Ana FilimonovaСитуација у Украјини се мења из сата у сат. Хунта која је дошла на власт после извана организованог државног преврата састављена је од различитих, практично међусобно неповезаних делова: Тимошенко и Турчинов одлазе у други план, да више и не говоримо о Кличку. Главне улоге додељују се онима који су подигли нацистичка знамења ОУН[1], главарима међународних терористичких групација “Самоодбрана” и “Десни сектор” – бандеровцима А. Парубију и Д. Јарошу који су ушли у тзв “владу” хунте. Према подацима Виљема Ендгала, “Украјинска народна самоодбрана” је прошла кроз војну обуку још у ратним дејствима против Срба на Косову и Метохији. Паруби је заузео место координатора безбедносних служби. Јарош у суштини представља владара Украјине, представници његовог “Десног сектора” учвршћују се у свим државним структурама.

Запад је, обзиром на проруски орјентисан југо-исток земље, форсирано приступио другој фази украјинског пројекта: систематским диверзантско-казненим акцијама против цивилног становништва. Према различитим подацима у Украјину је до сада пребачено између 3,5 до 20 хиљада бојевика, пси рата из целог света углавном се базирају у базама Беркута под Кијевом.[2] “Одмрзнуте” јединице Јароша, према доступним информацијама, ојачавају се инструкторима и личним саставом специјалних јединица САД (приватне војне компаније «Greystone Limited» – кћерке «Xe Services LLC», бившег «Blackwater»). Доставља се и специјална опрема. Војно-морска флота САД остала је у Црном мору, појачана маринцима.

САД не морају саме да покрећу борбена дејства. За то су задужени “НАТО-пацови” који су “теренско” искуство стекли у Либији, Сирији и другим земљама у којима се тестирао “увоз демократије”. Највероватније је управо “НАТО пацовима” намењена улога да започну масовни покољ и терор против становништва у Доњецку, Херсону, Одеси, Криму. Главни циљ САД у овом тренутку ће бити Крим, који после референдума од 16. марта може постати независна држава. Да приметимо да од двомилионског становништва Крима, 12% отпада на Кримске Татаре, углавном сунитске муслимане. Овде САД имају моћан инструмент. Ради се о исламистичкој организацији Hizbut-Tahriral-Islami (партија Слободе) која је забрањена у низу држава, па тако и Русији. Hizbut-Tahrir је забрањена чак и у земљама у којима влада шеријатски закон – у Саудијској Арабији, Ирану, Јордану и Оману њена делатност је оцењена као псеудорелигиозна и терористичка, чланство у “партији” кажњава се дугогодишњим затворима, до смртног кажњавања. Међутим, следбеници Hizbut-Tahrir чији се центар налази у Симферопољу, на Криму се осећају лагодно.[3]

Први подаци о појави Hizbut-Tahrir на Криму датирају још из деведесетих година прошлог века. Сада се број њихових следбеника према различитим проценама креће од 2 до 15 хиљада људи (тачан број и степен учешћа се пажљиво прикривају). Hizbut-Tahrir има за циљ “повратак средњевековног панисламског Калифата од Средњег Истока до Централне Азије”. Важно је напоменути да је у јулу 2013. године портпарол за медије Hizbut-Tahrirу Украјини Фазил Амзајев изјавио да “циљ рада његове партије у Украјини није промена државних граница”. Да продужимо ову мисао: ако циљ Hizbut-Tahrir није промена граница, онда је њихов циљ очување граница Украјине. Истовремено, ово удружење није у Украјини регистровано ни као политичка партија, ни као религиозна организација. Ипак, ни влада ни полиција нису ометали јавне манифестације које је организовала Hizbut-Tahrir. Што се тиче бојевика организације Hizbut-Tahrir, Амзајев је истакао да се не спроводи врбовање бојевика, међутим “ја не могу забранити Кримским Татарима да ратују против Асада”.[4] Крајем фебруара 2014. године на “еуромајдану” је примећено присуство око 700 бојевика исламистичке Hizbut-Tahrir.[5]

