„Desni sektor“ i „Bela al Kaida“ na istom zadatku

Situacija u Ukrajini se menja iz sata u sat. Hunta koja je došla na vlast posle izvana organizovanog državnog prevrata sastavljena je od različitih, praktično međusobno nepovezanih delova: Timošenko i Turčinov odlaze u drugi plan, da više i ne govorimo o Kličku. Glavne uloge dodeljuju se onima koji su podigli nacistička znamenja OUN[1], glavarima međunarodnih terorističkih grupacija “Samoodbrana” i “Desni sektor” – banderovcima A. Parubiju i D. Jarošu koji su ušli u tzv “vladu” hunte. Prema podacima Viljema Endgala, “Ukrajinska narodna samoodbrana” je prošla kroz vojnu obuku još u ratnim dejstvima protiv Srba na Kosovu i Metohiji. Parubi je zauzeo mesto koordinatora bezbednosnih službi. Jaroš u suštini predstavlja vladara Ukrajine, predstavnici njegovog “Desnog sektora” učvršćuju se u svim državnim strukturama.

Zapad je, obzirom na proruski orjentisan jugo-istok zemlje, forsirano pristupio drugoj fazi ukrajinskog projekta: sistematskim diverzantsko-kaznenim akcijama protiv civilnog stanovništva. Prema različitim podacima u Ukrajinu je do sada prebačeno između 3,5 do 20 hiljada bojevika, psi rata iz celog sveta uglavnom se baziraju u bazama Berkuta pod Kijevom.[2] “Odmrznute” jedinice Jaroša, prema dostupnim informacijama, ojačavaju se instruktorima i ličnim sastavom specijalnih jedinica SAD (privatne vojne kompanije «Greystone Limited» – kćerke «Xe Services LLC», bivšeg «Blackwater»). Dostavlja se i specijalna oprema. Vojno-morska flota SAD ostala je u Crnom moru, pojačana marincima.

SAD ne moraju same da pokreću borbena dejstva. Za to su zaduženi “NATO-pacovi” koji su “terensko” iskustvo stekli u Libiji, Siriji i drugim zemljama u kojima se testirao “uvoz demokratije”. Najverovatnije je upravo “NATO pacovima” namenjena uloga da započnu masovni pokolj i teror protiv stanovništva u Donjecku, Hersonu, Odesi, Krimu. Glavni cilj SAD u ovom trenutku će biti Krim, koji posle referenduma od 16. marta može postati nezavisna država. Da primetimo da od dvomilionskog stanovništva Krima, 12% otpada na Krimske Tatare, uglavnom sunitske muslimane. Ovde SAD imaju moćan instrument. Radi se o islamističkoj organizaciji Hizbut-Tahriral-Islami (partija Slobode) koja je zabranjena u nizu država, pa tako i Rusiji. Hizbut-Tahrir je zabranjena čak i u zemljama u kojima vlada šerijatski zakon – u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Jordanu i Omanu njena delatnost je ocenjena kao pseudoreligiozna i teroristička, članstvo u “partiji” kažnjava se dugogodišnjim zatvorima, do smrtnog kažnjavanja. Međutim, sledbenici Hizbut-Tahrir čiji se centar nalazi u Simferopolju, na Krimu se osećaju lagodno.[3]

Prvi podaci o pojavi Hizbut-Tahrir na Krimu datiraju još iz devedesetih godina prošlog veka. Sada se broj njihovih sledbenika prema različitim procenama kreće od 2 do 15 hiljada ljudi (tačan broj i stepen učešća se pažljivo prikrivaju). Hizbut-Tahrir ima za cilj “povratak srednjevekovnog panislamskog Kalifata od Srednjeg Istoka do Centralne Azije”. Važno je napomenuti da je u julu 2013. godine portparol za medije Hizbut-Tahriru Ukrajini Fazil Amzajev izjavio da “cilj rada njegove partije u Ukrajini nije promena državnih granica”. Da produžimo ovu misao: ako cilj Hizbut-Tahrir nije promena granica, onda je njihov cilj očuvanje granica Ukrajine. Istovremeno, ovo udruženje nije u Ukrajini registrovano ni kao politička partija, ni kao religiozna organizacija. Ipak, ni vlada ni policija nisu ometali javne manifestacije koje je organizovala Hizbut-Tahrir. Što se tiče bojevika organizacije Hizbut-Tahrir, Amzajev je istakao da se ne sprovodi vrbovanje bojevika, međutim “ja ne mogu zabraniti Krimskim Tatarima da ratuju protiv Asada”.[4] Krajem februara 2014. godine na “euromajdanu” je primećeno prisustvo oko 700 bojevika islamističke Hizbut-Tahrir.[5]

