Додик као светионик против муслиманске браће

Сваки разговор о Савезу за промене као коалицији српских политичких странака је увредљив и бесмислен. Онај ко у тој политици види било шта српско или ништа не разуме или је и сам део проблема. Срби су народ који има јасну форму националног идентитета који се испољавао кроз историју, борбу и жртвовање, Православље и посебну културу али и политику.

Мишел Фуко тврди да идентитет није нешто што сватко има у себи дефинисано, заувек дато и потпуно одређено. Идентитет је развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и другима, уопште. Смене и промене. Такав је случај са СДС-ом.

Антони Гиденс сматра да је идентитет нешто што може бити створено али није наследно. Он представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју, као и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи.

Идентитет има своју свесну и несвесну димензију а перцепција нас самих је промењива. Разумевање себе може се тумачити као процес у којем се постепено, али стално, изграђујемо у тежњи да будемо посебни а да истовремено јасно припадамо ширим народним заједницама и човечанству у целини.

Идентитет у сваком смислу представља посебност тј. различитост.

Радикални исламизам и исламистички тероризам су у некада мултиетничком Сарајеву себе прогласили идентитетом и, како би онемогућили свако негодовање због отворене подршке терористима, усвојили су и наглашавали појам исламофобије, који је требао имати једнаку тежину као и појам ксенофобија, и тај се „семантички штит“ прво користио против критике која је долазила из Републике Српске, како би се у политичкој пракси и на јавној сцени наставила примена „српске кривице“ за све лоше што се дешавало током распада СФРЈ. Тај одвратни изум постигао је да ислам постане недодирљив под претњом геноцида и расизма. Кроз овај појам, доктрина Алије Изетбеговића, као програм опште исламизације и изградње исламског друштва у БиХ, наступила је отворено и дрско као тумач ислама, као вера, тако што се огрнула капутом жртве да избегне најмањи напад и критику. Она занемарује неверојатну жестину верске борбе у Египту, Сирији, Ираку, Авганистану… која се често граничила с најгорим дивљаштвом: џамије, месџиди, цркве, храмови и самостани спаљени су и сравњени са земљом, предмети култа покрадени, верскa добра отета, хоџе и свештеници обешени, мучени и убијени.

У ову антицивилизацијску борбу, као полтрони секташког запада, укључили су се и људи из Савеза за промене, који имају сумњив национални идентитет али врло препознатљив исламистички и НАТО идентитет, видљив у перверзној кохабитацији која може бити примарно саудијско-вехабијска или чак англо-америчка, али није ни у најмањој мери српска.

„…Наши политички конкуренти су озбиљни, веома озбиљни противници који су заиграли снажну, опасну бруталну ‘гадафијевску’ политику у којој речи нормално, демократично, толерантно или заједничко не постоје…“

Овако је за сарајевски „Кликс.ба“ пре пар дана, тачније првог фебруара 2018. године, говорио Мирко Шаровић, велика узданица Српске демократске странке, балканских трговаца оружијем попут Слободана Тешића и разних осигуравајућих кућа које су га у јавности и у притворској јединици Казнено-поправног затвора у Добоју повезивали са убиством Ристе Југовића… У интервјуу који је дао извесном, анонимном (сарајевски шибицари би рекли – самозваном) новинару по имену С. Хамбо, под ефектним насловом: „Шаровић: Политички конкуренти Савеза за промене у РС-у воде бруталну ‘гадафијевску’ политику“, овај смушени зелембаћ у кожи српског министра изрекао је глупост и бесмислицу, коју више нико ни на западу не користи, због очигледног разлога.

Моамер ел Гадафи је био афрички и либијски јунак, частан човек, харизматични лидер и визионар, кога су морали брутално мрцварити и убити дојучерашњи западни фаворити из Муслиманског братства, ИСИЛ-а и Ал каиде, да би избрисали властите кредите које је овај државник дао њиховим владама као геополитички рекет, да би обезбедио мир своме народу и својој држави. Ето… то му није помогло а радикални исламисти су уз помоћ запада уништили и мир на афричком континенту и на десетак делова поцепалу државу Либију, коју су просперитетном и богатом направили управо Гадафи и његов режим.

То је данас ноторна чињеница и овакав вид фанатизма и дрскости над уништеном државом и вођом који је симболизовао мир и стабилност још увек испољавају и показују само припадници радикалне исламистичке организације Муслиманска браћа. Оне организације која је у Сарајеву „код куће“ и чији духовни лидер Јусуф еф. Кардави редовно бива дочекиван у чаршији од стране верских и политичких лидера, као велики пријатељ и покровитељ теократске илузије у којој живи Сарајево.

Гадафи је био и велики пријатељ српског народа и Србије: одбацио је сваки вид санкционисања Србије, јавно и отворено подржао отпор НАТО агресији, нудећи све видове помоћи. Сигуран сам да његово пријатељство Срби нису заборавили.

