Dobro nam otišao, gospodine Šmit

Sa Kristijanom Šmitom sve je počelo tako što nije uspeo postati predsednik „Hans Zajdel”, nemačko-bavarske političke fondacije, zato što se tome usprotivio Markus Zeder, bavarski premijer.

Ovo je za Šmita bio drugi promašaj, jer zbog zalaganja za nastavak korišćenja kancerogenog herbicida glifosat nije nastavio mandat ministra poljoprivrede u nemačkoj vladi. Nakon dva promašaja, nešto mu se moralo naći – da bude zvučno i dobro plaćeno. Onda se pojavljuje spasonosno rešenje – smeniti patuljka iz zaboravljene zemlje i namestiti Šmitu dobro plaćeno mesto uz pripadajući sarajevski građanski fes. O tome je početkom godine pisao novinar Mihael Martens u Frankfurter algemajne cajtungu pod naslovom „Novi jahač mrtvog konja?”.

Naravno, Šmit je bio tek predlog koji je u konačnici trebao zvaničnu potvrdu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što bi bilo u skladu sa Aneksom 10. Dejtonskog sporazuma. Tada to nije bilo sporno, što navodi i Šmitov nekadašnji kolega i poslanik u nemačkom Bundestagu Štefan Švarc: „Neće biti novog visokog predstavnika bez sporazuma u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, a tamo pet članica ima pravo veta.”

Da to neće ići, videlo se prilikom razmatranja izveštaja Valentina Incka 4. maja ove godine, kada je Rusija na Savjetu bezbednosti tražila bezuslovno zatvaranje OHR-a. Zato su 27. maja navrat-nanos ambasadori nekoliko zapadnih zemalja u Sarajevu, koji sebe nazivaju Upravnim odborom PIK-a (nepostojećeg, jer se raspao još 2000. godine), kako kažu „službeno imenovali Kristijana Šmita za novog visokog predstavnika”. Naravno, Rusija je tada rekla „ne”, jer bi to značilo kršenje člana 41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima kojim se izričito zabranjuje mešanje ambasadora u unutrašnje odnose u zemlji domaćinu, tj. u BiH.

Potom je to isto Rusija ponovila u Savetu bezbednosti 29. juna 2021. kada je Bisera Turković počinila krivično delo zloupotrebe položaja, govoreći u ime BiH, a bez saglasnosti Predsedništva BiH kao ustavnog organa koji vodi spoljnu politiku. Ruski ambasador u UN Vasilij Nebenzja je na to izjavio kako „ona nema zakonito pravo da govori u ime sva tri naroda u BiH pred Savjetom bezbednosti, već da je iznela lično mišljenje”. Nebenzja je ponovio kako Rusija nije saglasna sa imenovanjem Šmita za novog visokog predstavnika.

„Imenovanje nije legitimno, niti ima političku podršku Saveta za implementaciju mira. Uvek smo spremni razgovarati o pronalasku rešenja, ali ovo je pokušaj da se izabere kandidat za visokog predstavnika bez podrške Saveta bezbednosti i jedne strane u BiH (Republike Srpske), čime on ne bi imao legitimitet”, rekao je on.

Kineski ambasador u UN Geng Šuang rekao je na sednici da „niko ne treba da se meša u unutrašnja pitanja drugih zemalja, uključujući i ona koja se tiču BiH”. Zatim je rekao da je Kina oduvek poštovala suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet BiH. Na sve to, Rusija je, uz podršku Kine, Savetu bezbednosti podnela predlog rezolucije kojom se potvrđuje imenovanje Šmita za visokog predstavnika, ali sa rokom do 31. jula iduće godine i bez korišćenja tzv. „bonskih ovlašćenja”. Činilo se da je to kompromisni prijedlog kojim bi se spasila čast onih čiji su sarajevski ambasadori nelegalno „imenovali” Šmita, ali glasanjem 22. jula ta rezolucija nije usvojena. „Za” su glasale Rusija i Kina, dok je ostalih 13 članica bilo uzdržano. Ovakav rezultat glasanja definitivno je odredio da Kristijan Šmit nije imenovan za visokog predstavnika, čime nije ispunjen bitan uslov iz Aneksa 10. Dejtonskog sporazuma.

Ruski predstavnik primio je ovu odluku sa žaljenjem i zamolio članice Saveta „da ne prave dalje destruktivne korake. Žalimo što Savet bezbednosti nije usvojio rezoluciju i što nije overio kandidaturu Kristijana Šmita, čime je ugrozio legitimitet njegovog postavljanja”. Predstavnik Kine rekao je da po Dejtonskom sporazumu Savet bezbednosti igra najvažniju ulogu u postavljanju visokog predstavnika, te da ignorisanje ove činjenice i postavljanje visokog predstavnika mimo Saveta bezbednosti nije dobro i preporučljivo.

„Bonska ovlašćenja predstavljaju poseban problem i imala su koristi u određenim okolnostima, sada zadržavanje visokog predstavnika i bonskih ovlašćenja nije ni potrebno ni poželjno, jer je zemlja ostvarila veliki napredak,” istakao je predstavnik Kine u Savetu bezbednosti.

