Dejtonski sporazum i Savet za implementaciju mira

Pravni položaj Visokog predstavnika regulisan je Aneksom 10 Opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: „Dejtonski sporazum“), koji Aneks nosi naziv: „Sporazum o civilnom sprovođenju mirnog rešenja“.

Već iz samog naziva Aneksa 10, jasno je da isti reguliše način sprovođenja civilnih aspekata mirnog rešenja. U cilju što efikasnije implementacije svega što je dogovoreno i prethodno ugrađeno u tekst Dejtonskog  sporazuma, Strane su se saglasile da se odredi Visoki predstavnik koji bi koordinirao sve aktivnosti vezane za realizaciju sporazuma, kao što su: nadgledanje svih aktivnosti u vezi sa tim,  održavanje tesnih kontakata civilnih oragnizacija i agencija u Bosni i Hercegovini, davanje opštih smernica, organizovanje i učestvovanje na donatorskim sastancima, izveštavanje svih relevantnih međunarodnih činilaca o napretku sprovođenja mirovnog sporazuma, osnivanje civilnih komisija itd.

Odredbe čl. III predviđaju imenovanje osoblja Visokog predstavnika, te se konstatuje da Visoki predstavnik, stručnjaci koji čine njegovo osoblje i članovi njegove porodice,  uživaju privilegije i imunitete koje uživaju diplomatski agenti i njihove porodice po Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.

Sa aspekta teme koja se obrađuje na današnjem skupu, naročito je interesantna odredba čl.V Aneksa 10 koja nosi naziv „Konačni autoritet za tumačenje“ i glasi: „ Visoki predstavnik na terenu je konačan autoritet za tumačenje ovog sporazuma o civilnom sprovođenju mirnog rešenja“. Navedena odredba je dala ovlašćenje Visokom predstavniku da njegova reč bude poslednja kada je u pitanju tumačenje pojedinih odredaba  Aneksa 10, s tim što treba naglasiti da ga ta odredba istovremeno ne ovlašćuje da on daje obavezujuće tumačenje i ostalih delova  Dejtonskog sporazuma. Na primer, on nije „konačan autoritet“,  za tumačenje Ustava Bosne i Hercegovine ili drugih delova ovog mirovnog Sporazuma.

Odredbe Aneksa 10 Dejtonskog sporazuma ne sadrže termine iz kojih bi se moglo zaključiti da Visoki predstavnik ima ovlašćenje da donosi bilo kakve pravne akte koji bi stvarali obaveze za Bosnu i Hercegovinu, entitete ili za njihove građane.  Opis radnji na koje je ovlašćen Visoki predstavnik su faktičke prirode i odnose se na različite kontakte, posredovanja, nadgledanje, obaveštavanja i slično. Čak i kada bi Visoki predstavnik, koristeći se svojstvom vrhovnog autoriteta u tumačenju Aneksa 10, stao na stanovište da je ipak nadležan da donosi nekakve pravne akte,  jasno je da bi i u tom slučaju svi akti Visokog predstavnika morali biti isključivo niže pravne snage u odnosu na Ustav i zakone, iz razloga što bi se radilo o aktima namenjenim primeni tj. izvršavanju Dejtonskog sporazuma, o čemu jasno svedoči sam naziv Aneksa 10.

Pravosudne funkcije Ustav Bosne i Hercegovine nesumnjivo  dodeljuje entitetima, a na nivou centralne vlasti se predviđa funkcionisanje jedino ustavnog suda. Centralna država bi mogla eventualno preuzeti pojedine nadležnosti entiteta, ali samo ukoliko se entiteti o tome slože (čl.III.5.a Ustava).

Republika Srpska se nikada nije saglasila da se njene nadležnosti u delu sudske vlasti prenesu na Bosnu i Hercegovinu.

Uprkos svemu, Visoki predstavnik je doneo odluku o uspostavljanju Suda Bosne i Hercegovine, uz naredbu da odluka stupa na snagu odmah i primenjuje se dok Parlamentarna skupština BiH ne usvoji zakon iste sadržine, „bez izmena i dopuna i bez postavljanja uslova“.

Protivustavno nametanjem osnivanja suda BiH,  odlukom Visokog predstavnika, predstavlja  akt uzurpiranja ustavotvorne vlasti, i pravno nasilje nad građanima Bosne i Hercegovine kojima Dejtonski sprazum garantuje primenu vladavine prava i poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda.

