Декларација СДА као објава рата у БиХ

Програмска декларација СДА заснива се на Исламској декларацији Алије Изетбеговића која почива на исходиштима и одредницама унитарне стратегије. Алијину декларацију Бакир је само операционализовао  у виду својеврсног акционог плана, с намером да докаже да је достојан син свог оца. Основна теза Алијине и ове, СДА декларације, јесте да је БиХ пре свега држава муслиманског народа и да ће он у БиХ бити доминантан и привилегован.

Усвајањем Декларације СДА донесена је платформа која се практично већ годинама реализује, а то је преузимање централних државних институција  пузајућом стратегијом. Значење речи „декларација“ је свечана или начелна изјава, али Декларација СДА има све елементе манифеста, она у ствари и јесте манифест попут манифеста фашистичке Немачке. Заслужује тај предзнак јер не узима у обзир права два народа.

Она је и опасна јер садржи све компоненте објаве рата. Рађена према премисама Алијине Исламске декларације, она не подразумева суживот. Ћутање Запада је толико гласно да је просто невероватно да нико из ЕУ не реагује на најаву стварања исламске државе у Европи.

Алија Изетбеговић је Дејтонски споразум схватио као прелазно решење и наставио се држати платформе политичког ислама – обновио је фабрике оружја, учврстио везе са Арапском лигом и Заливским земљама – озбиљно се припремао за стварање шеријата. У јавности се представљао као лидер грађанске БиХ, а у стварности је био лидер искључиво Муслимана, за Србе и Хрвате сарадницима је говорио да неће имати ни статус националних мањина. Хрвате је криминализовао, а ХВО оптужио за ратне злочине, јер није хтео допустити да хрватска војна компонента прерасте у цивилну структуру јер би то био крај за унитарну БиХ.

Треба се присетити периода када је Алија Изетбеговић био на самртној постељи. Тада је тражио Сулејмана Тихића и дуго су разговарали. Алија је замолио Тихића да преузме СДА јер партију не сме препустити сину Бакиру. Он је слаб и неодлучан, тврдио је Алија, додавши да је Бакир некозистентан у доношењу одлука и да нема капацитет државника.

Тихић је тако преузео СДА и био је одличан преговарач, није се понашао арогантно, био  је за компромисе које је окретао у корист СДА или пројектоване Републике БиХ, о чему сведочи Априлски пакет који су одбили бошњачки посланици (и данас у СДА жале због тога). У странци се још цени да је Априлски пакет, осим Силајџића, „минирала“ и Бакирова струја у СДА, те да је од тада у СДА присутна подела.

Бакир је уверен да му након усвајања Програмске декларације СДА ствари иду на руку – има оружану силу, политичку подршку од Арапске лиге (предвођену Саудијском Арабијом и Уједињеним Арапским Емиратима). Бакирова самоувереност заснива се на информацијама из Ријада да Саудијска Арабија од америчке „дубоке државе“ тражи исламску државу БиХ да би подржала САД у нафтном рату са Ираном и Русијом, и дала подршку у оружаном сукобу САД са Ираном.

Саудијски краљ Салман уверен је да без коришћења војних база у земљама Персијског залива и саудијске нафте америчка војна интервенција против Ирана не би била у пуном капацитету. Постоје импулси и са друге стране. Наиме, „дубока држава“ жели придобити исламски свет за своје даље напредовање против Русије. План је да се придобије муслиманско становништво на Кавказу, као савезник у прокси рату против Руса.

Фрустрације Бакира Изетбеговића су велике. Рат је провео у трезору Народне банке, што му се често спочитава од опонената у политичком дискурсу. Био је на политичкој маргини након Алијине смрти, радио је све што је могао да би странку преузео од Тихића. То му је пошло за руком тек након Тихићеве смрти. Непрекидно ради на томе да докаже да је достојан Алије, који није веровао у њега. У чему је опасност?