Priprema teritorije za stranu invaziju protiče u nekoliko faza. Na početku deluju strani agenti prikriveni iza statusa “nevladinih organizacija”, a u stvari su stručnjaci za “izvoz demokratije”, to jest, podrivačku delatnost po pitanju slabljenja i rušenja država po tehnologiji Džina Šarpa. To je teška artiljerija zapadnog sektora: Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), Nacionalni fond za razvoj demokratije (National Endowment for Democracy, NED), Međunarodni republikanski institut (l’International Republican Institute, IRI), Nacionalni demokratski institut za međunarodne poslove (National Democratic Institute for International Affairs, NDI), Freedom House (FH), Institut za otvoreno društvo (Open Society Institute, OSI). Praktični instrument za sprovođenje “obojenih revolucija”, tačnije – preuzimanja vlasti u zemljama koje predstavljaju žrtvu transnacionalnih kompanija, predstavlja Centar za nenasilne akcije i strategiju (Center for Applied Non Violent Actionand Strategies, CANVAS). Zajedničkim naporima ovih organizacija sprovedeno je niz “obojenih revolucija”: Srbija 2000, Gruzija 2003, Ukrajina 2004, Kirgizija 2005. godine.

U periodu 2011-2014 usledio je novi talas geopolitičkih transformacija, koje su inicirali građanski ratovi uz učešće stranog faktora. Objekti prikupljanja sila postali su Tunis, Libija, Jemen, Egipat, Irak, Liban koje su na dugo vreme, od strane specijalista laboratorija Stejt Departmenta i CIE, pogružene u zonu haosa i terora. Praktični instrumenti postale su islamističke grupacije koje se izvoze iz takvih zemalja kao što su Saudijska Arabija, Katar, Turska i Jordan. U Siriji se nalaze hiljade bojevika-džihadista grupacije Al-Kaida, Front Al-Nusra, “Slobodne Sirijske Armije”. Upravo ekstremističke muslimanske grupacije omogućavaju da SAD i NATO dostignu svoje geostrateške ciljeve bez gubitaka sa svoje strane.

Sada se pod udarima “terorističke internacionale” mogu naći jugo-istočni regioni Ukrajine i Krim. Bojevici zapadnih oblasti stekli su iskustvo vođenja borbenih dejstava protiv ruske armije u Čečeniji i Južnoj Osetiji. Na tako čudan način su se ukrstili putevi ukrajinskih nacionalista i muslimanskih ekstremista. Delatnost poslednjih (vehabija) se širi, pre svega na teritoriji Egipta, Jemena, Saudijske Arabije. Drugi luk proteže se u pravcu Evrope zahvativši Balkan (kako na “stara” žarišta u Bosni i Hercegovini, Kosmetu, tako i na relativno “nova” u pravoslavnim zemljama – Srbiji i Crnoj Gori).

Za poslednje tri godine u Evropi su se u celini značajno aktivirale ekstremističke islamske grupacije, čemu u značajnoj meri pomažu islamisti iz Pakistana i Katara. Po strani nije ostala čak ni Grčka, u čijoj prestonici je nedavo otvorena džamija sagrađena od sredstava iz Saudijske Arabije. Uticaj ekstremnog islama i samim tim ukorenjivanje vehabijskih grupacija na Balkanu počelo je sa Bosnom i Hercegovinom. Nije slučajno Muslimanska svetska liga (Rabita alj-aljam alj-islami) – koju je 1962. godine stvorila Saudijska kraljevina kao jedan od instrumenata za sprovođenje svoje spoljne politike – postala osnivač “Konferencije muslimana istočne Evrope” i za svoj centar odredila Sarajevo. Saudijska Arabija ima razrađenu metodologiju: tokom građanskog rata u BiH (u čiju je eskalaciju zapadni faktor uložio ogromne potencijale i sredstva) uložila je 373 miliona dolara u “bosanski džihad”. Alija Izetbegović, predsednik Partije Demoratske Akcije i autor “Islamske deklaracije”, prizvao je tokom rata u BiH islamske internacionalne brigade iz celog sveta. Mnoge od njih pripadale su Al-Kaidi. Cilj njihovog “rada” postala je islamizacija celokupnog prostranstva BiH, a teror nad civilnim stanovništvom je uzet kao metod. Bakir Izetbegović, sin Alije Izetbegovića i današnji član Predsedništva BiH, više puta je isticao da je “Islamska deklaracija” njegova priručna knjiga. Sada je vehabijski faktor u BiH (koji obuhvata 3 hiljade ljudi, od 1,4 miliona stanovnika) pretvoren u postojani faktor unutrašnjeg političkog života. Istraživanja pokazuju da za 40% muslimana u BiH vehabizam nije prihvatljiva opcija, dok je njih 12% spremno da postanu sledbenici vehabizma. U Albaniji je, uz ozbiljnu pomoć Saudijske Arabije, izgrađeno skoro 200 džamija, uglavnom u smeru praktično nepostojeće granice sa “Kosovom”.[6]