Donoseći ovakvu odluku, Visoki predstavnik je grubo prekršio  Dejtonski sporazum, nasilno promenivši Ustav BiH, davši sebi za pravo da svojom odlukom uređuje pitanja i  materiju koju se može da urediti isključivo Ustavom BiH.

Postavlja se pitanje kako se Visoki predstavnik uopšte osmelio da donese takvu, očigledno neustavnu i na međunarodnom pravnu neutemeljenu odluku, i šta ga je okuražilo da se tako bahato ponaša?

Odgovor se može naslutiti iz uvodnog dela Odluke o osnivanju suda. Odluka se poziva na tzv. bonska ovlašćenja tj. na tačku XI.2. Zaključaka Saveta za implementaciju mira (PIC) koji se sastao u Bonu decembra 1997. Godine.

Dejtonski sporazum ne poznaje  Savet za implementaciju mira kao telo koje bi davalo podršku sprovođenju mira. Savet je osnovan neposredno nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, navodno sa  ciljem  podrške sprovođenju tog međunarodnog ugovora. Međutim, vreme i događaji koji su sledili su pokazali da je pravi cilj uspostavljanja  Saveta bio upravo suprotan od onog što je proklamovano, te da je pravi cilj po svoj prilici bio da se izvrši revizija  Dejtonskog mirovnog sporazuma i potkopa dejtonski poredak, unitarizuje Bosna i Hercegovina, a sve to shodno interesima tzv. „međunarodne zajednice“, a protivno volji naroda koji živi u Republici Srpskoj, kao jednom od entiteta Bosne i Hercegovine.

Članovi famoznog Saveta za implementacije su 50 država, različite međunarodne organizacije i subjekti kao što su: Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska komisija, Međunarodni komitet Crvenog Krsta, Međunarodni tribunal za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, MMF, NATO, Svetska banka, Savet Evrope i dr.

Savet za implementaciju ima i svoj  Upravni odbor, a članice istog su: Francuska, Italija, Velika Britanija, Nemačka, SAD, Japan, Kanada, Rusija, Predsedništvo EU, Evropska komisija i Organizacija islamske konferencije koju predstavlja Turska. Na čelu Upravnog odbora se nalazi upravo Visoki predstavnik!

Tzv. bonska ovlašćenja na koja se redovno poziva  Visoki predstavnik kad god krši međunarodno pravo,  u stvari ni ne postoje, niti takva ovlašćenja mogu postojati jer Savet za implementaciju mira ne poseduje ingerencije koje bi mu dale svojstvo vlastodavca u konkretnom slučaju. Zaključcima koje je doneo pomenuti Savet, Visokom predstavniku je umesto ovlašćenja, suštinksi data otvorena podrška („pozdravljanja“ i „pohvala“) i zeleno svetlo za protivpravno prekrajanje Dejtonsko mirovnog sporazuma sa krajnjim ciljem razvlašćivanja Republike Srpske prisilnim prenosom njenih nadležnosti na centralne organe vlasti u Bosni i Hercegovini.

ZAKLJUČAK: Dosledno poštovanje Dejtonskog sporazuma je u interesu sva tri konstitutivna naroda koja žive u Bosni i Hercegovini.  U uslovima pravnog nasilja koje se sprovodi od strane Visokog predstavnika, građanima Republike Srpske i srpskom narodu ne preostaje ništa drugo nego da posegne za sredstvom za kojim bi posegnuli svi  narodi demokratskih država u svetu, a to je referendum. Parlamentarna skupština Sveta Evrope u svojoj Rezoluciji iz 2007. godine konstatuje da je „Referendum instrument neposredne demokratije koji pripada evropskom izbornom nasleđu“, pa nema nikakvog razloga da se tim instrumentom ne posluži i narod Republike Srpske.

I na kraju, treba reći da su se povodom najavljenog referenduma oglasili ambasadori pomenutog Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira putem izjave koja je data za javnost, zauzevši stav da bi referedum predstavljao fundamentalno kršenje Opšteg okvirnog sporazuma za mir i direktno kršenje Aneksa 4 i 10. Pri tom su ambasadori dali punu podršku Visokom predstavniku opominjući vlasti RS na obavezu poštovanja Dejtonskog sporazuma i odluka Visokog predstavnika.

Ruska federacija se nije pridružila datoj izjavi,  o čemu postoji beleška na zvaničnom portalu Ureda visokog predstavnika.

Izvor: Fond Strateške Kulture