Dodik kao svetionik protiv muslimanske braće

Svaki razgovor o Savezu za promene kao koaliciji srpskih političkih stranaka je uvredljiv i besmislen. Onaj ko u toj politici vidi bilo šta srpsko ili ništa ne razume ili je i sam deo problema. Srbi su narod koji ima jasnu formu nacionalnog identiteta koji se ispoljavao kroz istoriju, borbu i žrtvovanje, Pravoslavlje i posebnu kulturu ali i politiku.

Mišel Fuko tvrdi da identitet nije nešto što svatko ima u sebi definisano, zauvek dato i potpuno određeno. Identitet je razvoj i formulisanje vlastitog odnosa prema sebi, zajednici i drugima, uopšte. Smene i promene. Takav je slučaj sa SDS-om.

Antoni Gidens smatra da je identitet nešto što može biti stvoreno ali nije nasledno. On predstavlja sistem racionalnih i emotivnih reakcija u razvoju, kao i sposobnost za preispitivanjem i reinterpretacijom saznanja o sebi.

Identitet ima svoju svesnu i nesvesnu dimenziju a percepcija nas samih je promenjiva. Razumevanje sebe može se tumačiti kao proces u kojem se postepeno, ali stalno, izgrađujemo u težnji da budemo posebni a da istovremeno jasno pripadamo širim narodnim zajednicama i čovečanstvu u celini.

Identitet u svakom smislu predstavlja posebnost tj. različitost.

Radikalni islamizam i islamistički terorizam su u nekada multietničkom Sarajevu sebe proglasili identitetom i, kako bi onemogućili svako negodovanje zbog otvorene podrške teroristima, usvojili su i naglašavali pojam islamofobije, koji je trebao imati jednaku težinu kao i pojam ksenofobija, i taj se „semantički štit“ prvo koristio protiv kritike koja je dolazila iz Republike Srpske, kako bi se u političkoj praksi i na javnoj sceni nastavila primena „srpske krivice“ za sve loše što se dešavalo tokom raspada SFRJ. Taj odvratni izum postigao je da islam postane nedodirljiv pod pretnjom genocida i rasizma. Kroz ovaj pojam, doktrina Alije Izetbegovića, kao program opšte islamizacije i izgradnje islamskog društva u BiH, nastupila je otvoreno i drsko kao tumač islama, kao vera, tako što se ogrnula kaputom žrtve da izbegne najmanji napad i kritiku. Ona zanemaruje neverojatnu žestinu verske borbe u Egiptu, Siriji, Iraku, Avganistanu… koja se često graničila s najgorim divljaštvom: džamije, mesdžidi, crkve, hramovi i samostani spaljeni su i sravnjeni sa zemljom, predmeti kulta pokradeni, verska dobra oteta, hodže i sveštenici obešeni, mučeni i ubijeni.

U ovu anticivilizacijsku borbu, kao poltroni sektaškog zapada, uključili su se i ljudi iz Saveza za promene, koji imaju sumnjiv nacionalni identitet ali vrlo prepoznatljiv islamistički i NATO identitet, vidljiv u perverznoj kohabitaciji koja može biti primarno saudijsko-vehabijska ili čak anglo-američka, ali nije ni u najmanjoj meri srpska.

„…Naši politički konkurenti su ozbiljni, veoma ozbiljni protivnici koji su zaigrali snažnu, opasnu brutalnu ‘gadafijevsku’ politiku u kojoj reči normalno, demokratično, tolerantno ili zajedničko ne postoje…“

Ovako je za sarajevski „Kliks.ba“ pre par dana, tačnije prvog februara 2018. godine, govorio Mirko Šarović, velika uzdanica Srpske demokratske stranke, balkanskih trgovaca oružijem poput Slobodana Tešića i raznih osiguravajućih kuća koje su ga u javnosti i u pritvorskoj jedinici Kazneno-popravnog zatvora u Doboju povezivali sa ubistvom Riste Jugovića… U intervjuu koji je dao izvesnom, anonimnom (sarajevski šibicari bi rekli – samozvanom) novinaru po imenu S. Hambo, pod efektnim naslovom: „Šarović: Politički konkurenti Saveza za promene u RS-u vode brutalnu ‘gadafijevsku’ politiku“, ovaj smušeni zelembać u koži srpskog ministra izrekao je glupost i besmislicu, koju više niko ni na zapadu ne koristi, zbog očiglednog razloga.

