Десет година раздвајања Србије и Црне Горе

ДЕСЕТ ГОДИНА НЕЗАВИСНОСТИ СРБИЈЕ

Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно. Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима. Пропаст заједничке државе Србије и Црне Горе била је неминовна још од уставног дефинисања две чланице заједничке државе до кога је дошло у раздобљу од 1989. до 1992. године. Српске политичке елите и с њима бирачи кључно су допринели да све буде унапред осуђено на неуспех.

Маја 2006. нестала је државолика творевина, нешто између конфедерације и савеза независних држава. Државна заједница представљала је само прелазни период. САД и ЕУ желели су да дугорочно вежу остатак Србије за Црну Гору и отцепљено Косово на начин сличан ономе којим је тоталитарни комунистички режим пацификовао Србију (туторством над њом које је поверио аутономним покрајинама). Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности иначе од Србије углавном самосталне Црне Горе и силом отцепљеног протектората по имену Косово-Унмик. Чињеница је да је режим Мила Ђукановића почео да захтева независност тек после пада Милошевићеве власти у Београду.

Разједињена и транзицијом уморена Србија суочила се с уценама једног ауторитарног властодршца кога су све више подржавале велике силе. Занимљиво, та политика имала је подршку чак и Руске Федерације, која је Црну Гору доживљавала као некакву Швајцарску новог сукоба са Западом, који је после наранџастих револуција у Грузији и Украјини (2004) био неизбежан. Ипак, ни тада заједничка држава не би била разбијена да се уопште радило о правој држави.

Историја заједничке државе са Црном Гором од 1992. до 2006. показује све кобне унутрашње слабости српске државности. Србија и Црна Гора биле су пре 1918. две независне државе у којима је већину чинио српски народ. Први светски рат спречио је и за немирну и ратну 1918. одложио, не њихово уједињење, већ улазак Црне Горе у састав Србије. Тамо где је била стварно или ментално још од времена кад је понела своје име. Године 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донет је устав са снажним конфедералним елементима, српски народ у Црној Гори није заштићен – до тог времена сведен је са 90 на девет процената укупног становништва. Грађани Србији се никада – ни 1992. ни 2006. године – нису о заједничкој држави и посебно њеној форми изјаснили на референдуму.

Тако смо се ради било какве „заједничке државе” одрицали традиција, српског народа у Црној Гори, функционалне дипломатије, унутрашње политике… Кад је у Црној Гори дошло до унутрашњих подела, Србија је свој народ у Црној Гори довела у статус колективне опозиције, а црногорској опозицији дала половину власти над независном савезном државом. Кад је демократска опозиција дошла на власт, питање односа са Црном Гором изгубило се у сукобу ДС-а и ДСС-а. Завађени Ђинђић и Коштуница прихватили су углавном све Ђукановићеве захтеве, а онда су с различитим еланом ту у европској историји невиђену државну заједницу три године бранили од Ђукановића. Коначно је Ђукановић успео да себи прилагоди референдумске услове и спроведе прилично нерегуларан референдум.

Ипак, шта би се догодило да којим случајем није успела Ђукановићева кампања у прилог независности?

Тешко да би после тога пао тај последњи ауторитарни режим на Балкану. За обарање власти која има такве полуге моћи, подршку и континуитет потребно је много више од једвитог повратка на претходно стање хегемоније у државној заједници. ДЗ СЦГ, баш као и СР Југославија, није имала механизме којима би била реформисана и учињена у већој мери демократском и централизованијом. Српски политичари водили су у односу на заједничку државу и Црну Гору политику месечара. Није било дугорочне стратегије, нити јединствених циљева. ДС није марио за то, осим можда личног сентимента појединих функционера, ДСС је рачунао да ће време учинити своје, екстремисти с левице и деснице лутали су у југословенским, руским и европским маглама… Неуспех кампање против независности пратила је констернација после пораза и касније потпуно одбацивање српског народа из Црне Горе.

Српски народ у Црној Гори најобесправљенија је национална заједница у некој европској држави. Наша политичка елита више пати за заједничком државом него за правима Срба. Ипак, колико год сматрали своје грешке националним поразом, до данас нико није ни покушао да поведе покрет за обнову заједничке државе, посебно не државне заједнице или Југославије.

ДЕСЕТ ГОДИНА НЕЗАВИСНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ

Прошло је десет година од како је успостављена независност Црне Горе. За српски народ у Црној Гори то време је прошло у атмосфери линча, обесправљивања, увреда… У савременој Европи нема народа који је у тако лошем положају. Споменућу само најважније: оспоравање и релативизовање политичког статуса, систематско гушење културне посебности и просветних права, кампање увреда, шовинизма и асимилације, фалисфиковање избора и пописа, обесрављивање православне цркве, оспоравање права на својину, неравноправност грађана Црне Горе који су уједно и државаљани Србије… Црна Гора је у међувремену учествовала у више међуанродних акција против Србије и међу првима признала дивљу државу – самозвану „Репубљик Косова“.