Припрема територије за страну инвазију протиче у неколико фаза. На почетку делују страни агенти прикривени иза статуса “невладиних организација”, а у ствари су стручњаци за “извоз демократије”, то јест, подривачку делатност по питању слабљења и рушења држава по технологији Џина Шарпа. То је тешка артиљерија западног сектора: Америчка агенција за међународни развој (USAID), Национални фонд за развој демократије (National Endowment for Democracy, NED), Meђународни републикански институт (l’International Republican Institute, IRI), Национални демократски институт за међународне послове (National Democratic Institute for International Affairs, NDI), Freedom House (FH), Институт за отворено друштво (Open Society Institute, OSI). Практични инструмент за спровођење “обојених револуција”, тачније – преузимања власти у земљама које представљају жртву транснационалних компанија, представља Центар за ненасилне акције и стратегију (Center for Applied Non Violent Actionand Strategies, CANVAS). Заједничким напорима ових организација спроведено је низ “обојених револуција”: Србија 2000, Грузија 2003, Украјина 2004, Киргизија 2005. године.

canvas-occupy-movement

У периоду 2011-2014 уследио је нови талас геополитичких трансформација, које су иницирали грађански ратови уз учешће страног фактора. Објекти прикупљања сила постали су Тунис, Либија, Јемен, Египат, Ирак, Либан које су на дуго време, од стране специјалиста лабораторија Стејт Департмента и ЦИЕ, погружене у зону хаоса и терора. Практични инструменти постале су исламистичке групације које се извозе из таквих земаља као што су Саудијска Арабија, Катар, Турска и Јордан. У Сирији се налазе хиљаде бојевика-џихадиста групације Ал-Каида, Фронт Ал-Нусра, “Слободне Сиријске Армије”. Управо екстремистичке муслиманске групације омогућавају да САД и НАТО достигну своје геостратешке циљеве без губитака са своје стране.

Сада се под ударима “терористичке интернационале” могу наћи југо-источни региони Украјине и Крим. Бојевици западних области стекли су искуство вођења борбених дејстава против руске армије у Чеченији и Јужној Осетији. На тако чудан начин су се укрстили путеви украјинских националиста и муслиманских екстремиста. Делатност последњих (вехабија) се шири, пре свега на територији Египта, Јемена, Саудијске Арабије. Други лук протеже се у правцу Европе захвативши Балкан (како на “стара” жаришта у Босни и Херцеговини, Космету, тако и на релативно “нова” у православним земљама – Србији и Црној Гори).

За последње три године у Европи су се у целини значајно активирале екстремистичке исламске групације, чему у значајној мери помажу исламисти из Пакистана и Катара. По страни није остала чак ни Грчка, у чијој престоници је недаво отворена џамија саграђена од средстава из Саудијске Арабије. Утицај екстремног ислама и самим тим укорењивање вехабијских групација на Балкану почело је са Босном и Херцеговином. Није случајно Муслиманска светска лига (Рабита аљ-аљам аљ-ислами) – коју је 1962. године створила Саудијска краљевина као један од инструмената за спровођење своје спољне политике – постала оснивач “Конференције муслимана источне Европе” и за свој центар одредила Сарајево. Саудијска Арабија има разрађену методологију: током грађанског рата у БиХ (у чију је ескалацију западни фактор уложио огромне потенцијале и средства) уложила је 373 милиона долара у “босански џихад”. Алија Изетбеговић, председник Партије Деморатске Акције и аутор “Исламске декларације”, призвао је током рата у БиХ исламске интернационалне бригаде из целог света. Многе од њих припадале су Ал-Каиди. Циљ њиховог “рада” постала је исламизација целокупног пространства БиХ, а терор над цивилним становништвом је узет као метод. Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића и данашњи члан Председништва БиХ, више пута је истицао да је “Исламска декларација” његова приручна књига. Сада је вехабијски фактор у БиХ (који обухвата 3 хиљаде људи, од 1,4 милиона становника) претворен у постојани фактор унутрашњег политичког живота. Истраживања показују да за 40% муслимана у БиХ вехабизам није прихватљива опција, док је њих 12% спремно да постану следбеници вехабизма. У Албанији је, уз озбиљну помоћ Саудијске Арабије, изграђено скоро 200 џамија, углавном у смеру практично непостојеће границе са “Косовом”.[6]

Експанзија и вишегодишње ратно искуство стечено у локалним сукобима широм света, обученост за извођење диверзантско-терористичких метода укључујући и изузетно насилне казнене операције против цивилног становништва, постали су арсенал бојевика екстремистичких исламских групација. Балканско искуство показује да се “искуством на терену” (масовним покољима) не ограничава њихово учешће у ратовима. Иза тога следи утврђивање на терену са уласком у органе локалне и државне власти, са перспективама претварања у политичку снагу на “територији укорењивања”.