Moamer el Gadafi je bio afrički i libijski junak, častan čovek, harizmatični lider i vizionar, koga su morali brutalno mrcvariti i ubiti dojučerašnji zapadni favoriti iz Muslimanskog bratstva, ISIL-a i Al kaide, da bi izbrisali vlastite kredite koje je ovaj državnik dao njihovim vladama kao geopolitički reket, da bi obezbedio mir svome narodu i svojoj državi. Eto… to mu nije pomoglo a radikalni islamisti su uz pomoć zapada uništili i mir na afričkom kontinentu i na desetak delova pocepalu državu Libiju, koju su prosperitetnom i bogatom napravili upravo Gadafi i njegov režim.

To je danas notorna činjenica i ovakav vid fanatizma i drskosti nad uništenom državom i vođom koji je simbolizovao mir i stabilnost još uvek ispoljavaju i pokazuju samo pripadnici radikalne islamističke organizacije Muslimanska braća. One organizacije koja je u Sarajevu „kod kuće“ i čiji duhovni lider Jusuf ef. Kardavi redovno biva dočekivan u čaršiji od strane verskih i političkih lidera, kao veliki prijatelj i pokrovitelj teokratske iluzije u kojoj živi Sarajevo.

Gadafi je bio i veliki prijatelj srpskog naroda i Srbije: odbacio je svaki vid sankcionisanja Srbije, javno i otvoreno podržao otpor NATO agresiji, nudeći sve vidove pomoći. Siguran sam da njegovo prijateljstvo Srbi nisu zaboravili.

Ali identitet se ne nasleđuje i svako onaj ko je upoznao Srbe kao narod, u istoriji i geopolitičkoj perspektivi prošlog veka, i Srbe danas, zna da ovakve izjave u kojima se nacionalni prijatelji proglašavaju simbolima zla a istorijskim neprijateljima ne zameri ni zbog najgorih zločina i ubistava, teško može izgovoriti Srbin. U svim nastupima Dragana Mektića, Mirka Šarovića, Darka Babalja i sličnih, vidljivo je agresivno pljuvanje po Srbima i svim njihovim prijateljima ali i poltronski odnos prema dinastiji Izetbegović koja je utemeljila koncept verskom mržnjom zadojene antisrpske politike.

I potpuno negiranje bilo kakve pretnje, uprkos terorističkim napadima u Zvorniku i Sarajevu (Rajlovac), uz obavještajni nadzor i prisluškivanje onih koji se bave temom terorizma (pre svega i ovog autora); denunciranje, prljave konstrukcije i laži kao poseban vid zastrašivanja naroda; razne vrste obaveštajnih prodora („Ušće“ – Srbija) i nadzora nad privatizacionim procesima u delu BiH gde su većinski nastanjeni Hrvati; prisluškivanje tužilaca i sudija – kontinuirano i agresivno ometanje u radu – praktično rušenje pravosuđa; stalno odvlačenje pažnje od terorističke pretnje potpunom kriminalizacijom javne i političke scene, nagodbe za povratnike sa sirijskog ratišta; izmena zakona o strancima i njihovom boravku (kako bi se iz imigracionog centra oslobodilo lice koje predstavlja pretnju nacionalnoj sigurnosti – „Abu Hamza“ – Imad al Husin); iracionalna politika prikrivanja stranaca u BiH i odsustvo bilo kakvog nadzora nad njihovim boravkom; zaštita počiniocima ratnih zločina na verskoj osnovi na području Vozuće i mnoge druge aktivnosti, uništavale su, planski, mogućnost bilo kakvog bavljenja izvorima i formama terorističke pretnje.

