Досије Ђукановић…

Тренутно у Црној Гори ескалирају старе поделе на „бјелаше“ и „зеленаше“, а најдуговечнији вожд у Еуропи, што није Лукашенко, већ Мило Ђукановић, вуче све конце црногорске трагедије.

У свакој уређенијој земљи он би на темељу међународне правне сарадње одавно био на робији и служио дугогодишњу казну затвора због удруживања и вођења криминалне организације мафијашког типа, што би у италијанском кривичном праву биле оне криминалне организације које имају пирамидалну структуру и с врха се, као у војсци, преко уског круга одабраних људи, који потом надзиру градове и округе, где су намештени шефови кланова на крају командује све до појединаца на терену, од којих свако има свој задатак.

Није то ништа ново, иако су медији мало искривили криминалну историју Мила Ђукановића и годинама понављају како је оптужница за криминалну сарадњу с мафијашким организацијама Sacra Corona Unita и Camorra одбачена због дипломатског имунитета, што је деломично истина, али не онако како су приказивали медији и политичари који су Ђукановића држали на слободи. Фасцикла са доказима о операцији „Монтекристо“ и како се у Швајцарској пратио траг милијарде долара зараде од илегалне препродаје цигарета кроз такозвану операцију „Конекција Монтенегро“ и даље скупља прашину у државном тужилаштву у Барију.

Ђукановић је на свом дугом путу, током кога ужива апсолутну власт, постао марионета која у сваком тренутку може завршити иза решетака. У животу и на власти држи га још само оданост Западу, чињеница да је Црну Гору по сваку цену угурао у НАТО пакт, да ће земљу увести у ЕУ и испунити апсолутно сваку наредбу својих господара. У супротном ће, као у стрипу Алан Форд, бити довољно да „Број Један“ одлучи посегнути за својом бележницом и доказима против њега и његових сарадника, што би био крај његове слободе и политичке каријере. Стога је логично да се Ђукановић, све и да је хтео, не може понашати другачије.

Међутим, ипак је нужно отворити питање како човек за којга постоје непобитни докази да је учествовао у међународној криминалној афери и који иза себе има крвави траг ликвидација у којима су животе изгубили Горан Жугић, Дарко Распоповић, Баја Секулић, Орацио Поро (Orazio Porro), Душко Јовановић, Иво Пуканић и ко зна ко све не, може бити председник једне европске земље? Једноставно, он је тамо постављен с одређеним задатком, који успешно спроводи, док на том путу има подршку невладиних организација и прозападних медија.

Први посао Мила Ђукановића је био онај председника Владе Црне Горе. Председник је или премијер већим делом три деценије каријере. Док себе приказује као прогресивног и прозападног лидера, који је недавно помогао својој земљи у прикључењу НАТО пакту и њеном путу ка придружењу Европској унији, изградио је једну од најпосвећенијих клептокрација и рајева за организирани криминал у свету.

Председник Црне Горе никада није био ослобођен оптужби за криминалне операције које је водио са Sacra Corona Unita и напуљском Camorrom, као што су писали разни новинари у регији, углавном режимских и плаћеничких портала и медија.

Апсолутна је лаж да су оптужбе повучене одлуком италијанског тужилаштва, без икаквог позивања на имунитет од стране Ђукановића, који је, наводно, „добровољно пристао да буде испитан у том случају, иако на то није имао законску обавезу“.

У 408 страница доказног материјала, снимљених телефонских разговора, изјава покајника и налаза судских истражитеља открива се деловање једне од најсофистициранијих мрежа организованог криминала која је повезивала југ Италије и Црну Гору Мила Ђукановића.

Службени спис од преко 400 страница, којима ДИА (Direzione Investigativa Antimafia) описује сва криминална дела ове хоботнице, на страници 286 каже се:

„У положају осумњиченог Мила Ђукановића, процењеном на страници 234 до 250, те захтеву за применом мера притварања судија тврди: „Сада, дакле, видевши целину питања с обзиром на положај Мила Ђукановића, нећемо вршити процену треба ли или не поступити у складу с чланом 273 Закона о кривичном поступку и применити опште мере предострожности. Чак и да постоје основе за даљи поступак, како тражи државни тужилац, захтев против осумњиченог свеједно не би могао бити прихваћен, обзиром на имунитет кога према међународном праву ужива Мило Ђукановић, шеф стране државе у својству председника Црне Горе, која је саставни део међународно признате Савезне Републике Југославије.“

У одређеном смислу јесте истина да се Ђукановић није позвао на дипломатски имунитет у овом врло сложеном поступку, али му је имунитет додељен од стране суда.

Канцеларија судије за истражни поступак (ГУП) у Италији је сама проценила како неће ни оцењивати има ли или нема основа за притварање Ђукановића, како предвиђа члан 273 Закона о кривичном поступку Републике Италије, „с обзиром да осумњичени ужива дипломатски имунитет“. Одличан разлог за амнестију и величање лика и дела некада друга, касније великог пријатеља Владимира Бокана, убијеног 2000. у Атини, Слободана и Марка Милошевића, па чак ни Жељка Ражнатовића Аркана, а сада угледног „господина“ председника Мила Ђукановића.

Потом на 290 страници истог списа италијански ГУП наводи:
„Мило Ђукановић је имун од казненог прогона, јер као председник Републике од јануара 1998. године до 2002. године ужива имунитет у складу с међународним правом као и сви други челници држава.

Такође, будући да је обичај да се имунитет према међународном праву, како је потврђено Законом Међународног суда правде, протеже и на челнике влада и министре спољних послова, након што је Ђукановић био премијер Црне Горе од 02. 15. 1991. до 01. 15. 1998, што је датум престанка када ступа на дужности председника Републике до данас, он је имун од казнене јурисдикције у целом посматраном раздобљу у овом поступку.“

Занимљиво је да читајући прилично опсежан правни спис, што је вероватно мало ко учинио, испада да Ђукановићу нису сметали ни комунисти, ни Милошевић и његов клан, ни српски националисти, нити људи из српског криминалног миљеа, све док га нису ухватили италијански истражитељи. Тек након те афере он одједном постаје „заговорник западне демократије и атлантистичких идеја“.

Није ни чудо, члан 416. бис, Kаривичног закона Републике Италије, за став 1. предвиђа казну затвора од 7 до 12 година, за став 2. од 9 до 14 година, док су се црногорском премијеру на терет стављали и ставови 3., 4. и 5. поменутог закона, али и посебно отежавајуће околности из чл. 61. став 2. и 10. и чл. 112. ставови 1., 2. и 3.

Да појаснимо, 416. бис став 1. и 2. предвиђа темељну казну само за удруживање у злочиначку организацију мафијашког типа, али се онда редом, узимајући у обзир отежавајуће околности, увећава казна за свако појединачно кривично дело, прање новца, шверц цигарета, трговину људима и што све већ стоји у спису. У оваквим поступцима првоосумњичени, ако су били правоснажно осуђени, ретко су добијали казне затвора мање од 20 година, неки чак по неколико доживотних робија, ако им је доказана и било каква умешаност у убиства. Стога је сасвим разумљиво што је премијер Ђукановић доживио „обраћење“ и угледао Сунце на Западу.

Заправо, њега можемо разумети, јер је он само човек од крви и меса којме се не иде у затвор, док НАТО и Вашингтон за њега још увек имају „лек“ у прашњавом спису који не застарева.

Оригинални спис Средишње управе за истраге против мафије Оперативног центра у Барију из 2005. године у ПДФ формату можете прочитати oвде.

Језичко усклађивање и графичка обрада „ЦЕОПОМ Истина“

---

Извор: Фејсбук страница аутора