Dijego Garsija

Prema naslovu, ova priča bi mogla biti zvonka najava za, recimo, nadolazeće Barsino fudbalsko čudo. Mogla bi biti i podsećanje na nehajno zaboravljenog latinoameričkog poetu ili romantičnog heroja iz španskog građanskog rata. Na žalost, ništa od toga. U prirodno razdragani, letnji ritam ovog naslova utopili su se neizrecivi bol i nepravda koji traju decenijama. I sve to u poznatoj režiji neprevaziđenih ”šampiona” vladavine prava i humanističkih tradicija.

Šezdesetih godina prošlog veka, Dijego Garsija je bilo jedno od onih nepoznatih, idiličnih ostrva u Indijskom okeanu. Ujedno, to je i najveće ostrvo Šago arhipelaga koje se sastoji od nekoliko desetina malih tropskih ostrva. Po kolonijalnom nasleđu, arhipelag je ostao u sastavu Velike Britanije. U glamuroznoj lepoti Dijega Garsije živelo je oko 2000 ljudi. Imali su svoju crkvu, školu, poštu, bolnicu, železničku stanicu, divna sela i opušten, muzikalan život. Naivna turistička propaganda tih godina, u sporim kadrovima iskrzanih slika, prikazuje tamnopute stanovnike Dijega Garsije kako razdragano mašu i pozivaju goste u svoj rajski kutak.

A onda su jednog dana, naježeni NATO generali raširili hladnoratovske karte i zlokobno pokazali prstom na ostrvo. Dijego Garsija je označeno kao jedinstveni prirodni nosač aviona i buduća baza ”strateške prednosti”. Pod tim dugim NATO prstima, zakotrljala se zlehuda sudbina ostrvljana. Naime, britanska vlada je u punoj tajnosti, zaobišavši parlament i javnost, 1966. potpisala ugovor sa vojskom SAD o korišćenju Dijega Garsije na 50 godina. Cena – zbilja sitnica: tričavi popust prilikom kupovine američke mornaričke opreme i oružja. Jedini američki uslov, britak i nacistički uprošćen, je bio: očistiti ostrvo!

Od tog trenutka, iz dana u dan, kopneo je prostodušni i vedri život Dijega Garsije. Počeo je organizovani zločinački poduhvat bestijalnog proterivanja njegovih stanovnika. Došli su meseci patnje i straha. Najpre su ”saveznici” pobili sve kućne ljubimce na ostrvu. Gasom! Prostruje žmarci od neizbežnih, užasavajućih asocijacija, zar ne? Potom su beživotna tela ljupkih stvorenja zapaljena na zajedničkoj lomači naočigled istraumirane dece i njihovih roditelja. Cilj je potpuno ostvaren – uselio se paničan strah u srca dobrih ljudi. Uporedo, Britanci su prekinuli svaku dostavu hrane i lekova svojim građanima na ostrvu. Jedan po jedan, a ubrzo potom i stotinu po stotinu, stanovnici Dijega Garsije su nasilno utrpavani u brodove. Odredište: Mauricijus. Ti brodovi, utonuli pod teretom prognaničke patnje, postali su uobičajena slika ovih dana. Kako tada, tako i danas, isti akteri dosoljavaju svetska mora ljudskom nesrećom. Samo su, u međuvremenu, usavršili ”tehniku”, odnosno učinili je perfidnijom. Umesto njih, proterivanja i ubijanja obavljaju lokalni ”teroristi po ugovoru”, obučeni u njihovim bazama i plaćeni njihovim novcem. Za to vreme, medijsko i ideološko prepakivanje terorista u ”borce za slobodu”, po uvežbanom obrascu, vrši lokalni NVO -grant-NATO-bagra sektor.

Garsijevci su svoj ”život” nastavili u ”privremenim” uslovima. U raspalim kućama, bez elementarnih uslova za život. Iz tih straćara, čak i danas (zabeleženo u sjajnom dokumentarcu ”Stealing a nation”) čuju se bolni uzdasi, pretočeni u dirljivu pesmu tuge za domom, za sunčanim ostrvom srećnog života.

Nakon nekoliko protesta osamdesetih godina HH veka, britanska vlada je prognanicima ponudila ”pomoć” od 3000 funti. Uglavnom nepismeni, oni su otiskom prsta ”potvrđivali” prijem pomoći. Međutim, to je bila još jedna tipično britanska podlost. U dokumentu na engleskom jeziku, među slojevima nerazumljivih pravnih formulacija, bila je skrivena klauzula kojom se prognani ”dobrovoljno” odriču prava na povratak.

Ipak, zahvaljujući nekim upornim i dobrim ljudima, slučaj ”Dijego Garsija” se našao pred sudom. Ta pravna borba, sa vrlo jasnom raspodelom dobra i zla, sem poslovičnog britanskog cinizma, pokazala je i potpuni besmisao. Naročito onda kada je Viši sud 2006. presudio u korist ostrvljana! Čudo mogućeg povratka kući je, makar za trenutak, zatreperilo. Ipak, Vlada Britanije, je političkim driblinzima i neformalnim pritiscima uspela da izdejstvuje ukidanje te presude na Apelacionom sudu. Prognanici su potom, u više navrata, tražili dozvolu da makar posete groblje i odaju pomen svojima, ali je i to odbijeno. Iako slučaj Dijega Garsije u potpunosti odgovara definiciji zločina protiv čovečnosti, Evropski sud za ljudska prava i Međunarodni sud pravde su se proglasili nenadležnim iz različitih, formalnih, a uvredljivo besmislenih razloga. Iznenađeni? Još jedno grubo podsećanje da u međunarodnom sistemu vladaju ulične maksime, te da su norme međunarodnog prava igračka za slabe sa kojima se moćni igraju u dokolici, odnosno samo u nedostatku direktnog interesa.

Sjedinjene države su koristile bazu na Dijego Garsiji za sve NATO ratove u tom delu sveta. Takođe, potvrđeno je da se na ostrvu nalazi CIA zatvor u kom se, Abu Graib tehnikama, monstruozno muče zarobljenici, beznadežno isključeni iz bilo kakvog pravnog poretka. Zato se, kao vrhunac cinizma, u inače vrlo oštroj konkurenciji, izdvaja odluka britanske vlade 2010. kojom Šego arhipelag proglašava ”morskim, prirodnim rezervatom”. Znači, onih par miliona tona američkog čelika i železa se ušuškalo u ”netaknutu” prirodu! Da ludilo bude upotpunjeno, ta odluka jasno implicira da bi prognani Britanci, nekad domicilno stanovništvo Dijega Garsije, svojim eventualnim povratkom narušili prirodni sklad ostrva, za razliku od već prisutnih američkih vojnika i njihovog ”ekološkog” arsenala! Amerikanci su, kako se vidi iz jednog od Vikiliks dopisa, bili potpuno oduševljeni tim ”sjajnim” zapažanjem i odlukom britanske Vlade.

Dijego Garsija je objedinjujuća metafora za izgubljeni raj Atlantide i biblijsku težnju njegovih stanovnika da se, nakon decenija izgnanstva, jednog dana vrate u svoju zemlju. Visoko intonirana ironija ovog slučaja je i u tome što se, izgleda ”formalni” Britanci bezuspešno pokušavaju vratiti u – Britaniju. I to im, bratski, već pola veka, onemogućavaju Britanci i Amerikanci. U tom duhu, otkriva se i ime američke baze na Dijego Garsiji: ”Pravda”! I nismo zaprepašćeni. Makar smo mi navikli na satanističku ironiju iz kuhinje ”milosrdnih” NATO ”anđela”.

Izvor: Fond Strateške Kulture