Svaki otpor ekstremnim ideologijama i terorističkim organizacijama je drsko, sa nivoa Ministarstva bezbednosti, osuđivan, kompromitovan i obesmišljavan.

Teroristički napad na policiju u Zvorniku, ubistvo policajca Đurić Dragana od strane Nerdina Ibrića, verskog fanatika i vehabije, koji je, po rečima vlastite majke, instruiran i usmeren u radikalnom mesdžidu u Dubnici, kao i ubistvo dva vojnika Oružanih snaga u Sarajevu (Armin Salkić i Nedeljko Radić) od strane vehabije Enesa Omeragića uopšte nisu ozbiljno istraživana.

Čak je primetno bilo u javnosti odsustvo pravilne, pravne kvalifikacije ovih dela kao krivičnih dela terorizma, iako su od strane Trampove administracije uvršteni među 78 najtežih terorističkih akcija u svetu u poslednje tri godine.

I bacanje pirotehničkih sredstava pod vozilo generala Ante Jeleča (tunel Salakovac) od strane radnika Obavještajno-bezbednosne agencije, kao i napad na tadašnjeg premijera vlade Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici takođe nisu procesuirani.

Imalo je to i svoju sramnu, političko-bespravnu pripremu: u otvorenoj pravosudnoj farsi, u kojoj je smenjen direktor SIPA-e Goran Zubac da bi, odmah nakon izbora novog direktora, bilo suspendovano 13 izuzetnih kadrova, službenika agencije, nekoliko rukovodilaca i viših inspektora. Uočljiva, ali u javnosti prikrivena, je bila i smena Amera Veiza, šefa odseka za borbu protiv terorizma. Mnogi od izbačenih su vraćeni u službu ali su uklonjeni sa ranijih rukovodnih pozicija i dužnosti.

Na ovaj način su iz SIPA-e suspendovani viši inspektori Mario Kapetanović i Dženana Omerhodžić (koja je pod optužbom za lažno prijavljivanje uhapšena), značajni i ugroženi jer su vodili operaciju kodnog imena „Ozren“, utvrdili odgovornost, pa uhapsili Šemsudina Mehmedovića, zbog prvih ritualnih klanja u BiH, kod Tešnja, 21. septembra 1992. godine.

Ta prva ritualna odsecanja glava četvorici nevinih Srba i zločini islamskih militanata počinjeni na području opštine Tešanj odslikavaju u potpunosti fanatičnu versku izopačenost i postupanje džihadista u ratu i za njih je osumnjičen, po komandnoj ali i ličnoj odgovornosti, Šemsudin Mehmedović, funkcioner SDA i poslanik te stranke u Zastupničkom domu Parlamentarne Skupštine BiH, ali je u istrazi na površinu isplivala i odgovornost Amira Ahmića, ratnog šefa Službe državne bezbednosti u Tešnju, koji je bošnjački agent u Haškom tribunalu praktično od osnivanja tog suda.

U ovom predmetu, postupanje tužilaštva BiH bilo je krajnje politički motivisano i tendenciozno, vidljivo posebno kroz odbijanje da se ispune zakonske obaveze, stvore uslovi za provođenje istrage i postupka dokazivanja počinjenih krivičnih dela, pokazalo se u Izveštaju o počinjenom krivičnom delu ratnog zločina koji je podneo MUP Republike Srpske, jednako kao i u operativnoj akciji agencije SIPA pod kodnim imenom „Ozren“. Način na koji su odbijani zahtevi Državne agencije za istragu i zaštitu, izbegavanje da se zaštite svedoci kojima je život ugrožen uz odbijanje mera pretresanja određenih lokacija i prostorija, odbijanje da se donese rešenje o pritvaranju, direktna zaštita odgovornom Mehmedoviću za nepobitno utvrđene ratne zločine, otvorilo je u javnosti ključna pitanja o činjenici da se zločini prema srpskom narodu ne procesuiraju, naročito ako je vidljiva odgovornost i učešće u njima bivših ili aktuelnih funkcionera iz reda bošnjačkog naroda. Evidentno je bilo isto tako neskriveno, nezakonito i nemoralno, pristrasno i nekorektno ponašanje lokalnih diplomata i ambasadora zapadnih zemalja u Sarajevu.