Југославија је била уништена услед комплексног деловања спољашњег фактора: са унутарполитичког апспекта, путем култивисања националистичких прозападних снага, које су без много размишљања започеле крвави грађански рат. Са спољњег аспекта предузет је систем мера, од санкција до оружане агресије, са циљем слабљења српског националног корпуса и његовог свођења на протекторат са високим степеном зависности. Резултати “послератног регулисања” очигледно показују да су локални ратови на југу Балкана били усмерени искључиво против српског фактора. Тренутно се одвија из визуре Запада “недовршени посао” у Републици Српској и Републици Србији путем отварања фронта “уличних револуција” (РС БиХ) и моћног економског и политичког притиска (Србија) са циљем беспоговорног потчињавања вољи наднационалних центара моћи. Друге земље постјугословенског пространства су чланови (или су кандидати за чланство у НАТО) и на међународној позорници исказују отворену антируску позицију.

raspad-jugoslavije

Поред добровољно-принудног привођења у НАТО блок, југ Балкана се претвара и у полигон култивисања вехабијског диверзантско-терористичког подземља. Његове ћелије које су по завршетку локалних ратова са краја ХХ века имале спорадичан карактер, почетком ХХIвека добијају системски изражен карактер. Формирање мреже екстремистичких исламиста одиграва се форсираним темпом и пред групације “Алахових војника” постављена је конкретна примена борбених задатака.

У редовима противника Башара Асада са простора Балкана, највећи број регрутован је са територије Федерације Босне и Херцеговине. Крајем децембра 2013. године званично је потврђено учешће у борбама у Сирији 800 џихадлија из Босне и Херцеговине. Главни припремни центри налазе се у Сарајеву, Зеници и тешко проходним планинским рејонима. Пребацивање на Блиски Исток и друге правце остварује се преко Турске и “у томе се огледа главна тешкоћа пошто је немогуће сазнати да ли је неко отпутовао у Турску да би ратовао на Блиском Истоку или је отпутовао на годишињи одмор”.[7] Вехабијска “гнезда” у БиХ расту попут квасца. У лето 2012. године појавила се нова вехабијска “комуна” у селу Горња Дубница (околина Калесије). Средства за формирање базе обезбедио је Високи саудијски комитет са центром у Бечу. Ради по следећој схеми: локални вехабијски активисти долазе на “место” где за готовину купују српске куће. Познате су чињенице када су читава српска села купљена за суму реда 30 хиљада еура. Затим се формира локална вехабијска инфраструктура, међутим са разгранатим међународним везама које обухватају и земље попут Ирака, Јемена, Сомалије, Уједињених Арапских Емирата, Саудијске Арабије. Европски канали и центри везе налазе се у Швајцарској, Немачкој, Аустрији, на Балкану – у Македонији, Косову и Метохији (Србија) и Рашкој области (Србија – такозвани “Санџак”).

И више се нико не сећа да је село Горња Дубница пре рата било српско, нико се не пита зашто су га Срби напустили, ко је тамо спровео етничко чишћење тако да чак ни после скоро 20 година од завршетка рата Срби и не помишљају о повратку у та места. Да подсетимо да је грађански рат променио етничку структуру територије: у Федерацији БиХ недостаје пола милиона Срба који су у њој живели, у овом тренутку у Сарајеву живи свега 5% немуслиманског становништва. Но, нико се не спрема да “спава на ловорикама”, догађа се даља куповина српских земаља и некретнина. То се обавља углавном преко представника богатих шеика из Кувајта, Уједињених Арапских Емирата, који економски истискују остатке српског становништва према Илиџи у Источно Сарајево. Враћајући се Горњој Дубници, да приметимо да је сада поред Горњег Маоча (околина Брчког) ово српско село постало база екстремиста у којој се спроводи комплексна диверзантско-терористичка обука.[8] Балканским џихадистима који су прошли истинско ватрено крштење у Сирији, у суштини је предвиђена основна функција у другим местима, нису случајно њима због потпуно словенске спољашњости дали назив “Бела Ал-Каида”. Што се тиче Ф БиХ спроводи се усмерени рад на формирању мреже затворених шеријатских мини-држава.[9]