Rok trajanja BiH odavno istekao

Sa ovakvim ishodom ispalo je da Kristijan Šmit nije imenovan na zahtev strana potpisnica Aneksa 10. (tome se usprotivila Republika Srpska na osnovu zaključaka Narodne skupštine od 10. marta 2021), niti je to učinio/potvrdio Savet bezbednosti kako predviđa Aneks 10. Tako Kristijan Šmit nema saglasnost strana potpisnica Aneksa 10, niti saglasnost Saveta bezbednosti. Ovaj dupli dekung protiv Šmita izboksovale su zapadne zemlje u jalovom nastojanju da prstima i selotejpom začepe sve rupe iz kojih ističe rok postojanja antidejtonske BiH, ustanovljene nelegalnim intervencijama visokih predstavnika i Ustavnog suda BiH sa bošnjačkom većinom, kojoj uvek pripadaju i trojica stranih sudija.

Rok trajanja nazor i nahero sklepanoj Bosni i Hercegovini odavno je istekao. Pogotovo kada imamo u vidu šta je bio plan u pripremi Dejtonske konferencije, kada je važio stav iskazan u dokumentu savetnika za nacionalnu bezbednost Sendija Bergera i Stejt departmenta, po kome „treba pritisnuti Bošnjake da dozvole Srbima sprovođenje referenduma nakon dve do tri godine, jer ako Bošnjaci ne mogu ubediti srpsku populaciju da je njihova budućnost u reintegraciji, nema svrhe blokirati mirno razdvajanje po uzoru na čehoslovački model”.

A Bošnjaci ne samo da nisu pokušavali ubediti Srbe (a ni Hrvate) da je budućnost zajednička u BiH kao ravnopravnoj zajednici, već su činili i čine sve suprotno od toga. Hrvate šamaraju birajući treći put bošnjačkog ljiljana Komšića u Predsedništvo BiH, preglasavajući ih u Parlamentu i Vladi Federacije BiH, a Srbe svakodnevno optužuju za lažni genocid(e), agresiju, etničko čišćenje po kome je Bošnjaka-Muslimana više nego pre rata u BiH. Uz to, u Srpskoj ima 15 odsto Bošnjaka, a u Federaciji tek 2,5 odsto Srba.

Prva stvar kojom je Šmit zahvalio Incku na nametanju zabrane negiranja tzv. „genocida” stavlja ga u isti koš sa proizvođačima netrpeljivosti i produbljivanjem sukoba i nestabilnosti. Taj „genocid” možda nabolje definiše Noam Čomski, jedan od nekoliko vodećih svetskih intelektualaca: „Ako hoćete da ono što se dogodilo u Srebrenici nazovemo genocidom, onda za pravi genocid moramo da nađemo neko drugo ime”, kaže Čomski. Očekujemo da SDA-ovo Tužilaštvo BiH otvori predmet „Čomski i drugi”, a da ih SDA-ov Sud BiH hitno osudi na višegodišnju robiju. Nije Čomski jedini, jer tako javno govore i brojni drugi svetski autoriteti, što je potvrdio i nedavni Izveštaj međunarodne nezavisne komisije za događaje u Srebrenici.

Zato je podlac i lažov nakon podnesene i prihvaćene ostavke, postao i palikuća, postupajući po besomučnim zahtevima bošnjačkih struktura. Inckov zakon je otrovni dar za Bošnjake, kojim je učvršćen nepovratni raspad „male Jugoslavije”. Incko je time od BiH kao države-agonije, napravio državu-haos, uživajući u tome. Još pokušava biti sarkastičan, govoreći da je očekivao burniju reakciju iz Republike Srpske. Nije očekivao jedinstvo svih srpskih političkih stranaka u suprotstavljanju nametnutoj zabrani negiranja genocida.

Nije pristojno pretiti domaćinima

Evropske institucije su odavno kritikovale delovanje visokih predstavnika. Tako Parlamentarna skupština Saveta Evrope, čiji je Bosna i Hercegovina punopravni član, još 23. juna 2004. godine usvaja Rezoluciju 1384 o „Jačanju demokratskih institucija u Bosni i Hercegovini”. Tu se, između ostalog, kaže: „Obim OHR-a je takav da, u svakom smislu, predstavlja vrhovnu instituciju sa ovlašćenjima u Bosni i Hercegovini. U vezi s tim, Skupština smatra da je nepomirljivo sa demokratskim principima da OHR bude u stanju da donosi izvršne odluke, a da za njih ne snosi odgovornost, niti obavezu da opravda njihovu validnost, a da pri tome nema pravnog leka. Svakako se ne radi o normalnoj situaciji da neizabrani stranac vrši takva ovlašćenja u državi članici Saveta Evrope i opravdanja za takva ovlašćenja za budućnost zaslužuju ne samo politička, već i pravna razmatranja.”