Činjenica je da su takvi zločini radikalnih islamista u BiH, naročito na području Tešnja, počinjeni od strane pripadnika mudžahedinskih jedinica, pod komandom Zeida Dukmenića, telohranitelja Alije Izetbegovića, pripadnika jedinice Crni labudovi i prijatelja navodnog Srbina iz Prnjavora Dragana Mektića, ministra bezbednosti.

Kontraobaveštajna zaštita koju su agencije iz Sarajeva pružale Zeidu Dukmeniću (rođenom u Belišću u Hrvatskoj kao Željko Dukmenić, a koji je bio pre rata prvak Nemačke i BiH u borilačkoj veštini tekvando) unela je mnoge zabune u istrage vođene ovim povodom. Manipulisalo se ulogom mudžahedina, pa je Zeid predstavljen kao Abu Zejd, te mu je dodeljeno i dodatno ime Hudejfa. Upravo stavljanje pripadnika Odreda el mudžahedin, koji nikada nije bio na području Tešnja, na spisak ratnih zločinaca poznatih kao Zeid, doprinelo je zaštiti ritualnog islamističkog ubice.

Istina je da su u sklopu jedinica iz okoline Tešnja delovali i kažnjenici iz Guantanama, pripadnici tzv. Alžirske grupe (koje je Mehmedović lično venčavao sa lokalnim devojkama i ženama) te Francuske među kojima je najznačajnija internacionalna kriminalna grupa iz Rubea, u kojoj su ključni bili konvertiti (kao što je Zejd Dukmenić), Lionel Dumont (Abu Hamza) i Kristofer Kaze (Abu Velid). Ova grupa je poznata po organizovanju napada na Samit G-8 u Lilu, (Francuska) kao i po planiranju napada na sedište NATO saveza u Briselu – te po činjenici da je Dimon pobegao iz zatvora u Sarajevu i posle sedam godina uhapšen u Nemačkoj, a da je Kaze ubijen u jednoj policijskoj akciji u Belgiji.

Upravo takve okolnosti počinjenih dela ratnog zločina i njihova dokumentovanost hiljadama dokumenata i izjava, fotografija i video snimaka, uz postojanje dva logora u kojima su zatvorenici mučeni a neki i ubijeni (stadion u svlačionici FK Tošk u kome je 18 dana proveo i ovaj autor), te logor-zatvor u podrumskim prostorijama i garažama uz Policijsku stanicu Tešanj uz delovanja tadašnjih mudžahedina koji danas predstavljaju izvor najveće terorističke pretnje, otvaraju važno pitanje oslobađanja krivaca i veštačkog održavanja lažne slike proteklog rata. Zločini su činjeni ovako:

U šokantnom iskazu zaštićenog svedoka, čiju su izjavu obezbedili Kapetanović i Omerhodžićka , tvrdi se da je Mehmedović mudžahedinu Zeidu (Dukmeniću, ličnom prijatelju ministra bezbednosti Dragana Mektića i pripadniku jedinice „Crni labudovi“, telohranitelju i Alije i Bakira Izetbegovića…) koji je Mehmedoviću doneo odsečene srpske glave, zauzvrat poklonio niklovani pištolj i obećao da će ga pohvaliti kod vođe zloglasnog odreda „El mudžahid“, s kojim je načelnik tešanjske policije tokom rata blisko sarađivao! U istom svedočenju, Mehmedović se optužuje i za ratne zločine, koji uključuju ubistva, mučenja i maltretiranja zarobljenih srpskih civila iz Tešnja i okoline, koji su držani zatočeni u logoru u krugu policijske stanice u tom gradu.

