Доследност Бернар-Анри Левија

„Интеграцијом ове земље у унију, Европа ће постати боља и снажнија. То је земља која говори европски и не знајући, пева Европу као да дише. Она је симбол Европе онакве какву тврдимо да желимо изградити. Оно што сада кажем, говорио сам и пре двадесет година. Реч је, погодили сте, о Босни и Херцеговини”, изјавио је Бернар-Анри Леви почетком јуна, приликом посете Сарајеву, у интервјуу за „Дане”, Џенани Каруп Друшко.

Тешко да би било ко погодио да је овај „адвокат етике и правде, критичар друштва, писац и филозоф”, како је представљен, мислио на БиХ. Било би то исто као да је описао земљу која је узор мира, стабилности и верско-етничке толеранције на савременом Оријенту, а очекивао да погодимо да је мислио на Ирак.

Питам се како ли су Сарајлије примиле речи француског боснољуба? Његове метафоре да Босна „говори”, „пева” и „дише” европски, те „симболизује ЕУ”, поред свих националних и верских анимозитета, те ентитетских и кантоналних антагонизама којима свакодневно сведочимо у БиХ – преосталим идеалистима су можда чак и годиле. Незаинтересованима су деловале чисто куртоазно. Али, било је ваљда оних који су све схватили као сурови цинизам. Или, народски речено, спрдњу коју САД терају са БиХ и Бошњацима још од почетка деведесетих.

Током две минуле деценије, уз све страхове и наде, обмане и самообмане, већ су се морали помирити са чињеницом да услове за пријем у Европску унију БиХ неће испунити ни до краја столећа уколико до тада Босна и опстане као држава, и Европа као Унија. Односно да своје проблеме неће решити ни у Вашингтону, ни у Бриселу, ни у Анкари, ни у Ријаду, него са комшијама у Бањалуци и Мостару (западном). Једино што у исказу овог „француског љубитеља и љубимца Сарајева” одговара реалности јесте да је исто говорио и пре 20 година, иако је то и тада, као и сада, било надреално.

Бернар-Анри Леви заиста је и био једна од интелектуалних и уметничких ведета, које су, попут Алена Филкентрота, Сузан Зонтаг, Џоан Баез, Боно Вокса и др. као критичка савест човечанства, а о туђем трошку, походили ратно Сарајево да би подизали морал његових бранитеља. Уосталом, Американци су тако исто чинили и са холивудским звездама за своју војску у Вијетнаму, Ираку, Авганистану и сл.

Пошто су се по Сарајеву кретали под заштитом Унпрофорових специјалаца – од Алијиног председничког кабинета до добро обезбеђених састајалишта муслиманских интелектуалаца и уметника – остали су необавештени о злочинима бранитеља унутар града. Отишли су, а да нису ништа сазнали о Казанима, Добровољачкој, Великом парку, о приватним затворима, отимању станова, избацивању из редова за хлеб и воду, пребијању и убијању те систематском унутрашњем терору над јединим незаштићеним народом.

А после су по свету са лица места сведочили о сарајевској ратној мултикултуралној идили која се „уметничком лепотом бранила од брђанске артиљерије, од фашистичке агресије и концлогора, од урбицида и геноцида”. Фантазије о томе како је „Сарајево пупак Европе”, како ће „Босна експресно бити примљена у ЕУ”, како ће „муслимани као невине жртве и космополити добити беле пасоше УН”, како ће „арапски петродолари потећи коритом Миљацке” и сл. настале су у сарајевским склоништима као ехо америчке утехе Бошњацима – муслиманима сред ужаса грађанског рата.

Изетбеговић је најпре, по наговору Цимермана, одбио Лисабонски споразум и ушао у рат са два јача противника, а касније, под притиском Холбрука, потписао готово истоветан текст под називом Дејтонски споразум. Болно трежњење да НАТО није бомбардовао српске положаје у Босни да би на крају рата победили муслимани, да нема ништа ни од привилегованог пријема БиХ у ЕУ, ни од белих пасоша УН, ни од џабне арапске нафте, а касније ни од Дејтона 2, ни од јединствене БиХ и сл. треба и даље блажити србофобијом. Зато Бернар-Анри Леви и јесте поново међу Сарајлијама, са како и сам признаје истом причом. И притом се ни овога пута не осврће на стварност да се Сарајево у међувремену променило, да је од мултикултуралног постало верски и национално очишћен град, са званично 98 одсто муслимана и више Турака и Кинеза него Срба и Хрвата.

А Џенана Каруп Друшко, глодурка „Дана”, зна да постави право питање: „Србија је остала чиста након ратова у некадашњој Југославији и сада је главни регионални партнер Бриселу. О каквом праву и правди се може говорити ако земља која је директно учествовала у ратовима у Хрватској, БиХ и Косову, бива награђена уласком у Европу, без икаквих последица због свог ратног ангажмана, док БиХ истовремено остаје проблем?”

У одговору Леви своју критику са српског подиже на словенско-православни, па и на глобални ниво: „Једино што је сигурно то је да европска подршка Додику и његовим београдским пријатељима јача Путина. Тиме се Европа слаби пред Путином – јер тиме се продаје Путиновом империјализму”. Дакле, за Левија су проблем Српска („Додик”), Србија („београдски пријатељи”), Русија („Путин”) и Европа („продаје се руском империјализму), а не БиХ. Сарајево му тако дође само као згодна балканска трибина за преношење прекоокеанских порука и поука.

Зато се може претпоставити ,,о чијем трошку и за чији рачун” Бернард-Анри Леви повремено долази у Сарајево да подгреје бошњачке илузије и одржи замрзнути конфликт у БиХ. Његова 20-годишња трансатлантска лојалност заиста је доследна.

Извор: Политика

Коментари

Један коментар на Доследност Бернар-Анри Левија