Ekspanzija i višegodišnje ratno iskustvo stečeno u lokalnim sukobima širom sveta, obučenost za izvođenje diverzantsko-terorističkih metoda uključujući i izuzetno nasilne kaznene operacije protiv civilnog stanovništva, postali su arsenal bojevika ekstremističkih islamskih grupacija. Balkansko iskustvo pokazuje da se “iskustvom na terenu” (masovnim pokoljima) ne ograničava njihovo učešće u ratovima. Iza toga sledi utvrđivanje na terenu sa ulaskom u organe lokalne i državne vlasti, sa perspektivama pretvaranja u političku snagu na “teritoriji ukorenjivanja”.

Jugoslavija je bila uništena usled kompleksnog delovanja spoljašnjeg faktora: sa unutarpolitičkog apspekta, putem kultivisanja nacionalističkih prozapadnih snaga, koje su bez mnogo razmišljanja započele krvavi građanski rat. Sa spoljnjeg aspekta preduzet je sistem mera, od sankcija do oružane agresije, sa ciljem slabljenja srpskog nacionalnog korpusa i njegovog svođenja na protektorat sa visokim stepenom zavisnosti. Rezultati “posleratnog regulisanja” očigledno pokazuju da su lokalni ratovi na jugu Balkana bili usmereni isključivo protiv srpskog faktora. Trenutno se odvija iz vizure Zapada “nedovršeni posao” u Republici Srpskoj i Republici Srbiji putem otvaranja fronta “uličnih revolucija” (RS BiH) i moćnog ekonomskog i političkog pritiska (Srbija) sa ciljem bespogovornog potčinjavanja volji nadnacionalnih centara moći. Druge zemlje postjugoslovenskog prostranstva su članovi (ili su kandidati za članstvo u NATO) i na međunarodnoj pozornici iskazuju otvorenu antirusku poziciju.

Pored dobrovoljno-prinudnog privođenja u NATO blok, jug Balkana se pretvara i u poligon kultivisanja vehabijskog diverzantsko-terorističkog podzemlja. Njegove ćelije koje su po završetku lokalnih ratova sa kraja HH veka imale sporadičan karakter, početkom HHIveka dobijaju sistemski izražen karakter. Formiranje mreže ekstremističkih islamista odigrava se forsiranim tempom i pred grupacije “Alahovih vojnika” postavljena je konkretna primena borbenih zadataka.

U redovima protivnika Bašara Asada sa prostora Balkana, najveći broj regrutovan je sa teritorije Federacije Bosne i Hercegovine. Krajem decembra 2013. godine zvanično je potvrđeno učešće u borbama u Siriji 800 džihadlija iz Bosne i Hercegovine. Glavni pripremni centri nalaze se u Sarajevu, Zenici i teško prohodnim planinskim rejonima. Prebacivanje na Bliski Istok i druge pravce ostvaruje se preko Turske i “u tome se ogleda glavna teškoća pošto je nemoguće saznati da li je neko otputovao u Tursku da bi ratovao na Bliskom Istoku ili je otputovao na godišinji odmor”.[7] Vehabijska “gnezda” u BiH rastu poput kvasca. U leto 2012. godine pojavila se nova vehabijska “komuna” u selu Gornja Dubnica (okolina Kalesije). Sredstva za formiranje baze obezbedio je Visoki saudijski komitet sa centrom u Beču. Radi po sledećoj shemi: lokalni vehabijski aktivisti dolaze na “mesto” gde za gotovinu kupuju srpske kuće. Poznate su činjenice kada su čitava srpska sela kupljena za sumu reda 30 hiljada eura. Zatim se formira lokalna vehabijska infrastruktura, međutim sa razgranatim međunarodnim vezama koje obuhvataju i zemlje poput Iraka, Jemena, Somalije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Saudijske Arabije. Evropski kanali i centri veze nalaze se u Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, na Balkanu – u Makedoniji, Kosovu i Metohiji (Srbija) i Raškoj oblasti (Srbija – takozvani “Sandžak”).