Црна Гора је током протеклих десет година и сама искусила почетне предности државне независонсти. Подржана од ЕУ, САД и Руске Федерације прошла је кроз повољне приватизације, била подржавана и подстицана. Туризам јој је донео напредак упркос кризи, чему је допринела и чињеница до после 2011. нико из Европе више не жели да летује на јужним обалама Медитерана. Невоље које је пролазила Србија – само су њу гонили због ратова из деведесетих у којима је Ђукановић за разлику од Ђинђића, Коштунице и Тадића директно учествовао; проблеми са приватизацијом, великом економском кризом, Косовом, мржњом  појединих кругова из СР Немачке, Британије, Француске и САД, непостојања јефтиних и обновљивих извора прихода као што је туризам… –  углавном нису сналазиле Црну Гору. Подршку дела ЕУ имала је увек када би јавно или потајно радила против Србије. Подршка је била отворена, добио ју је црногорски тиранин Мило Ђукановић чак и када је тврдио да је дужност ДПС-а да створи црногорску цркву, када је без доказа оптуживао демократског српског премијера да је одговоран за убиство новинара у Црној Гори, када се мешао у изборе у Србији и после давао дискриминаторске изјаве о Србима, грађанима Републике Србије који нису из Шумадије. Колико је Ђукановић забраздио у мржњу и зло сведочи и чињеница да се касније јавно ограђивао тврдећи како нема ништа против Срба. Он… који је 1990. говорио о „српским коренима“ Црногораца.

У Србији има политичара и интелектуалаца који из, без полицијске истраге необјашњивих разлога,  подржавају Режим Мила Ђукановића. Њима није важно што Срби у Црној Гори чине 34% укупног становништва, а према званичним државним статистикама нити у једној државој установи не прелазе 8% укупног броја запослених. Медијска промоција тих људи и њихов статус код дипломатија ЕУ и САД говоре у прилог уверењу да још увек траје кампања против Србије и демократских права српског народа.

Десетогодишњица нашег новог народног страдања у Црној Гори отвара још једно питање које је свакако важније од свих других. Питање наше одговорности.

Читава Србија, чак 217 од 250 посланика подржавала је 2006. опстанак Државне Заједнице Србија и Црна Гора.   Српски председник, премијер, влада, баш као ни посланици нису имали било какву промишљену и дугорочну политику према Црној Гори. Гледали су да сачувају постојеће стање. Било какво, чак и најгоре. Када су им 2002. Солана и Ђукановић уз помоћ њихове пословичне неслоге наметнули лажну државу ДЗ СЦГ  они су је бранили безидејно и безвољно али упорно. Тиме су од Срба у Црној Гори направили жртве, а од Србије губитницу.

Све и да се борила за државну заједницу домишљатије и боље, чак и да референдум није успео… Ми би смо опет били поражени. Пораз је морао уследити зато што су наше политичке вође прихватиле све тековине тоталитарног режима успостављеног после 1945. и ауторитарне власти која се одржала током деведесетих година. Већини наших политичара и интелектуалаца било је довољно да постоји заједничка држава: на папиру, без ефикасних установа, само као трошак, без било какве заштите за српски народ у Црној Гори, без гаранција за српски идентитет и место Црне Горе у историји Српства… Зато смо поражени. Државна заједница никада не би постала права држава… Било је само питање колико ће агонија трајати. Ако нешто нећу никада опростити Коштуници, Тадићу, Николићу… нећу ту лакоћу са којом су наметнули Србима из Црне Гора Ђукановићеву државу заједницу као највиши циљ, како су  вас сврстали иза теразијских Црногораца, академика који су отишли у пензију две деценије пре референдума и како су после на вас потпуно заборавили.

Срби су захваљујући изостанку политике Србије, али и притиску САД и ЕУ остали једини подљени народ Црне Горе.  И такви су једини упутили озбиљан изазов  режиму Мила Ђукановића: на претпрошлим и, посебно  прошлим – фалисфикованим председничким  изборима, приликом  доношења закона важних за укључивање у ЕУ, на прошлогодишњим величанственим демонстрацијама… Режиму је полазило за руком да преживи, добије подршку из иностранства, подели опозицију… Пре неколико дана у владу антисрпске Црне Горе која је међу првима признала тзв. „Репубљик Косова“ ушао је човек који је дуго био један од вођа Срба у Црној Гори. Стао је на чело полиције… Оне исте која је тукла Србе, која је помагала да буде избачена српска државна затава са утакмице, оне која одржава режим, толерише мафију…  Неће наравно променити ништа, само ће дати легитимитет новој изборној превари.

Годишњица независности Црне Горе треба да нас подсети на наше мане. Када се са њима, једном суочимо, на исти начин на који су нас суочавали Св. Петар Цетињски и владика Раде, пропашће и режим дукљанског Набукодоносора и доћи ће слобода.

Извор: Политика, Напредни Клуб