Prema iskazu tog svedoka, odsečene srpske glave iz baze u selu Jablanica doneo je mudžahedin po imenu Zeid, koji se, u pratnji policajaca Envera i Amira Beše, te Besima Sejdića, dovezao pred policijsku stanicu u Tešnju u terenskom vozilu.

„…Zeid je uzeo prtenu vreću i uneo je u zgradu policije, bacivši je na sto dežurnog policajca Hakije Hadžana, koji je ishitreno upitao: „Šta ste to doneli, braćo?“ Zeid je na to odgovorio: „Što je načelnik tražio, mi smo uradili. Doneli smo, brate, četiri vlaške glave njemu na poklon“, ispričao je svedok, naglašavajući da je nakon toga u stanici policije nastalo opšte grljenje i ljubljenje mudžahedina i policajaca.

Svedok navodi i to da je Mehmedović došao u stanicu na poziv dežurnog policajca, koji je putem motorole koristio šifru „Hum 101″.

„…Dežurni policajac radosno mu je saopštio da su braća iz Jablanice donijela hediju (poklon) i da on traži muštuluk. Nedugo zatim došao je Šemso (Mehmedović) u društvu Emira Ahmetovića. Tada je Zeid uzeo vreću i istresao glave u hodnik. Glave su bile krvave, sa stravičnim izrazom lica. Na mestu na kom su odsečene videlo se da su nečim tupim odvaljene, a po temenu su se videle rupe, najverovatnije od udaraca tupim predmetom. Na jednoj glavi nije bilo ušiju i nosa, a na jednoj nije bilo oka – navodi svedok u ovom stravičnom iskazu datom inspektorima agencije SIPA.

Prema daljim navodima svedoka, Mehmedović je pljunuo u pravcu odsečenih glava i rekao da je šteta što su odsečene samo četiri.

„Da ste, bogdo, odsekli i hiljadu drugih“, rekao je Mehmedović i, prema iskazu svedoka, naredio policajcima Emiru Ahmetoviću, Smailu Smailbegoviću i Hakiji Hadžanu da pokupe odsečene glave i zakopaju ih ispod zgrade bolnice u Tešnju.

Mehmedović je, potom, mudžahedina Zeida (poznanika i fitnes trenera ministra bezbednosti Dragana Mektića) nagradio niklovanim revolverom, koji je doneo iz kancelarije : „…Ovo je pronađeno kod jednog Srbina odavde. Njemu više sigurno nikada neće trebati, a evo tebi. Jeste da ćeš njime moći samo šest Vlaha ubiti – rekao je Mehmedović, i dodao da će Zeida i lično pohvaliti glavnom emiru odreda kada dođe u Jablanicu.

Zaštićeni svedok je tom prilikom istakao, tačnije, optužio Mehmedovića za ubistva i zlostavljanja srpskih civila zatočenih u garažama policijske stanice u Tešnju. Detaljno je opisao metode mučenja, od odvođenja logoraša na kopanje rovova na prvim linijama fronta do polivanja vodom iz šmrkova usred zime u dvorištu stanice policije, po Mehmedovićevom naređenju.

Svedok je naveo i slučaj ubistva starca iz sela u okolini Tešnja, koji je uhapšen jer je pekao rakiju. „…Mehmedović je specijalcima naredio da tuku starca, koji se prezivao Avrak. U jednom momentu, starac je od udaraca pao niz stepenice. Kad je utvrđeno da je mrtav, Mehmedović je naredio da ga prebace u bolnicu, gde je ustanovljeno da je podlegao povredama od pada sa stepenica, pošto se navodno sam sapleo“.

Ovu izjavu obezbedili su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i ona, uz spremnost zaštićenog svedoka da se pojavi na sudu i objasni događaje i prilike, predstavlja ključni dokaz u utvrđivanju krivice Šemsudina Mehmedovića.

