Дочаравање или шта нам поручују избори у Земуну

Управо су окончани избори за власт у општини Земун. Ако уз најбољу вољу и с благонаклоношћу сматрамо да није било крађа, да СНСови осиони батинаши под заштититом полиције нису спречавали друге странке да лепе плакате по граду, ако смо чврсто уверени да је све предизборно било одвијано у границама уобичајених испада, онда упркос свему томе морамо доћи до суштинског увида у исход избора. А оно нам пара уши колико је громогласно: на изборима није највише гласова добила странка која се скраћено зове СНС, како нас са свих страна уверавају. Нити је то њен врховни жрец, онај који се одрекао њеног чела ступивши у врх хијерархије власти и бестидно нас слагао да је председник свих у Србији, али то није ни онај кога учтиво ословљавамо по имену и презимену Александар Вучић. Просто је непристојно и саблажњиво колико је истинито: изборе су добили Александар Тијанић (РТС), „Блиц“, „Политика“, „Вечерње новости“, „Курир“, „Данас“, „Информер“, „Ало“, „24 сата“, „Пинк“, „ТВ прва“, „Б 92“, „Хепи“, „Студио Б“, РТВ… итд, широм целе земље Србије. И то је апотеоза данашње демократије и слободе на начин Запада, тојест Америке. Бираш оно што ти је подметнуто – односно: бираш мућак – полог које кокош треба да намами да на том месту носи јаја.

А што је за нас Србе важно треба рећи: нека се не заноси и узноси сазнањем о проценту добијених гласова у Земуну Александар Вучић, онако као што се Борис Тадић узносио чињеницом да је огромна већина парламента Србије гласала за његову резолуцију о Сребреници, или као што Иван Вејвода на својим опскурним скуповима сатирања српске свести маниром комунистичког комесара у Србију утерује Нови светски поредак, или што амерички кутак у Дому омладине у Београду својим пробраним предавачима дочарава маглу и дим као визију будућности Србије… нека се нико од тих делатника не опија у свом самољубљу да ма које њихово чињење може дати дуготрајнијег плода – као и генетски модификовани гени, смућкани у ретортама гордог ума, или као што мазга и мула не могу да се оплоде. Упркос необично умноженим канцеларијама за прикључивање НАТО пакту, Европској заједници, организацијама за људска права, јавним канцеларијама за заштиту угрожених мањина, организацијама за заштиту паса и мачака, мноштву невладиних организација са отвореним рачуном за иностране доларе и евре, Центар за деконтаминацију културе, педерским киосцима за окупљање… све је то халуциногени привид. А привид не може бити дугог века, као ни најочевиднија инвестиција за десет или хиљаду нових радних места и производ чисто иностраног порекла. И у најдубљем сну и при најтрезвенијем стању привид је одувек био и остао само и једино дочаравање непостојеће стварности. И то је апотеоза данашње демократије и слободе на начин Запада, тојест Америке. Важније је дочаравање од оног што се дочарава – јер нада увек последња пада.

Тај жонглерско-мађионичарски трик подметања привида за збиљу у Другом светском рату, уз несебичну помоћ Великобританца и нобеловца Винстона Черчила, врхунском вештином спроводили су комунисти, што је најочевидније на случају Југословенске војске у отаџбини и њеном одлучном вођи генералу Дражи Михаиловићу. А у појединим случајевима комунисти су се показали као добри мађионичари када су се пресвлачили у усташке или четничке униформе и упадали у села, где су нешто сељана преклали и отишли, да би за њима ускоро стигли њихови ратни другови са партизанским обележјима, па је цело село приступало њиховим јединицама. Неко може рећи – па био је рат и то се може сматрати делом ратне вештине, зарад крајњег циља. Добро, можемо се с тиме сложити ако смо заборавили на витештво, али онда и ово што се спроводило у Земуну, такође имамо обавезу, истине ради, да опишемо као рат. Само што је то рат против сопственог народа. Што и није необично будући да учтиво ословљен господин Александар Вучић не влада собом ни Србијом, а поштења и честитости нема нити је имао, да бар пред својом сенком каже ко то њиме влада. У његовој вољи нема слободе, јасно је само по себи, о чему сведочанство имамо у свакој његовој речи о Србији и Србима.
Гласање за њега, тако неслободног, није било слободно, па су се гласачи и он нашли у истом јату, а све то говори нам да ће његова власт трајати тачно онолико колико и корисници свог гласачког права буду у том стању зависности од његовог жонглирања између привида и стварности. И то је апотеоза демократије и слободе на начин Запада, тојест Америке.

За школско разумевање тог начина управљања народом најсрдачније препоручујем пажљиво исчитавање Брутовог и Антонијевог обраћања искупљеним Римљанима, из пера маестралног сплеткароша и вештог тумача великобританског нагона да се овлада другим Вилијема Шекспира. Дакле, не Периклов говор Атињанима, из отаџбине демократије.

Извор: Нови Стандард