Dragan Milosavljevic09.06.2013 – Ако је требало времена да се потврди како је 5. октобар био ништа друго него спонзорисани државни удар да се у метежу насиља дугим цевима приграбе полуге власти и сефови банака, сада смо сведоци још горег сценарија. Удара на Државу. Јер, управо то је беспоговорно прихватање ултиматума који индиго напредњаци Вучића и социјалисти Дачића називају „споразум“, а чијом имплементацијом де факто почиње дефинтивни чин растакања суверености државе Србије.

Ипак то господо потомци правих партизана и кобајаги четници од 1991.г. данас, гле, уједињени око плена власти, (а богами снује су ту и монархија ако затреба статус кво), није одговор на питање Стојана Новаковића: „Шта даље“.  Даље од тога је само понор.

Декларацијом лажне државе Косово, а после капитулације Београда око судбине севера покрајине нападнут је и југ државе Србије. Моравска долина капија и геополитичка жила куцавица. Последњи адут преживљавања Србије као иоле респектабилне државе. Та предаја народа и територија прикрива се дневним таласањем о корупционашким аферама, отварањем геј свратишта за ВИП, које величају медији, а иза којих јачају притисци Београда на оне Србе, још увек на територији матичне државе јужно од Копаоника да, уђу у Тачијев тор пун вукова. Све то уз потпуну равнодушност овдашње јавности.

Све то протиче у све присутнијем дефетистичком „реалистичком дискурсу“, како све гласније размишљају и доскора борбени аналитичари патриотских сајтова. Они данас износе натукнице увијене у реторичке обланде да се бирачко стадо и вера у демократске промене данас никако и не могу бранити. Ни одбранити. Не бар у условима (само)окупације. Поготово не са килавим чуварима и пастирима из редова растројене опозиције.

Јер, истиче се без зазора, који се, иначе, побожно гаји у односу на јахаче владајуће политичко економске апокалипсе , чувари су безуби , а пастири политички импотентни. Без плана акције и жеље да заталасају мртво море у шта се претворила Србија.

По неким доскора незамисливим тезама, које се подастиру јавности, онај којој једва одкуцава патриотско било, а плућа на мах само хватају кисеоник у овој верзији загађене демократије, (која све више личи на бонапартизам и терор подкупљенх медија) треба, наводно, као једини спас чекати да се карнивори наше политичке сцене потамане међу собом.

Пошто је потрошена флоскула „све је боље од жутих“ дошао је изненадни захтев да се највиши државни акт устав везивно ткиво сувереност и последња брана политичком самоубиству, промени. Да би се, јелте, накнадно оверио неуставни Брисел. Тржи председник лично. И зато је актуелно форсирање дијагнозе безалтернативно смо окупирани. Шта да се ради, осим да се ништа не ради. Јер радио не радио свира ти окупациони радио. Да ли је то Слободна Европа, или Глас Америке, мало је важно.

tadic-i-nikolic-1338201648-167822

Тиме се отреса одговорност са плећа свих оних који су градили утисак да, и мимо одавно млитаве и компромитоване опозиције, (у којој је ДСС опет затечена ефектима сопственог избора и стратегије) желе да проветре, загушљивост дрогиране крчме.

Али не дозвољавају страни спонзори експермента над Србијом, која је показна вежба за наук „остатаку света„ какао се кроте народи, како им се пршљен по пршљен ломи кичма, а на патрљке власти бирају колаборанти. Они, дакле,  задовољно траљају руке. Походе нас и у кошуљицама видно располежени. Опуштени. Без протокола. Још мало брудершафт.

Нико не указује на за нас отежавајући моменат потпуне сервилности свих пост октобараца. Јер, ма где да губи америчка политка овде уз садејство Немачке и ЕУ она данас успева. На Балкану. А најбоље у Србији. И то је далеко по свет опасна и шира прича од наше трагедије која траје, ова најновија више од две деценије.

Реализација по сваку цену припремљених сценарија ала Маркале, Рачак, Сребреница, за који се непогешиво бира место време и извођачи, редовно гарантује успех Атлантиста, које раде по разрађеним уџбеницима ЦИЕ.

