Deglobalizacija

Minula godina, koju silom svakodnevnog života i njegovih muka mnogi već zaboravljaju, otvorila je dva ključna procesa – desili su se početak deglobalizacije i povratak suvereniteta država. Oba ta procesa donose tektonske promene i definisaće budućnost savremenog sveta.

Globalizacija je poslednjih 25 godina bila dominantan zapadni koncept odnosa u svetu. Pod političkim pritiscima i kroz agresivnu propagandu globalizacija je nametnuta kao univerzalno rešenje budućnosti. Vreme je, međutim, pokazalo da je način na koji je taj koncept sprovođen imao veliku cenu i da je stvorio svet nejednakih i prezaduženih.

Istorijsko iskustvo nije pomoglo. Naime, prva globalizacija je pokrenuta još početkom 20. veka, kada su bankrotirale javne finansije Britanske imperije. I ta globalizacija nije uspela, ali je, nažalost, njen neuspeh praćen milionskim žrtva i sa dva svetska rata. I ova druga, takođe neuspela, globalizacija je pokrenuta poslednjih decenija 20. veka, kada je ceo zapadni svet predvođen Amerikom dospeo u ekonomsku i finansijsku krizu. Globalizacija je, dakle, kao koncept izraz duboke krize i ideja je da se preko nje teret i problemi na Zapadu prenesu na druge zemlje. Drugim rečima, globalizacija je koncept pljačke.

POVRATAK DRŽAVNOG SUVERENITETA

Naravno, u početku su mnoge zemlje, ne samo na Zapadu, imale koristi od globalističkih rešenja pre svega u oživljavanju sopstvene privrede, otvaranju velikih mogućnosti u komunikaciji i školovanju svojih kadrova na prestižnim zapadnim univerzitetima, čime se znanje sa Zapada postepeno selilo u druge delove sveta. Ali, na kraju, posle 25 godina, ipak se pokazalo da je globalizacija donela više štete nego koristi, i to pre svega njenim autorima. Ključne posledice globalizacije su gubitak državnog suvereniteta i osiromašenje država koje su pratili besomučno zaduživanje i urušavanje privrede. Globalistička rešenja, nametnuta političkim pritiscima i ucenama banaka i velikih kompanija, drastično su smanjila tradicionalne državne prihode. Smanjene su ili ukinute carine, pod izgovorom globalizacije, koja je postala neka vrsta svetovne religije, a poreski prihodi su postajali sve manji i manji. Jer, prema globalističkim idejama, granice više ne postoje i kompanije i bogati ljudi mogu da budu registrovani gde god žele, pa se tako desilo da najbogatiji ne plaćaju porez tamo gde novac i zarađuju.

To je dovelo do osiromašenja, ali i pljačke tih država, pre svega na Zapadu, a obaveze država prema sopstvenim građanima su ostale iste. Onda su se države zaduživale kako bi zbog socijalnog mira ispunile svoje obaveze prema građanima, i globalizacija je dovela do neslućene zaduženosti država. To su ogromni dugovi, za koje niko tačno i ne zna koliki su i koje te države u stvari nikada neće moći da vrate. Istovremeno, zbog povoljnijih uslova u siromašnijim zemljama, kompanije su selile svoju proizvodnju u te zemlje, pa je Zapad na čelu sa Amerikom ostao bez privrede. Taj prazan prostor finansiran je kreditima, pa se dospelo u apsurdnu situaciju da su države uzimale kredite od onih koji su ih kroz globalizaciju i opljačkali.

Tome se, međutim, sada nazire kraj. O tome najupečatljivije svedoči izbor Donalda Trampa za novog američkog predsednika, što sugeriše da dovoljno veliki deo američkih građana oseća pogubnost globalizacije. I jedan od prvih ukaza predsednika Trampa je poništavanje Transpacifičckog trgovinskog sporazuma (TTP), koji je pod pritiskom Amerike potpisalo deset zemalja jugoistočne Azije. TTP je najogoljeniji primer cilja globalizacije, i pisan je pod diktatom velikih korporacija, koje ne samo da dobijaju mogućnost proizvodnje i poslova u tim azijskim zemljama nego i pravo da određuju politiku njihovih vlada i sve ono što je tradicionalni deo državnog suvereniteta. Predsednik Tramp je, međutim, obećao oživljavanje američke privrede i povratak fabrika u Ameriku, što je suprotno globalizaciji, i zato on mora da otvori proces deglobalizacije kako bi Americi vratio njenu industriju.