Алија је жртвовао мир и то у времену када је ЈНА била респектабилна војна сила. То значи да ће Бакир мир жртвовати још лакше јер има подршку од Арапске лиге, појединих америчких сенатора, Сороша, Албанаца с Косова.

Профилисање политике СДА, која је од Алије до Бакира у континуитету, веома успешно је приказао Мирослав Туђман у својој књизи Друга страна Рубикона. Тежиште књиге (са вредном документацијом) је на политичкој стратегији Алије Изетбеговића, а Мирослав Туђман је био и први шеф хрватске обавештајне службе, формиране у рату. Тако је био и сведок Алијиних активности на међународној сцени. То му је помогло да рашчлани мотиве и вредности којима се Алија руководио у креирању своје политичке филозофије и политичких циљева.

У Туђмановој књизи је одлично представљена социо-психолошка анализа политичког ислама за који се Алија залагао. Приказан је и аутор Исламске декларације као личност која је доносила важне одлуке (појашњени су мотиви). Туђман је у више наврата упозоравао јавност Хрватске, а то је чинио и у интервјуима које је давао у БиХ, да Алија Изетбеговић никада у БиХ није признао сувереност Срба и Хрвата.

Председник Србије Вучић у Прањанима за Декларацију СДА је рекао да је важнија него што је представљају. Тако је председник Србије демаскирао популистичко објашњење Сарајева да Програмска декларација СДА пропагира бољу организацију БиХ као државе која тражи ЕУ и НАТО интеграције, уз суживот и једнакост свих њених народа.

Председник Србије је сведок и жртва методологије политичког ислама. Наиме, напад на њега у Поточарима био је с толико мржње и тако суров (уз покушај верског исламског каменовања да га он никада неће моћи заборавити. Поред верске заслепљености, у Поточарима је била уочљива и присутност људи у идентичним мајицама, који су и водили целу операцију и према којима се маса кретала и прилагођавала.

Било је видно да у Федерацији БиХ постоји формирана паравојска. Редовне сигнале и упозорења о томе даје Џевад Галијашевић. Да ли Бакир Изетбеговић рачуна на ту војску у реализацији Декларације СДА?

Све подсећа на пролеће 2011. године када је Изетбеговић добио сигнале од Обамине, односно администрација Клинтонових у Обамином кабинету, да може војно интервенисати према Републици Српској. План је подразумевао пресецање Српске на неколико тачака и улазак паравојски у Бања Луку – стварање хаоса, након чега би се огласио НАТО као надлежан да успостави мир и обезбеди политички дијалог са циљем политичког девастирање Српске. Дат је и рок у којем би паравојске могле завршити операцију – 48 часова.

И данас терористичка инфраструктура за такву операцију постоји – мрежа параџемата, повратници са сиријског ратишта, групе миграната које у БиХ нико не може да пронађе. Рат у Сирији и важност који је Обамина администрација дала том сукобу зауставила је (или одгодила) паравојне операције у БиХ.

Декларација СДА дала је и до знања да од формирања новог сазива Савета министара неће бити ништа. И то дугорочно. Није разлог у томе да је у СДА превагнуло становиште да „не желе Додика и СНСД у власти“  већ је циљ да понижавају и СНСД и Додика и да покажу да је Сарајево политички центар за целу БиХ.

Шта можемо очекивати у наредном периоду?

Пословичну замену теза, односно оптуживање Републике Српске да формира параформације, да се МУП Српске илегално наоружава, оркестрирану медијску кампању на сваког у коме се види препрека политичком исламу. А ето, враћа нам се и Давор Драгичевић, долазе „натезања“ око протеста, Трга Крајине, оглашаваће се тим поводом Стефан Благић, Пердув и други.

Ако се власт поново буде двоумила, толерисала и што се толерисати не може – неће бити добро. Шта чинити? Српска треба да покаже моћ државе.

---

Извор: Све о Српској