Али идентитет се не наслеђује и свако онај ко је упознао Србе као народ, у историји и геополитичкој перспективи прошлог века, и Србе данас, зна да овакве изјаве у којима се национални пријатељи проглашавају симболима зла а историјским непријатељима не замери ни због најгорих злочина и убистава, тешко може изговорити Србин. У свим наступима Драгана Мектића, Мирка Шаровића, Дарка Бабаља и сличних, видљиво је агресивно пљување по Србима и свим њиховим пријатељима али и полтронски однос према династији Изетбеговић која је утемељила концепт верском мржњом задојене антисрпске политике.

И потпуно негирање било какве претње, упркос терористичким нападима у Зворнику и Сарајеву (Рајловац), уз обавјештајни надзор и прислушкивање оних који се баве темом тероризма (пре свега и овог аутора); денунцирање, прљаве конструкције и лажи као посебан вид застрашивања народа; разне врсте обавештајних продора („Ушће“ – Србија) и надзора над приватизационим процесима у делу БиХ где су већински настањени Хрвати; прислушкивање тужилаца и судија – континуирано и агресивно ометање у раду – практично рушење правосуђа; стално одвлачење пажње од терористичке претње потпуном криминализацијом јавне и политичке сцене, нагодбе за повратнике са сиријског ратишта; измена закона о странцима и њиховом боравку (како би се из имиграционог центра ослободило лице које представља претњу националној сигурности – „Абу Хамза“ – Имад ал Хусин); ирационална политика прикривања странаца у БиХ и одсуство било каквог надзора над њиховим боравком; заштита починиоцима ратних злочина на верској основи на подручју Возуће и многе друге активности, уништавале су, плански, могућност било каквог бављења изворима и формама терористичке претње.

Сваки отпор екстремним идеологијама и терористичким организацијама је дрско, са нивоа Министарства безбедности, осуђиван, компромитован и обесмишљаван.

Терористички напад на полицију у Зворнику, убиство полицајца Ђурић Драгана од стране Нердина Ибрића, верског фанатика и вехабије, који је, по речима властите мајке, инструиран и усмерен у радикалном месџиду у Дубници, као и убиство два војника Оружаних снага у Сарајеву (Армин Салкић и Недељко Радић) од стране вехабије Енеса Омерагића уопште нису озбиљно истраживана.

Чак је приметно било у јавности одсуство правилне, правне квалификације ових дела као кривичних дела тероризма, иако су од стране Трампове администрације уврштени међу 78 најтежих терористичких акција у свету у последње три године.

И бацање пиротехничких средстава под возило генерала Анте Јелеча (тунел Салаковац) од стране радника Обавјештајно-безбедносне агенције, као и напад на тадашњег премијера владе Србије Александра Вучића у Сребреници такође нису процесуирани.

Имало је то и своју срамну, политичко-бесправну припрему: у отвореној правосудној фарси, у којој је смењен директор СИПА-е Горан Зубац да би, одмах након избора новог директора, било суспендовано 13 изузетних кадрова, службеника агенције, неколико руководилаца и виших инспектора. Уочљива, али у јавности прикривена, је била и смена Амера Веиза, шефа одсека за борбу против тероризма. Многи од избачених су враћени у службу али су уклоњени са ранијих руководних позиција и дужности.

На овај начин су из СИПА-е суспендовани виши инспектори Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић (која је под оптужбом за лажно пријављивање ухапшена), значајни и угрожени јер су водили операцију кодног имена „Озрен“, утврдили одговорност, па ухапсили Шемсудина Мехмедовића, због првих ритуалних клања у БиХ, код Тешња, 21. септембра 1992. године.

Та прва ритуална одсецања глава четворици невиних Срба и злочини исламских милитаната почињени на подручју општине Тешањ одсликавају у потпуности фанатичну верску изопаченост и поступање џихадиста у рату и за њих је осумњичен, по командној али и личној одговорности, Шемсудин Мехмедовић, функционер СДА и посланик те странке у Заступничком дому Парламентарне Скупштине БиХ, али је у истрази на површину испливала и одговорност Амира Ахмића, ратног шефа Службе државне безбедности у Тешњу, који је бошњачки агент у Хашком трибуналу практично од оснивања тог суда.