Вехабијске мреже из Ф БиХ шире се према српским територијама – Републици Српској и Републици Србији. Погранични рејони, села на граници Ф БиХ са Републиком Српском постају објекти пажљивог разматрања од стране арапског капитала и екстремистичких исламиста. Овде је у протеклих 5 година такође долазило до куповине српске земље и некретнина. Примери – села Бочина (околина Маглаја), Витовља (на Влашићу), Мањача (код Теслића), раније су била насељена Србима, а сада су претворена у “комуне” вехабија.[10] Упориште вехабијског покрета у Републици Српској постаје село Сасе (општина Сребреница), које се налази на граници са Србијом. Овде је у близини православног манастира купљено 20 кућа и створена вехабијска база. МУП Републике Српске фиксирао је жаришта вехабијског покрета у 14 општина у Републици Српској.[11]

Неколико стотина екстремних исламиста регистровано је и у Црној Гори. Они су подељени у неколико група, од којих су најкрупнији “Тејфировци” и “Нусретовци”. Њихова делатност усмерена је на слање невеликог броја бојевика у Сирију, али углавном су вехабије из Црне Горе у овом тренутку окренуте на пропаганду међу муслиманским становништвом, на формирање локалне мреже и развоја веза са арапским земљама. У Црној Гори још није примећено стварање логора за борбену обуку, међутим, интензивирају се догађаји у оквиру “Исламских консултација” у току којих долази до размена информација и идеолошког материјала.[12] Ступањем у НАТО пакт Црна Гора треба да прође етапу систематског формирања екстремистичког исламистичког покрета са његовим претварањем у фактор политичке силе у земљи.

islamisti crne gore i kosova

На Космету је после ликвидације свих безбедносних структура и свих органа државне власти Републике Србије (услед потписивања Бриселског споразума), развој исламског екстремизма отргнут испод било какве контроле Републике Србије. Кога и како припремају НАТО инструктори у косовским базама, када и куда ће се пребацивати припремљени “пси рата”, моћи ће се сазнати тек из њиховог непосредног “рада” на новим фронтовима грађанских ратова које ће отварати западни фактор. Њихова системска офанзива одвија се према Републици Србији. Зашто: историјски, Албанци се најнепријатељскије односе према Русији. Тамо где је укорењен албански фактор уз заједничке интересе и тесну узајамну повезаност НАТО пакта и екстремистичких исламских покрета, немогућ је повратак Русије. Та чињеница добро је позната западним геостратезима и ради се на стварању јединствене “исламске зоне” која повезује Босну и Косово, на чијем простору ће бити бесмислено говорити о присуству Русије. Поред тога, зона победничког шеријата ће постати извозник џихад-ратника не само на простор Украјине него и Русије.