Nakon 18 mjeseci suspenzije, biši inspektor Mario Kapetanović se vratio u agenciju SIPA, dok Dženana Omerhodžić još uvek vodi tešku pravnu bitku. Ali to nije sve.

Iz Ministarstva bezbjednosti otišao je i pomoćnik ministra za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Vjekoslav Vuković, poznat po tome što je upravo on vodio treću reviziju državljanstava podeljenih mudžahedinima i okončao je oduzimanjem blizu hiljadu državljanstava. Kroz rušenje kvalitetnih kadrova u sektoru bezbednosti, planski i neskriveno, iz Sarajeva je agresivno rušen zajednički sistem bezbednosti.

Učestali izvještaji koji stižu iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država o izvorima terorističke pretnje u BiH i od strane BiH nisu pokrenuli nijednu osmišljenu bezbednosnu meru, nego su svi odgovori koji su stizali iz Sarajeva bili tek puko negiranje pretnje i zaštita bradatih „folklornih grupa“ iz Al kaide i DAEŠ-a.

U stvarnosti, na pitanje borbe protiv raznih vrsta radikalnih i ekstremističkih ideologija na tlu BiH nikada nije konsekventno odgovoreno od strane SDA i zajedničkih institucija, ali je nakon uspostave „nove vlasti“ u Sarajevu prvih dana 2015. godine tihu opstrukciju zamenila otvorena podrška ekstremistima. Glavni izvršilac ove politike zaštite ekstremista, bio je student Više škole Hrvatskog MUP-a, ministar bezbednosti Dragan Mektić, uz pomoć SDS-a.

Nakon što su politike ministra Mektića postale potpuno jasne, povećana je potreba da se medijski, žurnalistički, stručno, naučno i sistematično prati razvoj ovog lošeg procesa u kome očito Mektić nije usamljen jer ga snažno podržavaju ljudi poput Šarovića.

Zato se izmišlja priča o navodnim paravojnim formacijama, o maloletnoj deci koja se obučavaju u Rusiji… o institucionalno organizovanom i prikrivanom kriminalu i korupciji… o prljavim ubistvima i bezakonju, koje se po višedecenijskoj i na zapadu utvrđenoj matrici, pripisuje uvek i samo srpskom narodu i Republici Srpskoj.

Zbog sarajevskih privilegija i tankog morala, mnogi korumpirani petljanci i političari iz SZP su vrlo odlučno na braniku terorizma, Muslimanskog bratstva, Al Kaide i ISIL-a.

Stranci u Bosni i Hercegovini, diplomatski talog i obaveštajni pacovi uočavaju da otpor njihovoj geopolitičkoj pešadiji raste i da je u svesti Bošnjaka, Srba i Hrvata poodavno sazrela misao da ne postoji nijedan racionalni razlog niti potreba da se zemlja drži na kratkom povodcu spolja bez ikakve odgovornosti i da od toga svi narodi i građani u zemlji trpe samo štetu i nikakvu korist.

Najvažniji otpor brutalnom upravljanju zemljom pružio je predsednik Republike Srpske, rizikujući vlastiti život i političku budućnost. Dodik je postao simbol otpora i liderstva za sve ljude na jugoistoku Evrope, pogotovo u državama bivše Jugoslavije.

Iz njegovog jasnog stava i nacionalnog karaktera, ljudi crpe snagu i odlučnost, svesni tragičnog bezizlaza u koji celi region guraju islamističke grupe i NATO politika. Samo zbog toga, predsednik Dodik nije više pojedinac nego poslednji simbol pravedne borbe i otpora neljudskoj hegemoniji. U mrklom balkanskom mraku i tamnom vilajetu, Dodik je postao svetionik i čuvar nacionalnog interesa.

Ali to košta i narod zna, da samo hrabri i časni ljudi mogu rizikovati sve, pa i vlastiti život zbog narodnog interesa i slobode. Zato srpski narod glasa za Dodika. I opet će.

Izvor: Analitički forum