У овом предмету, поступање тужилаштва БиХ било је крајње политички мотивисано и тенденциозно, видљиво посебно кроз одбијање да се испуне законске обавезе, створе услови за провођење истраге и поступка доказивања почињених кривичних дела, показало се у Извештају о почињеном кривичном делу ратног злочина који је поднео МУП Републике Српске, једнако као и у оперативној акцији агенције СИПА под кодним именом „Озрен“. Начин на који су одбијани захтеви Државне агенције за истрагу и заштиту, избегавање да се заштите сведоци којима је живот угрожен уз одбијање мера претресања одређених локација и просторија, одбијање да се донесе решење о притварању, директна заштита одговорном Мехмедовићу за непобитно утврђене ратне злочине, отворило је у јавности кључна питања о чињеници да се злочини према српском народу не процесуирају, нарочито ако је видљива одговорност и учешће у њима бивших или актуелних функционера из реда бошњачког народа. Евидентно је било исто тако нескривено, незаконито и неморално, пристрасно и некоректно понашање локалних дипломата и амбасадора западних земаља у Сарајеву.

Чињеница је да су такви злочини радикалних исламиста у БиХ, нарочито на подручју Тешња, почињени од стране припадника муџахединских јединица, под командом Зеида Дукменића, телохранитеља Алије Изетбеговића, припадника јединице Црни лабудови и пријатеља наводног Србина из Прњавора Драгана Мектића, министра безбедности.

Контраобавештајна заштита коју су агенције из Сарајева пружале Зеиду Дукменићу (рођеном у Белишћу у Хрватској као Жељко Дукменић, а који је био пре рата првак Немачке и БиХ у борилачкој вештини теквандо) унела је многе забуне у истраге вођене овим поводом. Манипулисало се улогом муџахедина, па је Зеид представљен као Абу Зејд, те му је додељено и додатно име Худејфа. Управо стављање припадника Одреда ел муџахедин, који никада није био на подручју Тешња, на списак ратних злочинаца познатих као Зеид, допринело је заштити ритуалног исламистичког убице.

Истина је да су у склопу јединица из околине Тешња деловали и кажњеници из Гуантанама, припадници тзв. Алжирске групе (које је Мехмедовић лично венчавао са локалним девојкама и женама) те Француске међу којима је најзначајнија интернационална криминална група из Рубеа, у којој су кључни били конвертити (као што је Зејд Дукменић), Лионел Думонт (Абу Хамза) и Кристофер Казе (Абу Велид). Ова група је позната по организовању напада на Самит Г-8 у Лилу, (Француска) као и по планирању напада на седиште НАТО савеза у Бриселу – те по чињеници да је Димон побегао из затвора у Сарајеву и после седам година ухапшен у Немачкој, а да је Казе убијен у једној полицијској акцији у Белгији.

Управо такве околности почињених дела ратног злочина и њихова документованост хиљадама докумената и изјава, фотографија и видео снимака, уз постојање два логора у којима су затвореници мучени а неки и убијени (стадион у свлачионици ФК Тошк у коме је 18 дана провео и овај аутор), те логор-затвор у подрумским просторијама и гаражама уз Полицијску станицу Тешањ уз деловања тадашњих муџахедина који данас представљају извор највеће терористичке претње, отварају важно питање ослобађања криваца и вештачког одржавања лажне слике протеклог рата. Злочини су чињени овако:

У шокантном исказу заштићеног сведока, чију су изјаву обезбедили Капетановић и Омерхоџићка , тврди се да је Мехмедовић муџахедину Зеиду (Дукменићу, личном пријатељу министра безбедности Драгана Мектића и припаднику јединице „Црни лабудови“, телохранитељу и Алије и Бакира Изетбеговића…) који је Мехмедовићу донео одсечене српске главе, заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда „Ел муџахид“, с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао! У истом сведочењу, Мехмедовић се оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду.

Према исказу тог сведока, одсечене српске главе из базе у селу Јабланица донео је муџахедин по имену Зеид, који се, у пратњи полицајаца Енвера и Амира Беше, те Бесима Сејдића, довезао пред полицијску станицу у Тешњу у теренском возилу.

„…Зеид је узео пртену врећу и унео је у зграду полиције, бацивши је на сто дежурног полицајца Хакије Хаџана, који је исхитрено упитао: „Шта сте то донели, браћо?“ Зеид је на то одговорио: „Што је начелник тражио, ми смо урадили. Донели смо, брате, четири влашке главе њему на поклон“, испричао је сведок, наглашавајући да је након тога у станици полиције настало опште грљење и љубљење муџахедина и полицајаца.

Сведок наводи и то да је Мехмедовић дошао у станицу на позив дежурног полицајца, који је путем мотороле користио шифру „Хум 101″.

„…Дежурни полицајац радосно му је саопштио да су браћа из Јабланице донијела хедију (поклон) и да он тражи муштулук. Недуго затим дошао је Шемсо (Мехмедовић) у друштву Емира Ахметовића. Тада је Зеид узео врећу и истресао главе у ходник. Главе су биле крваве, са стравичним изразом лица. На месту на ком су одсечене видело се да су нечим тупим одваљене, а по темену су се виделе рупе, највероватније од удараца тупим предметом. На једној глави није било ушију и носа, а на једној није било ока – наводи сведок у овом стравичном исказу датом инспекторима агенције СИПА.