Postupajući po zahtevu iz Rezolucije Savjeta Evrope, Venecijanska komisija je u svom izveštaju iz marta 2005. godine, konstatovala „da ako je postojala u ranijem periodu, nakon zaključenja Dejtonskog sporazuma, potreba da visoki predstavnik vrši široka ovlašćenja, ali je sada takav aranžman fundamentalno nekompatibilan sa demokratskim karakterom države i suverenitetom BiH. Što duže postoji, to postaje problematičniji”.

Petnaestak godina nakon toga, Šmit priča: „Ja nisam veliki vezir, već sam političar koga je imenovala, izabrala i demokratski imenovala međunarodna zajednica.” Ne kaže po kom aktu i po kom ovlašćenju. Šmit uz to i preti: „Ja u BiH dolazim kao političar, a ne kao diplomata. Mogu da budem, ne samo prijateljski nastrojen već da, ako to služi cilju, mogu biti i prilično tvrd i neugodan. Unapred upozoravam da bi neki uskoro mogli da se umore od mene, jer sam neko ko želi da vidi rešenja, ko traži ispunjavanje obaveza i ko takođe može da bude neugodan.”

Ovako ne govori gost u tuđoj kući, jer nije pristojno pretiti domaćinima, koji za razliku od njega neizabranog, demokratski biraju svoju vlast, što uvek potvrđuje i OEBS. Nakon navodnog imenovanja Šmita, hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić-Radman u razgovoru za nemački Frankfurter algemajne cajtung kaže da funkciju visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini smatra ostatkom prošlosti. Navodi da je funkcija visokog predstavnika manifestacija nedostatka demokratije i relikt posleratnog vremena. U kontekstu bonskih ovlašćenja, on kaže „BiH nije mesto za eksperimente i korišćenje takvih ovlašćenja nije u skladu s evropskim vrednostima.”

Švajcarski list Noje cirher cajtung piše: „OHR treba zatvoriti” i dodaje da je „funkcija visokog predstavnika trebala biti ukinuta. Odavno. Od početka 2000. godine OHR se udaljavao od političke realnosti”. Na kraju članka piše da OHR neće uspeti sprovesti Zakon o zabrani negiranja genocida. „Za srpske nacionaliste zakon je podloga ne samo za bagatelisanje Srebrenice već i pokazivanje nemoći OHR-a. I zato se mora ukinuti. Ako Evropa želi pomoći BiH, mora tražiti druge puteve”, zaključuje švajcarski list.

Šmit dobro zna da visoki predstavnik nema nikakva izvršna ovlašćenja, ni dejtonska ni bonska. Ne može PIK kao samoizabrano telo samoizabranih zemalja, koje nije čak ni pomenuto u Dejtonskom sporazumu, dati nikome bilo kakva ovlašćenja, pa zato samo „pozdravlja nameru visokog predstavnika da sam sebi daje ovlašćenja”. U nedostatku ovlašćenja, Šmit se svakodnevno poziva na Merkelovu i Bajdena, u najmanju ruku kao da im svaki dan sedi u krilu. Svaki dan nekoga prima i ide nekome u goste. Uzda se da u sklopu kakve regionalne turneje bude priman uz titulisanje „visoki predstavnik”. Time želi oslabiti podršku legitimnim stavovima Narodne skupštine Republike Srpske i zajedničkoj izjavi predsednika svih političkih stranaka u Srpskoj.

Srbi se ne mogu upotrebiti

Više ne prolaze lekcije o učenju domorodaca bespomoćnosti. Ili, kako je to krajem 19. veka pisao francuski istoričar Alen Rišo u delu Istorija kolonizacije: „Prva briga treba da bude ispitivanje rasa, njihovih mržnji i rivaliteta, koje ih međusobno dele i suprotstavljaju. Kome pođe za rukom da napravi tačnu etnogeografsku kartu teritorije kojom upravlja, može se nadati potpunoj pacifikaciji, posle koje dolazi organizacija koja mu najviše odgovara. U stvari cilj svake političke akcije u koloniji treba da bude razlikovanje i iskorišćavanje upotrebljivih lokalnih elemenata i neutralizacija i uništavanje onih elemenata koji se ne mogu upotrebiti.”

A Srbi su pokazali da se ne mogu upotrebiti, jer su zarad svoje slobode, koju su darivali i drugima, preživeli stvarne genocide učinjene u oba svetska rata. Adolf Hitler, firer nacističke Nemačke, o Srbima je govorio ovako: „Mi nikad ne smemo dozvoliti da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima osećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu. Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga.”

Srbi su više puta u dvadesetom veku bili na braniku svoje slobode i opstanka: 1914, 1941. i divljački bombardovani 1995. i 1999. Svaki put na svom tlu napadani smo od onih koji su pokušavali da nas porobe i unište. Opstali smo i dočekali promenjeni svet u kome to nije više moguće. Nemački ministar Genšer je svojom politikom rasturio Jugoslaviju, radeći protiv Srba i Srbije, podržan od svog kolege iz Austrije ministra Moka.

Samo naivni i oni koji sebi dozvoljavaju da takvi ispadnu, mogu progurati stare stvari u novom dizajnu, samozvanih i nepostojećih.

Fotografija autora – Snimak ekrana/RTRS

Izvor: RTRS