После кршења воље да се брани и одбрани праг и част  да  се натера Србија на кајање и то за грехе почињене од подметнутих паса рата и отуђених структура режима, следује пристанак да се држава удави у самоокупацији, да се цвет њене омладине примора у бекство и продају мозгова, да се прихвати инсталирање криминалаца у назови елиту. То је лекција не само нама него и другима. А када дају и предају, као што је то урадио овај Београд са Косовом стижу амнестије из Хага и обећања из Брисела. Јадно.

Јер, само у обновљеном моралу у одбрањеном међунардном праву и правди, у једном  не робовласнички постављеном геополитичком оквиру могла би баш и у таквој клими проклијати нада у  избављење. И можда прорадити ерупуција нагона за самодржање. Али, засад, због вештог ресетовања назадовољстава у такозване твитер лажне побуне и „пролећа„ које велики брат организује превентивно  нема назнака пожељних промена. Засад.

Напротив, не тако далеко од нас, Турска од које се иначе овде у последње време опрадвано зазире због неосманских амбиција повратка на Балкана ојађеном је, као на показној вежби, постала пример да нико није поштеђен самовоље  НАТО „богова„.

Нашла се преко ноћи због нешто стабала у парку у комшару преко припремљених сукоба у 70 градова са наводно 3 500 повређених и неколико мртвих полицајаца. Исти сценарио какав је већ виђен од распада Југославије, преко Ирака, од Египта преко Либије до Сирије. Поводи религије, разлике, трибализми, све је добродошло дрво за потпалу када се зналачки укреше потпали и распирује. Дивиде ет Имера… ништа ново.

Непотребна је и неморална евентуална злурадост што се само наизгед и у главном плану сукобљавају секуларна и исламска Турска. Пре ће бити да САД и овог пута играјући на првоцирани раздор турског Ђинђића и Коштнице настоје да ставе под пуну контролу кључне савезника у НАТО, који није послушао да одради намењен део посла у рушењу Асада.

Дакле у Турској као и на Балкану посегло се за методом мађарске коцке, штеловање. Форсирање атланског ислама на уштрб традиционалног и потера за вампирима Ал Каиде који се појављују непогрешиво на рушевинама грађанског рата. То је сценаро који морају да зауставе Огул и Ердоган а нису га ескивирали Зоран и Воја. Има ли те памети у водећој четворци сученој са потенцијалним сецесијама Сандџака и Војводине. Тешко.

istanbul-neredi-e1370164730817

Дакле, Србија није усамљена на правцу удара новог Дранг нах остен који се спроводи у једној само наизглед новој конфигурацији нових технологија. Она неодољиво подсећа на колонијална времена када су поглавице за прегршт ђинђува сосптвене поданике мамили да се украцају на бродове „наде“ (приступних фондова ) и прихвате окове и јарам.

Оно што је недопустиво у овим смутним временима, када наизглед зло тријумфује без отпора над добрим је прверавање,  одбацивање нацинолне матрице, пребег у редове освајача и тлачитеља под било каквим изговором. Па макар то било и фатализам, због  наводно изгубљеног рата, који се заправо није водио. Јер Србија је била и остаје мета масовне неоимперијалне агресије где агресор себе медијски представља као анђела доброчинитеља  и донсиоца неслућених вредности.

А свакодневна Србија их распознаје у том „доброчинству„ беду, незапослености, насиље над традиционалним вредностима , над вером , која се усмерава према прерушеним носиоцима покрштавања,

Нико не каже да је лако данас. Никада и није било у српској историји, али ко то покушава да каже да мора тако или никако. Људски дух, онај слободарски, не прихвата окове, поготово не добровољно. А нада умире последња. Први корак и најважнији је непристајање. Непристајање прво у себи па тражење истомишљеника. То знању само они народи који су преостали упркос историји коју пишу империје. То су знали наши преци.


Извор: Видовдан

Оставите коментар

Оставите коментар на Удар на државу

* Обавезна поља