i opet smo imali zaklinjanje u „borbu protiv korupcije, tešku i napornu, svakog dana“ i zahtev da se od naroda dobije „pun četvorogodišnji manadat“; i opet smo imali „višeminutni aplauz“[12], štaviše, „kada je (Vučić) obelodanio da je za izbore, Velika sala teatra `Madlenijanum` je eksplodirala. Neki od delegata SNS-a ljubili su se i grlili, drugi su ovu odluku mnogo puta pozdravili povikom `bravo`, dok su pojedini, kao u navijačkom zanosu, zapevali `još jedna pobeda i titula`”[13].

I opet ćemo, van svake sumnje, imati kampanju prepunu obećanja o fabrici mikroprocesora, vrednoj „četiri milijarde evra“, o Mercedesovoj fabrici autobusa, o fabrici raketa „Atlas“, o fabrici auto-delova u Obrenovcu, o Boingovoj fabrici, najvećoj u Evropi; slušaćemo priče o stotinama miliona evra bespovratne pomoći iz Brisela, o milijardama evra novih, stranih investicija, o „značajnom“ rastu plata i penzija do kraja sledeće godine, a o prosečnoj plati od 500 evra „negde za dve godine, oko Svetog Nikole“, o pruzi kojom će se u Novi Sad stizati za 35 minuta i o autoputu kojim će se do Čačka putovati samo za 58 minuta, o tome da će Srbija uskoro izgraditi najmodernije škole i bolnice, nabaviti najbrže vozove i helikoptere, kupiti najjače rakete, otvoriti bar sedam silikonskih dolina za proizvodnju čipova, delova za mobilne telefone i sklopke za naš originalni proizvod, srpski torpedni čamac – rečni razarač „Aleksandar“….

A u stvarnosti, dogodi li se da Vučić ponovo pobedi, sigurno ćemo imati dalji realni (ili čak nominalni) pad penzija i plata, masovna otpuštanja u javnom sektoru, dalje smanjenje realne nadnice u privatnom sektoru, ruiniranje državnog zdravstva i prosvete (da bismo se svi lečili u privatnim ordinacijama i da bi naša deca išla u privatne), promenu Ustava i izbacivanje preambule o Kosovu, nove ustupke Prištini u vezi sa Severom Kosova i prijemom u međunarodne organizacije, prodaju Telekoma, PKB-a i delova EPS-a, ulazak u STO i prihvatanje GMO, izgradnju kampova za „privremeni smeštaj“ arapskih izbeglica.  Opet ćemo imati Kirbija i Devenporta (ili njihove naslednike) kao stvarne premijere, a Blera ili Stros-Kana (ili njihove zamenike) kao realne ministre. Nama će i dalje vladati  „elita“ s kupljenim diplomama, uz vrhunjenje mediokriteta i parazita u celom javnom sektoru. Ponovo ćemo gledati španske serije o državnim udarima i zaverama tajkuna ili žutih protiv Premijera, i opet ćemo slušati Njega kako nam objašnjava da je protestantizam nešto mnogo napredno i dobro, a srpsko pravoslavlje nešto loše…

Posle dve godine, u januaru 2018, opet će se Premijer naljutiti i opet će zakazati nove izbore, na kojima će od naroda opet zatražiti da mu da „podršku za reforme“ i „pun četvorogodišnji mandat“…

Srbi su, očigledno, kolektivno upali u Dan mrmota (Groundhog Day, 1993), kao u kakvu rđavu beskonačnost. Nisu li, možda, predstojeći izbori prilika da iz tog košmara najzad iskorače?

________________________________________

Odrednice:

[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=01&dd=25&nav_id=804270

[2] isto

[3] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:475131-Vucic-Necu-mesto-premijera-bez-izbora

[4] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=01&dd=25&nav_id=804270

[5] http://www.kurir.rs/vucic-ne-dam-da-se-dira-u-penzije-clanak-1267349

[6] isto

[7] http://www.b92.net/mobilni/info/812389

[8] https://www.youtube.com/watch?v=m34A3ItsfIg

[9] http://rs.n1info.com/a124168/Vesti/Vucic-o-opoziciji-dugu-Vladi-izborima.html

[10] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-danas-u-podne-pred-novinarima.html

[11] http://www.politika.rs/scc/clanak/347353/Vucic-Vanredni-parlamentarni-izbori-neophodni-da-razresimo-drustveni-sukob

[12] http://www.blic.rs/vesti/politika/pala-odluka-vucic-idemo-na-izbore/xspd6p5

[13] http://www.politika.rs/scc/clanak/347353/Vucic-Vanredni-parlamentarni-izbori-neophodni-da-razresimo-drustveni-sukob

Izvor: Fond Strateške Kulture