I više se niko ne seća da je selo Gornja Dubnica pre rata bilo srpsko, niko se ne pita zašto su ga Srbi napustili, ko je tamo sproveo etničko čišćenje tako da čak ni posle skoro 20 godina od završetka rata Srbi i ne pomišljaju o povratku u ta mesta. Da podsetimo da je građanski rat promenio etničku strukturu teritorije: u Federaciji BiH nedostaje pola miliona Srba koji su u njoj živeli, u ovom trenutku u Sarajevu živi svega 5% nemuslimanskog stanovništva. No, niko se ne sprema da “spava na lovorikama”, događa se dalja kupovina srpskih zemalja i nekretnina. To se obavlja uglavnom preko predstavnika bogatih šeika iz Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji ekonomski istiskuju ostatke srpskog stanovništva prema Ilidži u Istočno Sarajevo. Vraćajući se Gornjoj Dubnici, da primetimo da je sada pored Gornjeg Maoča (okolina Brčkog) ovo srpsko selo postalo baza ekstremista u kojoj se sprovodi kompleksna diverzantsko-teroristička obuka.[8] Balkanskim džihadistima koji su prošli istinsko vatreno krštenje u Siriji, u suštini je predviđena osnovna funkcija u drugim mestima, nisu slučajno njima zbog potpuno slovenske spoljašnjosti dali naziv “Bela Al-Kaida”. Što se tiče F BiH sprovodi se usmereni rad na formiranju mreže zatvorenih šerijatskih mini-država.[9]

Vehabijske mreže iz F BiH šire se prema srpskim teritorijama – Republici Srpskoj i Republici Srbiji. Pogranični rejoni, sela na granici F BiH sa Republikom Srpskom postaju objekti pažljivog razmatranja od strane arapskog kapitala i ekstremističkih islamista. Ovde je u proteklih 5 godina takođe dolazilo do kupovine srpske zemlje i nekretnina. Primeri – sela Bočina (okolina Maglaja), Vitovlja (na Vlašiću), Manjača (kod Teslića), ranije su bila naseljena Srbima, a sada su pretvorena u “komune” vehabija.[10] Uporište vehabijskog pokreta u Republici Srpskoj postaje selo Sase (opština Srebrenica), koje se nalazi na granici sa Srbijom. Ovde je u blizini pravoslavnog manastira kupljeno 20 kuća i stvorena vehabijska baza. MUP Republike Srpske fiksirao je žarišta vehabijskog pokreta u 14 opština u Republici Srpskoj.[11]

Nekoliko stotina ekstremnih islamista registrovano je i u Crnoj Gori. Oni su podeljeni u nekoliko grupa, od kojih su najkrupniji “Tejfirovci” i “Nusretovci”. Njihova delatnost usmerena je na slanje nevelikog broja bojevika u Siriju, ali uglavnom su vehabije iz Crne Gore u ovom trenutku okrenute na propagandu među muslimanskim stanovništvom, na formiranje lokalne mreže i razvoja veza sa arapskim zemljama. U Crnoj Gori još nije primećeno stvaranje logora za borbenu obuku, međutim, intenziviraju se događaji u okviru “Islamskih konsultacija” u toku kojih dolazi do razmena informacija i ideološkog materijala.[12] Stupanjem u NATO pakt Crna Gora treba da prođe etapu sistematskog formiranja ekstremističkog islamističkog pokreta sa njegovim pretvaranjem u faktor političke sile u zemlji.

Na Kosmetu je posle likvidacije svih bezbednosnih struktura i svih organa državne vlasti Republike Srbije (usled potpisivanja Briselskog sporazuma), razvoj islamskog ekstremizma otrgnut ispod bilo kakve kontrole Republike Srbije. Koga i kako pripremaju NATO instruktori u kosovskim bazama, kada i kuda će se prebacivati pripremljeni “psi rata”, moći će se saznati tek iz njihovog neposrednog “rada” na novim frontovima građanskih ratova koje će otvarati zapadni faktor. Njihova sistemska ofanziva odvija se prema Republici Srbiji. Zašto: istorijski, Albanci se najneprijateljskije odnose prema Rusiji. Tamo gde je ukorenjen albanski faktor uz zajedničke interese i tesnu uzajamnu povezanost NATO pakta i ekstremističkih islamskih pokreta, nemoguć je povratak Rusije. Ta činjenica dobro je poznata zapadnim geostratezima i radi se na stvaranju jedinstvene “islamske zone” koja povezuje Bosnu i Kosovo, na čijem prostoru će biti besmisleno govoriti o prisustvu Rusije. Pored toga, zona pobedničkog šerijata će postati izvoznik džihad-ratnika ne samo na prostor Ukrajine nego i Rusije.