Deglobalizacija sa sobom nosi i proces povratka državnog suvereniteta, što je u političkom smislu najvažnija posledica. O početku vraćanja suvereniteta svedoči referendum u Velikoj Britaniji o izlasku iz Evropske unije. Bez suvereniteta država nema ni političke odgovornosti, i taj povratak odgovornosti je i osnovni uslov za izlazak iz ne samo političke nego i ekonomske krize Zapada. U uslovima globalizacije i globalističkih integracija ne postoji odgovornost nacionalnih vlada. Iako su lidere birali građani na izborima, oni nemaju nikakvu odgovornost za svoju politiku jer univerzalni izgovor je globalizacija i obaveze prema globalističkim organizacijama. To je dovela do rušenja ne samo odgovornosti nego i političkog i ekonomskog sistema, pa je povratak suvereniteta nešto što uliva optimizam u ekonomsku i političku obnovu. Bez odgovornosti političkih lidera prema sopstvenim građanima nema ni demokratskog poretka, demokratije, i dolazi do raspada sistema. I političari, iako izabrani demokratskim putem, postaju lobisti koji zastupaju finansijere njihovih kampanja i promocija, a ne nacionalne interese. Izraziti primeri toga su Toni Bler i Bil Klinton.

VRAĆANJE NEMAČKE KORPORATIVIZMU

Među prvim žrtvama povratka suvereniteta će biti Evropska unija, koja je vremenom postala jedan od ključnih instrumenata globalizacijske mreže. Zato su otpori i najveći u EU. Nacionalne političke i poslovne elite se godinama kriju iza EU, i bez ikakve odgovornosti donose odluke koje su protiv interesa njihovih država. Za sve je univerzalni izgovor – „tako traži EU“.

Primetno je da su najzabrinutiji politički lideri Nemačke koji svoju zabrinutost pokazuju kroz glasne kritike izbora Donalda Trampa za američkog predsednika i ishoda referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU. Iz ugla nemačkih interesa, to je donekle i razumljivo, jer je Nemačka među onima koji bi mogli biti najviše pogođeni. Nemačka je do sada uspešno koristila evropsku integraciju kao kišobran za ostvarenje svojih interesa, a bez EU ona ponovo ostaje sama i suočena sa realnošću od koje decenijama, krijući se iza savezništava, nastoji da pobegne.

Ima još nešto što prati deglobalizaciju – to je stvaranje multipolarnog sveta. U uverenju da je došao „kraj istorije” i da su Amerika i zapadni saveznici trajno dominantni u svetu, a što je globalizacija trebalo da ovekoveči, desilo se potpuno suprotno. Upravo su teror i zlo globalizacije insipirisali druge zemlje da se organizuju na drugačiji način, što je dovelo do stvaranja multipolarnog sveta.

Naravno, kao i uvek kada se dešavaju važni društveni lomovi, ovi procesi neće ići jednostavno i lako. Globalistička elita je stvorila ogromnu mrežu, ima velike kapacitete i ona se neće tako lako predati. Za nju je to neka vrsta borbe na život i smrt. Procena je, po svemu sudeći, da bi trebalo koristiti nemačku zabrinutost, i Nemačka postaje ključna država u odbrani globalizacije. Na to upućuje i izbor globaliste Martina Šulca za kancelarskog kandidata u ime Socijaldemokratske partije umesto Zigmara Gabrijela, koji ima drugačija viđenja. Korišćenje Nemačke kao branioca globalizacije od te zemlje, umesto socijalne, stvara korporativnu državu, što je upozoravajuće, jer je korporativna Nemačka u vreme nacizma već viđeno bolno istorijsko iskustvo.

Ali započete procese deglobalizacije i povratka suvereniteta niko ne može da zaustavi iako se mogu usporiti. Izbor Donalda Trampa i Bregzit pokazali su da su se ti procesi debelo zapatili u javnosti, i to je presudno.

Izvor: Novi Standard