Према даљим наводима сведока, Мехмедовић је пљунуо у правцу одсечених глава и рекао да је штета што су одсечене само четири.

„Да сте, богдо, одсекли и хиљаду других“, рекао је Мехмедовић и, према исказу сведока, наредио полицајцима Емиру Ахметовићу, Смаилу Смаилбеговићу и Хакији Хаџану да покупе одсечене главе и закопају их испод зграде болнице у Тешњу.

Мехмедовић је, потом, муџахедина Зеида (познаника и фитнес тренера министра безбедности Драгана Мектића) наградио никлованим револвером, који је донео из канцеларије : „…Ово је пронађено код једног Србина одавде. Њему више сигурно никада неће требати, а ево теби. Јесте да ћеш њиме моћи само шест Влаха убити – рекао је Мехмедовић, и додао да ће Зеида и лично похвалити главном емиру одреда када дође у Јабланицу.

Заштићени сведок је том приликом истакао, тачније, оптужио Мехмедовића за убиства и злостављања српских цивила заточених у гаражама полицијске станице у Тешњу. Детаљно је описао методе мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по Мехмедовићевом наређењу.

Сведок је навео и случај убиства старца из села у околини Тешња, који је ухапшен јер је пекао ракију. „…Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту, старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, где је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео“.

Ову изјаву обезбедили су припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске и она, уз спремност заштићеног сведока да се појави на суду и објасни догађаје и прилике, представља кључни доказ у утврђивању кривице Шемсудина Мехмедовића.

Након 18 мјесеци суспензије, биши инспектор Марио Капетановић се вратио у агенцију СИПА, док Џенана Омерхоџић још увек води тешку правну битку. Али то није све.

Из Министарства безбједности отишао је и помоћник министра за борбу против тероризма и организованог криминала Вјекослав Вуковић, познат по томе што је управо он водио трећу ревизију држављанстава подељених муџахединима и окончао је одузимањем близу хиљаду држављанстава. Кроз рушење квалитетних кадрова у сектору безбедности, плански и нескривено, из Сарајева је агресивно рушен заједнички систем безбедности.

Учестали извјештаји који стижу из Европске уније и Сједињених Америчких Држава о изворима терористичке претње у БиХ и од стране БиХ нису покренули ниједну осмишљену безбедносну меру, него су сви одговори који су стизали из Сарајева били тек пуко негирање претње и заштита брадатих „фолклорних група“ из Ал каиде и ДАЕШ-а.

У стварности, на питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ никада није консеквентно одговорено од стране СДА и заједничких институција, али је након успоставе „нове власти“ у Сарајеву првих дана 2015. године тиху опструкцију заменила отворена подршка екстремистима. Главни извршилац ове политике заштите екстремиста, био је студент Више школе Хрватског МУП-а, министар безбедности Драган Мектић, уз помоћ СДС-а.

Након што су политике министра Мектића постале потпуно јасне, повећана је потреба да се медијски, журналистички, стручно, научно и систематично прати развој овог лошег процеса у коме очито Мектић није усамљен јер га снажно подржавају људи попут Шаровића.

Зато се измишља прича о наводним паравојним формацијама, о малолетној деци која се обучавају у Русији… о институционално организованом и прикриваном криминалу и корупцији… о прљавим убиствима и безакоњу, које се по вишедеценијској и на западу утврђеној матрици, приписује увек и само српском народу и Републици Српској.

Због сарајевских привилегија и танког морала, многи корумпирани петљанци и политичари из СЗП су врло одлучно на бранику тероризма, Муслиманског братства, Ал Каиде и ИСИЛ-а.

Странци у Босни и Херцеговини, дипломатски талог и обавештајни пацови уочавају да отпор њиховој геополитичкој пешадији расте и да је у свести Бошњака, Срба и Хрвата поодавно сазрела мисао да не постоји ниједан рационални разлог нити потреба да се земља држи на кратком поводцу споља без икакве одговорности и да од тога сви народи и грађани у земљи трпе само штету и никакву корист.

Најважнији отпор бруталном управљању земљом пружио је председник Републике Српске, ризикујући властити живот и политичку будућност. Додик је постао симбол отпора и лидерства за све људе на југоистоку Европе, поготово у државама бивше Југославије.

Из његовог јасног става и националног карактера, људи црпе снагу и одлучност, свесни трагичног безизлаза у који цели регион гурају исламистичке групе и НАТО политика. Само због тога, председник Додик није више појединац него последњи симбол праведне борбе и отпора нељудској хегемонији. У мрклом балканском мраку и тамном вилајету, Додик је постао светионик и чувар националног интереса.

Али то кошта и народ зна, да само храбри и часни људи могу ризиковати све, па и властити живот због народног интереса и слободе. Зато српски народ гласа за Додика. И опет ће.

Извор: Аналитички форум