Svesno ciljane mere na stvaranju jedinstvenog balkanskog sistema islamskog terorističkog podzemlja u bivšoj Jugoslaviji, bile su preduzete na samom početku građanskih ratova. Tako je Ekrem Avdija, islamski teolog iz Kosovske Mitrovice u junu 1992. godine prošao dvonedeljnu pripremu u Avganistanu (baza “Host”, komandir – poznati saudijski terorista Abu Ugba). Potom je Avdija postao komandant mudžahedinske jedinice “El mudžahedin” u Zenici, neprekidno održavajući vezu sa albanskim borbenim jedinicama na Kosovu. U proleće 1998. godine Avdija na Kosovu i Metohiji u selu Donje Prekaze (opština Srbica) formira kamp za obuku mudžahedina “Abu Bekir Sedik” koja je postala centar okupljanja i obuke islamskih terorista sa Bliskog Istoka. Potom su na osnovu sprovedene obuke u tom logoru bile formirane dve borbene jedinice: Drenički odred koji je “delovao” na teritoriji Drenice, čiji je komandant bio sam Ekrem Avdija i Smonički odred koji je delovao u pograničnim sa Albanijom rejonima i predvodio ga je Daut Isljami (Abdula) iz Đakovice. Te dve jedinice su tokom 1998-1999. godine počinile najgnusnije zločine protiv srpskih bezbednosnih snaga i nealbanskog stanovništva na Kosmetu. Komandir dreničke grupe održavao je stalni kontakt sa Hašimom Tačijem (danas “premijerom Republike Kosovo”). Komandir Smoničke grupe održavao je kontakt sa Naimom Maljokuom (danas član predsedništva “kosovskog parlamenta”). Po završetku rata jedinice mudžahedina su bile rasformirane ali na “čudesan način” njihova kadrovska baza se preselila u BiH i Rašku oblast u Srbiji. Po rečima penzionisanog srpskog generala Momira Stojanovića, oni su postali oslonac svih vidova organizovanog kriminala po liniji Sarajevo (BiH) – Novi Pazar (Srbija) – Kosovo i Metohija (Srbija) – Makedonija – Turska.[13] U Novom Pazaru (Srbija) 9. marta su uhapšena dva navijača, pripadnika vehabijskoh pokreta, koji su optuženi zbog vrbovanja bojevika za front u Siriji. Kako ističu srpski mediji, obojica pripadaju organizaciji “Furkan” koja je povezana sa vehabijskom kolonijom Gornja Moača (BiH). U principu, od početka intervencije u Siriji, primetna je oštra aktivizacija vehabija u Srbiji (Raška oblast) koji su pristupili otvorenom vrbovanju “Alahovih vojnika” za jedinice Al-Kaide, koji ratuju protiv zakonitog predsednika Bašara Asada.[14]

Tako su po okončanju građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, formirane države koje se uvlače u NATO, a takođe postaju i objekti u koje se uvode ekstremističke terorističke grupacije, sa perspektivama njihovog korišćenja ne samo u drugim zemljama, nego i pretvaranja u nesumnjiv geopolitički faktor. Kriminalni zločinac Dmitrij Jaroš pozvao je da se ukinu antimajdanski protesti u jugo-istočnim rejonima Ukrajine. “Ukinuti proteste” pretpostavlja se uz pomoć snaga najamničkih bojevika. Dakle, posle rata sa Srbima, rat se raspiruje protiv ukrajinskog i ruskog naroda. U tom ratu po balkanskom obrazcu primenjivaće se najbrutalnija i najprljavija sredstva i provokacije. Postoji velika verovatnoća da će se među inostranim najamnicima u Ukrajini naći i bojevici balkanskog vehabijskog podzemlja vični u kaznenim operacijama protiv civilnog stanovništva, bojevici “Bele Al-Kaide”.

________________________________________

[6] http://www.politicsandreligionjournal.com/images/pdf_files/srpski/godina1_broj1/Vahabiti-pridoslice_na_Balkanu.pdf

[14] http://srbin.info/2014/03/09/saznajte-kako-su-vehabije-uhapsene-u-novom-pazaru/

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na „Desni sektor“ i „Bela al Kaida“ na istom zadatku