Свесно циљане мере на стварању јединственог балканског система исламског терористичког подземља у бившој Југославији, биле су предузете на самом почетку грађанских ратова. Тако је Екрем Авдија, исламски теолог из Косовске Митровице у јуну 1992. године прошао двонедељну припрему у Авганистану (база “Хост”, командир – познати саудијски терориста Абу Угба). Потом је Авдија постао командант муџахединске јединице “Ел муџахедин” у Зеници, непрекидно одржавајући везу са албанским борбеним јединицама на Косову. У пролеће 1998. године Авдија на Косову и Метохији у селу Доње Преказе (општина Србица) формира камп за обуку муџахедина “Абу Бекир Седик” која је постала центар окупљања и обуке исламских терориста са Блиског Истока. Потом су на основу спроведене обуке у том логору биле формиране две борбене јединице: Дренички одред који је “деловао” на територији Дренице, чији је командант био сам Екрем Авдија и Смонички одред који је деловао у пограничним са Албанијом рејонима и предводио га је Даут Исљами (Абдула) из Ђаковице. Те две јединице су током 1998-1999. године починиле најгнусније злочине против српских безбедносних снага и неалбанског становништва на Космету. Командир дреничке групе одржавао је стални контакт са Хашимом Тачијем (данас “премијером Републике Косово”). Командир Смоничке групе одржавао је контакт са Наимом Маљокуом (данас члан председништва “косовског парламента”). По завршетку рата јединице муџахедина су биле расформиране али на “чудесан начин” њихова кадровска база се преселила у БиХ и Рашку област у Србији. По речима пензионисаног српског генерала Момира Стојановића, они су постали ослонац свих видова организованог криминала по линији Сарајево (БиХ) – Нови Пазар (Србија) – Косово и Метохија (Србија) – Македонија – Турска.[13] У Новом Пазару (Србија) 9. марта су ухапшена два навијача, припадника вехабијскох покрета, који су оптужени због врбовања бојевика за фронт у Сирији. Како истичу српски медији, обојица припадају организацији “Фуркан” која је повезана са вехабијском колонијом Горња Моача (БиХ). У принципу, од почетка интервенције у Сирији, приметна је оштра активизација вехабија у Србији (Рашка област) који су приступили отвореном врбовању “Алахових војника” за јединице Ал-Каиде, који ратују против законитог председника Башара Асада.[14]

Тако су по окончању грађанског рата на просторима бивше Југославије, формиране државе које се увлаче у НАТО, а такође постају и објекти у које се уводе екстремистичке терористичке групације, са перспективама њиховог коришћења не само у другим земљама, него и претварања у несумњив геополитички фактор. Криминални злочинац Дмитриј Јарош позвао је да се укину антимајдански протести у југо-источним рејонима Украјине. “Укинути протесте” претпоставља се уз помоћ снага најамничких бојевика. Дакле, после рата са Србима, рат се распирује против украјинског и руског народа. У том рату по балканском образцу примењиваће се најбруталнија и најпрљавија средства и провокације. Постоји велика вероватноћа да ће се међу иностраним најамницима у Украјини наћи и бојевици балканског вехабијског подземља вични у казненим операцијама против цивилног становништва, бојевици “Беле Ал-Каиде”.

________________________________________


[1] Организација Украјинских Нациолиста

[2] http://www.youtube.com/watch?v=_HQUdZ6u3SY

[3] http://3rm.info/36013-ekstremisty-iz-hizb-ut-tahrira-hotyat-zastavit-krym-zhit-po-zakonam-shariata.html

[4] http://english.alarabiya.net/en/perspective/2013/07/29/Islamic-radicals-test-ground-in-calm-Ukraine-.html

[5] http://3rm.info/41911-vot-eto-uzhe-ochen-opasno-islamisty-obedinilis-s-ukrnacistami-temnaya-storona-maydana-islamskie-boeviki-hizb-ut-tahrir-v-kieve-video.html

[6] http://www.politicsandreligionjournal.com/images/pdf_files/srpski/godina1_broj1/Vahabiti-pridoslice_na_Balkanu.pdf

[7] http://www.pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/51158/U+Siriji+ratuju+i+vehabije+iz+Tesli%C4%87a!.html

[8] http://www.vestinet.rs/info/bosna-dzihadisti-u-srcu-evrope

[9] http://pressrs.ba/sr/kolumne/kec_iz_rukava/story/9498/Konsenzus+o+naseljavanju+vehabija.html

[10] http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/25/Arapi+preuzimaju+Isto%C4%8Dno+Sarajevo.html

[11] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:373276-Srebrenica-U-selu-Sase-nova-baza-mudzahedina

[12] http://antenam.net/web/index.php/drustvo/2664-anb-vehabije-opasnost-po-nacionalnu-bezbjednost

[13] http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13033

[14] http://srbin.info/2014/03/09/saznajte-kako-su-vehabije-uhapsene-u-novom-pazaru/


Извор: Фонд Стратешке Културе

Коментари

Један коментар на „Десни сектор“ и „Бела ал Каида“ на истом задатку

Оставите коментар

Оставите коментар на „Десни сектор“ и „Бела ал Каида“ на истом задатку

* Обавезна поља